ИЗАШЛА АНТОЛОГИЈА НЕНАДА ГРУЈИЧИЋА "АО, ДАНЧЕ, АЛА СИ МИ БЕО"

Сремски Карловци - Нови Сад, 8. март 204.

ПОЈАВИО СЕ ЦВЕТНИК ПЕСАМА (О) БРАНКУ РАДИЧЕВИЋУ

У издању Бранковог кола поојавила се антологија песама (о) Бранку Радичевићу из списатељског бдења Ненада Грујичића као вишегодишњег челног човека Бранковог кола, а у овој прилици  приређивача и аутора обимног предговора и поговора поводом прославе великог јубилеја: Два века од рођења Алексија Радичевића, потоњег Бранка, чувеног песника српског романтизма.

Промоција цветника „Ао, данче, ала си ми бео“ биће обављена на трострук начин на „Пролећним Бранковим данима 2024“. Најпре ће о томе бити упознате публика и јавност на Свечаном отварању 15. марта на сам дан рођења Бранка Радичевића по јулијанском календару. А потом, антологија ће бити промовисана на Светски дан поезије 21. марта у 11 часова у Карловачкој гимназији. Потом ће бити представљена 26. марта у 14 часова у Карловачкој богословији „Свети Арсеније Сремац“. Оба пута наступиће по дванаест савремених песника, а глумци ће читати десетак песама из пера старијих, давно минулих песника из деветнаестог и прве половине двадесетеог века.

А онда, на сам дан рођења Бранка Радичевића, 28. марта, биће одржана два изузетна програма, оба ретка за наше књижевне и културне прилике. Прво ће у 10 часова, у Карловачкој гимназији, започети велики Округли сто на тему "Живот песничког дела Бранка Радичевића", на којем ће учествовати двадесет шест научника, професора и песника. Паралелно, у 12 часова на врху Стражилова, код гроба Бранка Радичевића, испред чувеног споменика подигнутог 1885. године (два лета после преноса Бранкових земних остатака из Беча на Стражилово), наступиће двадесет девет песника који су своје стихове посветили "убавом Орфеју српске поезије" - Бранку Радичевићу. Том приликом глумци ће казивати његове антологијске песме, а уз гајде биће отпевана и култна песма "Бранкова жеља" Јована Јовановића Змаја.

Ова антологија је уствари цветник, а на трагу ове лепе српске речи та књига на махове постаје, како нам приређивач саопштава, и својеврсни хербаријум, нарочито у неким примерима песама из друге половине 19. када. То је мањи број песама који је у своје време имао свеже и мирисне латице и листове, али временом оне су постале сасушене и непомичне, недостају им сунце, вода, ваздух и ветар. Међутим, оне су значајан трагопис о настанку и расту једног несвакидашњег мита у српској поезији, песничког култа Бранка Радичевића у српској књижевности и култури.

                                                                                                                                                              М. Борић

Доносимо део из предовора Ненада Грујичића:

А како су то песници у другој половини 19. века певали на пример о „Колу“ Бранка Радичевића у „Ђачком растанку“? Понешто смо већ навели у средини предговора, но ево ширег спектра о томе. Марко Цар каже: „Где год Србин живи, где с’ год коло вије,/ Свуд та песма данас српска срца грије...“,  па додаје – „Од Косова тужна до овога дана/ Није Србу лепша песма испевана!“

Стојан Новаковић, пак: „Та путања – њом Србин корача,/ Зора свану, он се хвата мача.“ Васа Крстић: „Зар то није песма мила,/ у којој се слика слила / Целог српства, српске славе/ Спомињући љуте лаве?/ Само нема име једно:/ Што ј’ у борби изванредно: Македонца, српска сина, / Православна из давнина!/ Правда хтеће, Бог ће дати/ Да с’ у коло и он хвати!“ А Светозар Ћоровић: „Широм целога српства слава се твоја ори - /С поносом Србин сваки спомиње име твоје.../.

