КАТАЛОГ "ПРОЛЕЋНИХ БРАНКОВИХ ДАНА 2024."

Несвакидашња је привилегија бити сведоком величанственог јубилеја који говори о громадном значају песничке личности Бранка Радичевића, која се одржала и засјала звезданим сјајем у времену. То је песник који је својом младошћу опевао метузалемски вечите теме и дао им сопствени креативни печат што се пресијава у оригиналности непоновљивог талента.

У славу 200. годишњице рођења Бранка Радичевића, доносимо програм „Пролећних Бранкових дана 2024.“ у целини и неколико песама посвећених Бранку, које се налазе у управо штампаној антологији Ненада Грујичића „Ао, данче, ала си ми бео“, цветнику песама (о) Бранку у издању Бранковога кола.

Добро дошли на програме „Пролећних Бранкових дана 2024.“!

Петар Петровић Његош

(1813–1851)

БРАНКУ РАДИЧЕВИЋУ

Пјевче драги, Србе врли,

искро жива ђачког круга,

нек Аполо тебе грли,

нека Орефеј тражи друга.

У вилинском пјеваш Колу

као славуј усред луга;

тебе за род пјесма грли

као небо вита дуга.

Ајде, роде, колу амо

да јуначки попјевамо;

глас нек јечи, нек се чује,

нек цркају љуте гује!

Петар Прерадовић

(1818 – 1872)

БРАНКУ РАДИЧЕВИЋУ

Понарасла теби витка крила,
већ за раном твог живота цвијета
и на њих те подигнула вила
нашој пјесми до висока лета.

Жива радост рођеног нам свијета
дочеком ти свакој пјесми била,
а уз сваку здравица се пила:
пјевао нам јоште много љета!

Али свијету с ону страну раке
устребало духа пјесничкога,
и смрт дође и ускрили твога

лахко изнад земљице ти лаке.
Тамо сад си своме роду дика
ал’ овдје ти нејма замјеника!

Јован Јовановић Змај

(1833-1904)

БРАНКОВА ЖЕЉА

(Причула се З. Ј. Ј.–у)

Ја познадох што несам познаво,

Први санак ја сам већ одспав’о,

Први санак гробовања мога,

Први санак мира вечитога.

– Прелетела лêтом врх менека

Половина половине века,

А ја лежим у далеком крају,

У туђини, туђем завичају.

Шта то тресе моје ледне груди?

– Трошни пепо лако се не буди,

Канда брује топови са стране,

Где сам младе проживово дане.

Ил’ се руши, ил` се нешто зида,

Ил’ баш раја окове раскида!

Свиће л’ зора оне среће лепе,

За ком срца и у гробу стрепе?

Кличе л’ вила из србинских гора?

Је л’ већ ора која доћи мора?

Јесте, јесте – бој се љути заче,

Марков топуз из мора искаче,

Србин диже мача пламенога

На Турчина, на душмана свога.

Скотија се бесомучно стрви,

А мој Србин неће жалит’ крви.

Крв ће тећи потоком и реком,

Где се сузе ронише лелеком,

Крв ће тећи преко српских страна,

Ал’ ће суза бити убрисана.

Полетеће велико и мало

Да одбрани што се српско звало;

Заиграће коло витезова,

Дивна слика моји’ млади’ снова,

Што сам негда тако жељно чеко,

 – А мој пепо да је надалеко.

А кад буде, па та мука мине,

Кад слобода као сунце сине,

Кад се крвца опере студенцем

А јунаци овенчају венцем,

Српске земље оките се миром,

Српска деца ружом и шимширом,

Српске моме струком рузмарина,

Српска мајка кад загрли сина, – 

Кад се сунце на школе осме’не,

Ај, на школе и дарове њене,

Мудре књиге кад полете лêтом,

Да Србина изједначе с’ светом,

Кад запева Равијојла вила:

„Сад је јава што сам негда снила!“

Зар ни онда кад се мети стиже,

Кости моје да не дођу ближе?

Туђа рака, ледена је рака,

Туђа земља никад није лака,

У даљини мучно ми се лешка,

Туђина је и мртвацу тешка.

Ај, Србине, а мој живи брате,

Задрхћем се кад помислим на те!

Српска момо, селе моја мила,

Ти ми неси гроба ни видила,

Та ни гроба, ни на гробу цвета, –

Туђа нога по њему се шета.

Српски доли, пуни рајска чара,

Српске горе, жељо моја стара,

И потоци што жуборе туди,

Мртво срце још за вама жуди,

За потоком, за зеленим лугом,

За славујем, мојим старим другом,

И за липом, за мирисом њеним,

За песмама што се туда оре,

Што се оре од горе до горе!

Стражилово, дивно Стражилово,

Ја сам тебе у звездице ков’о,

Теби пево, о теби сам снев’о,

Ал’ од тебе нешто и захтев’о:

Кад ме смрца отргне од људи,

Да ме примиш ти у своје груди!

