ПРОМОВИСАНА АНТОЛОГИЈА ПЕСАМА (О) БРАНКУ "АО, ДАНЧЕ, АЛА СИ МИ БЕО"

Сремски Карловци - Нови Сад, 21. март 2024.

ДВЕ СТОТИНЕ АНТОЛОГИЈА НА ДАР КАРЛОВАЧКИМ ГИМНАЗИЈАЛЦИМА ЗА ДВЕСТОТИ РОЂЕНДАН БРАНКА РАДИЧЕВИЋА

Данас, за Светски дан поезије, на „Пролећним Бранковим данима 2024.“, у славној Карловачкој гимназији, промовисана је антологија Ненада Грујичића „Ао, данче, ала си ми бео“, цветник песама посвећен Бранку Радичевићу. О овој несвакидашњој књизи која садржи сто четрдесет девет песника од средине 19. века до данашњих дана, надахнуто су говорили Растко Лончар и Милан Громовић, млади песници, критичари и научници, аутори и лауреати Бранковог кола. Ова антологија је штампана поводом прославе 200. годишњице рођења Бранка Радичевића и представља најоригиналнији подухват у оквиру великог јубилеја.

Ненад Грујичић је истако једну узвишену необичност која краси цео подухват у знаку 200. годишњице Бранка Радичевића. Наиме, када је књига отишла у штампу, сарадница Бранковог кола Ана Гојковић избројала је песме у антологији, три пута проверила, и донела вест да у антологији има – двеста песама!

У знаку и оваквог дивног чуда, наступили су савремени песници заступљени у цветнику Ненада Грујичића „Ао, данче, ала си ми бео“: Милан Живановић, Драгица Стојановић, Дамир Малешев, Перица Марков, Јелена Алексић, Милан Ракуљ и Никола Раусављевић. Са великом инспирацијом говорили су своје песме и понеко кратко слово посвећено најчувенијем ђаку Карловачке гимназије, Алексију Бранку Радичевићу. Нису престајали аплаузи младе карловачке и редовне публике којој је био намењен овај несвакидашњи програм.

Милан Живановић је рекао да је својевремено, пре рата, као новинар боравио у Бечу, и обишао кућу у којој је Бранко „последњи пут удахнуо ваздух“. Прочитао је песму која говори о Бранку у Бечу у Дунавском парку у Новом Саду.  Драгица Стојановић, лауреаткиња „Печата вароши сремскокарловачке“, нагласила је да се ова племенита промоција догађа док у свету бесни зло и наше животе ствара мрачним. Зато је њена песма о Бранку у карловачкој јесени била исцељујућа за младу и старију публику, за њихове душе. Дамир Малешев, бивши ђак карловачке гимназије, рани добитник награде „Бранко“ за средњошколце, аутор Бранковог кола, такође је прочитао песму пуну дивљења према лепоти Сремских Карловаца и Бранка. Стражиловац из Фаркаждина код Зрењанин, Перица Марков је на свој препознатљив начин прочитао две песме посвећене Бранку. Посебан начин говорења поезије красио је и наступ Јелене Алескић, ранију добитницу „Печата вароши сремскокарловачке“, која је изговорила песму из новог рукописа. Из Бањалуке пристигао, Милан Ракуљ, лауреат и „Стражилова“ и „Печата вароши сремскокарловачке“, прочитао је песму посвећену Бранку-шахисти, са темом која је освежила антологију, о Бранку који је и у Бечу шаха „играо врло вешто и врло брзо повлачио фигуре“ (Јован Ђорђевић, 1849). Сонет Николе Раусављевића уствари је део сонетног венца посвећеног Бранку, што представља посебан подвиг, поготово међу младим песницима.

Затим су млади драмски таленти: Катарина Шкрбић, Данило Јовановић и Анђела Мартиновић, као и ауторка ових редова Ана Гојковић, говорили песме о Бранку из пера Петра Петровића Његоша,  Алексе Шантића, Десанке Максимовић, Скендера Куленовића, Бранка Ћопића, Раше Перића, Борислава Михајловића Михиза и Ненада Грујичића.