Фрушкогорски славуј, Јован Грчић Миленко, у песми „На гробу Бранка Радичевића“ пева: „Па и моје тужно око/ Што с’ на гробу твом одмара/ Подноси ти поклон ево, –/  

Подноси ти оног дара/ Ког ти цело српство даје:/ Сузу, Бранко! – искрена је.“    

Петар Прерадовић представља Бранка као непоновљивог, да је за живота у свему био радосна појава, да се сваким његовим доласком или у сусрету с њим подизала здравица. Указује да одласком с овога света Радичевић недостаје на сваком кораку: „Тамо сад си своме роду дика/ ал’ овдје ти нејма замјеника!“

Ђорђе Ђ. Стратимировић (син чувеног команданта српске војске у револуцији 1848-1849. године) позива: „Чујте, Срби, са свих страна,/ Још у коло Бранком звано,/ Хајте, браћо, хајте амо/ да се да једном накуцамо!“ Утом Андра Гавриловић вели: „А малени цветак српски,/ Он у српске краје хити,/ Те да цвеће замирише/ српском дому, пољу, гори...“.

Бранков презимењак, Филип Радичевић, протођакон митрополије црногорске, који славног песника сматра својим стрицем пореклом из Црне Горе, кликује: „Ти бијаше ц’јелом Српству,/ Ув’јек узор, права дика/ А убрзо прхну негдје! – / Као славуј са видика.“ И додаје: „Али име дично твоје/ Умирати нигдје неће –/ Док се Срба и Српкиње/ У грудима срце креће.“ И дабоме, наглашавајући своје порекло из Црне Горе: „Коме ц’јело Српство диже хвалу –/ Са Цетиња прими пјесму малу.“

„Амо српска браћо, одабрана“, пева Јован Сундечић и додаје: „Српска душо, сузо српска!/ Зор-пјесниче,/ Бесмртниче,/ Бранко, наша крсна славо,/ И ловором овјенчана/ Видовита дивна главо! Ти си браћу окупљао,/ Дозивао, /Кликовао: / Брат до брата – да се хвата...“. Сундечић шири слику на „славјанство“ па у више пута поновљеном рефрену каже: „Живио Бранко!/ Живили ми!/ Живила  браћа/ Славјани сви!“

И не заборавимо Змаја који је на више места у „Бранковој жељи“ узвикнуо: „Кличе вила са србинских гора?/ Је л’ већ ора која доћи мора?“ Затим: „Ај, Србине, а мој живи брате,/ Задрхћем се кад помислим на те!“

Као нека врста раритета, у цветник је уврштена и песма Јована Илића „Бранку (НадписЪ.)“, исписана на славеносрпском језику што је било у сукобу са језиком који је уобличио реформатор Вук Стефановић Караџић. Песма је објављена 1858. године у новосадској „Седмици“. Славеносрпски језик се после 1870. године потпуно изгубио у јавној употреби, а као веерзија црквенословенског још увек се користи у службама наше Цркве. Ортографски преведена, прва Илићева стофа, на пример, овако изгледа и гласи: „Коњиц ти се уморио,/ Ниско главу оборио,/ Не седлај га, не паши га,/ Не мучи га, не паши га,/ Не мучи га, не јаши га;/ мо’ш на њему посéдити.“

Бранко Радичевић се песмом обратио Петру II Петровићу Његошу шаљући му своју прву књигу. То је песма на коју је Његош одговорио такође песмом која се налази у овом цветнику. Пре него ли је прочитамо, ево Бранкове:

ПЕТРУ ПЕТРОВИЋУ ЊЕГОШУ

Владици црногорском

О, владико, Црној Гори главо,

наша дико, наша веља славо!

ево тебе једне књиге беле,

чеда мила моје крвце вреле, –

крвца врела, а чедо несташно,

на весеље свако је попашно,

а душа му и ноћу и дању:

сваку празну разбити лубању.

Ох, опрости, ако с права пута

кадикада млађано залута!