Зар ти никад није на ум пало,

Што си негда Бранку обећало!

Србе брате, и Српкињо селе,

Којима се јоште данци беле,

Растав’те ме са овом даљином,

Моје кости оперите вином,

Па их нос’те нашем завичају,

Завичају, мом негдашњем рају,

Пренес’те их браћо моја мила,

Поред оног убавог Белила,

Кроз Карловце, где сам младост пров’о,

Па на оно дивно Стражилово:

Ту још једну стару отпевајте,

Ту ми, браћо, кости закопајте,

Ту би мртав права мира дост’о...

 – Србадијо, не било ти просто!

                                                1877.

Илија Огњановић

(1845 –1900)

ЦИЦ

По Бранку Радичевићу, уколко сам запамтио.

Ал’ се Радић осмеива,
Ал’ се појас плави,
А „Јединац“ у сну снива
Јасно к’о на јави,

Он итнуо удичицу,
Владичанство стек’о,
Автономију запалио,
Па је тако пеко.

„Дијецезо ајд’ се жури,
Немој тако споро."
Гле столица владичанска
Готова је скоро.

Дијецеза — јоште мало —
Већ му је печена,
Срце му се заиграло:
„Амо сад милена!"

„Автономна наша права
— Ал ће да се слади,
Мор’о би их све појести
И да није глади!“

Па баш Радић крст владички
Да примакне к усти —
Герман не сме, Тиса неће
Оде санак пусти!

Јован Грчић Миленко

(1846 – 1875)

НА ГРОБУ БРАНКА РАДИЧЕВИЋА

                     Млого тео, млого започео,

                     Час умрли њега је помео

Прочит’о сам…

Прочит’о сам речи твоје,

Што ти смерна гроба ките,

У недрима земље стране;

Што ти име српско штите,

Кад туђинство ладно шане:

Да си – туђин…

             „Млого тео“…

Воља ти је златна била…

Па код њени златни крила

Летео си лепшим светом…

Теде својим дичним летом

Да дохватиш лепшег дана

Ал’ животна клону клица,

И закука кукавица

Под прозори песмостана…

            „Млого започео“…

Започ’о си збиља много!...

Самосвесно, живо, смело;

Из пролећа свог’ живота

Пруж’о си нам цветке миле,

Ал’ задуго неси мог’о:

У сузу се росе слиле –

Јер оладни срце врело…

О греота!...О греота!...

           „Час умрли њега је помео“...

Помео те – авај нама!...

Уграби те с’ бела света…

Отрже ти мирис – песму,

Што мирисом мајског цвета

Замириса душе наше,

Што за тобом проплакаше

Предубоко!...

Па и моје тужно око

Што с’ на гробу твом одмара

Подноси ти поклон ево, –  

Подноси ти оног дара

Ког ти цело српство даје:

Сузу, Бранко! – искрена је…    

       У Бечу, 18. октобра 1867.

Алекса Шантић

(1868 – 1924)

БРАНКОВА ДУША

Ноћ се склања… исток руди,

Вјенцем кити зору сјајну,

А кроз душу и кроз груди

Чујем милу пјесму тајну.

Чујем како глас се хори,

Који вјером крвцу крепи,

А од миља дух ми гори

У пламену нада л’јепи.

К’о да с неба чеда мила

Пружају ми рајског слада!

К’о да ми се загрлила

С њима моја душа млада!

О, ти мила пјесмо тајна,

Што ми духу дижеш крила,

Јеси ли се с неба сјајна

С бјелим данком разавила?

Ил’ то анђ’о земље моје

Пјева химну васкресења?

Или српска вила поје

Са висова голог стења?

Не! Сајатом рајског света,

Преко српских милих страна –

То Бранкова душа лета

На освитку бјелог дана…

Па с висине свјетлог свода

Гледа вјенац Србадије,

Гледа наду свога рода,

Како сложно коло вије;

Гледа како брaтац брата

Жарко љуби, топло грли,

Како рука руку хвата,…

Како народ срећи хрли;

Гледа снове, слику нада

Што их Бранко с „колом“ сплео,

Гледа вјенац братског склада

Што га Бранко започео;

Гледа како свете кости

Милошеве, нада згрјева,

Па од среће и радости

То Бранкова душа пјева…

Србадијо, надо мила,

Крени снагом горског лава!,

Нек под небо дигне крила

Српска срећа, српска слава…

Нек се креће коло лако

Коло слоге, братског рада,

Тако ће се, само тако,

Развит’ св’јетак наших нада.

Причестимо душе младе,

Причестимо срце жарко,

Оним пићем, што нам даде

У „растанку ђачком“ Бранко.

Само тако душман слаби

Што нам срећи ломи крила,

Само тако Бранкова би

Задовољна душа била….

                       У Мостару 22. јануара 1894.

     Из антологије „Ао, данче, ала си ми бео“ Ненад Грујичића (Цветник песама (о) Бранку), Бранково коло, 2024.