Наглашавајући значај прославе 200. годишњице Бранка Радичевића, и освртом на прославу стогодишњице 1924. године у Сремским Карловцима, Грујичић је истакао да га у свему томе несвакидашњем походи осећање пролазности и смртности, наспрам таквих животних интервала, којима смо сви оивичени и детерминисани на овом свету. И да је зато важно поклонити се вечитом младићу српске поезије, Бранку, који се чврсто утврдио у времену и простору српскога језика и европске поезије романтизма. Потом се осврнуо на необичан детаљ који му је дан пре промоције јавила професорица књижевности у Карловачкој гимназији, Јелена Марјановић, одређујући даровите ђаке који ће читати поезију из антологије о Бранку. Рекла је да је једна ученица изабрала и Грујичићеву песму за интерпретацију на  промоцији.

Грујичић је публици открио истину, несвакидашњи поступак - да он, за све време откад је на челу Бранковог кола (1983), никад није наступио као песник на Бранковом колу, то јест на Стражилову и у Карловачкој гимназији – да је то сматрао неприкладним чином и да би осећао неку врсту стида ако би то учинио. Био би то еклатантан сукоб интереса и злоупотреба песничке позорнице  на Стражилову и у Карловачкој гимназији манифестацијама Бранкквог кола. Иако други песници на челу сличних институција не обраћају пажњу на такав важан детаљ, Грујичић никад није прекршио реч дату самоме себи да неће наступати као песник с другим песницима на Бранковом колу које води. Међутим, сад је био затечен великом Бранковом годишњицом – два столећа од песниковог рођења, и дирљивим гестом ученице која је изабрала баш његов сонет „Безимена“. Последњи пут на Бранковом колу прочитао је песму на Стражилову када му је, на промоцији присутни песник Милан Живановић, свечано уручио награду „Печат вароши сремскокарловачке“ (1979). Сада је био у прилици да чује своју песму коју неко наглас изговара у свечаној сали Карловачке гимназије.

Навео је да је у пар наврата одбио и жељу велике глумице да говори његову песму на свечаном отварању Бранковог кола. Зато је данас била привилегија чути песму човека који четири деценије води Бранково коло, песму из антологије о Бранку на „Пролећним Бранковим данима 2024“, песму интерпретирану од стране ђака Карловачке гимназије којима је Бранково коло даривало за двестоти Радичевићев рођендан двеста антологија „Ао, данче, ала си ми бео“,  што је светски гест за какав нисмо чули да се игде догодио.

Растко Лончар, који је био и уредник ове антологије, истакао је значај оваквог пројекта што  слави Бранка Радичевића као песника који и данас живи у примерима савремених композитора, на пример, пример свеприсутног песника по називима улица, установа културе, по броју награда са његовим именом. Нагласио је да антологија носи обележје Грујичићевих живих интересовања у књижевности и као таква представља изузетан догађај поводом великог Бранковог јубилеја. Милан Громовић је антологију повезао са Грујичићевом раном књигом о Бранку (1984) и указао на жанровску загонетност овакве књига која се креће између антологије, хрестоматије, алманаха или зборника, а онда проналази срећан назив – цветник. Истакао је да је Грујичић институционално важан  као утицајан песник и културни посленик што подржава младе и објављује им вредне књиге у Бранковом колу, које се често овенчавају и наградама. Такви млади песници писали су и о Бранку и своје заслужено место нашли у овој златној књизи.

На крају промоције, у препуној сали Карловачке гимназије, ђацима је даривана антологија „Ао, данче, ала си ми бео“, коју су осим аутора, потписивали и заступљени песници. По изјавама публике био је ово догађај који се памти, који освежава и радује, где је свако са несвакидашњег песничког поднева за Светски дан поезије отишао кући са изузетно вредном књигом у наручју.

                                                                                                                                                          Ана Гојковић