То боље је спређа оберучке

него страга ударити мучке;

боље чедо и пређаволасто

нег’ богаљче и слепо и кљасто,

да уз туђи корак нарамује,

да га туђа рука за’рањује!

                 (7. јануара 1848.)

После преноса из Беча на Стражилово земних остатака Бранка Радичевића, његова слава и култ нагло су порасли. Многи песници настоје да „копирају“ Бранков стилско-језички израз, и многи би да постигну уметничку висину „Бранкове жеље“ Јован Јовановића Змаја. Дакле, певају на народну лиру, ону која се налази у искону Бранкове поетике, лаћају се епскога десетерца најпре, али осмерца и дванаестерца, понегде и другачијег метра.

Бранко је и друштвено-историјска појава. Уденуо се  средином деветнаестог века у сам чин препорода српскога народа на Балкану са идејом коју смо објаснили. Отуда се део расправе о њему у времену не може водити само у равни уметности (мада најпре тако), стилско-језичког израза, поетике илити разноврсних тематско-мотивских распона и нијанси поезије, већ и у оквирима поменутих историјских турбуленција у којима се одувек, и сада, налази српски народ.

Неким песницима, затим, Бранкове песме служе и као могућност да се наспрам њих поставе нахерено – духовито и сатирично, то јест да направе пародију на његове стихове. И ту, већ преласком у двадесети век,  наилазимо на књижевне мајсторије које искоса посматрају Бранкову поезију (Илија Огњановић, Васа Крстић, Милутин Бојић, Анте Ковач, Станислав Винавер). Издвајамо Ковачеву песму „Кандидатов сан“ која је писана наспрам Бранкове „Рибарчета сан“; као да је испевана у нашем времену: „Ал’ се странка осмехива/ и нада се слави,/ а кандидат мандат снива/ јасно ко на јави.// Он хитнуо удичицу,/ одобрење стеко,/ изишао на улицу/ да га бира неко.“

У двадесетом веку, даље, поготово у његовој другој половини, песници настављају да посматрају Бранка као корифеја нове српске поезије, као парнасовског младића обележеног култом Стражилова. Помињање Стражилова, и Сремских Карловаца, у песмама представља уствари осветљавање самога Бранка и његових стихова посвећених овим топонимима. Дакле, чак и кад у песми Бранко није поменут, а Стражилово, на пример, јесте, то је знак да у подтексту сија личност Алексија (Бранка) Радичевића.

Он је симбол младости, неутрнуле и вечне, пример коме се песници клањају. Нико не помиње реч бог, али се у многим песамама види да је третиран, не као принц, већ као песничко божанство. Ту има и пâтоса,  идеализације и одушевљења, идентификације и задовољства што у нашем језику постоји такав песник.

Још при крају деветнаестог века и дубоким закорачајем у двадесети, „син кршне Херцег-земље“, Алекса Шантић написао је три песме посвећене Бранку, прву –  „На Стражилову“ (1888),  другу – „Бранкова душа“ у Мостару (1894) и трећу –  „Са Бранковога брега“ (1923) такође у Мостару. Ево почетка из прве песме:

Споменик, који ако вријеме једном сруши,

            У Српства неће души.

          Ој, друзи! Браћо мила! Дигнимо пехар гори

            Жарког и љупског вина – што нам га Сријем дава,

          Кликнимо јасно скупа, нека се до неба хори,

            Нека по Стражилову зашуми цв’јеће и трава:

          Слава ти, Бранко, слава!

А друга песма, пак, завршава се оваквим катренима:

Причестимо душе младе,

Причестимо срце жарко,

Оним пићем, што нам даде

У „растанку ђачком“ Бранко.

Само тако душман слаби

Што нам срећи ломи крила,

Само тако Бранкова би

Задовољна душа била….

Трећа, пак, започиње и завршава овим катреном:

Ја први бејах што с кликом подигох стег

С маглама да се бори;

И мојим кликом још се разлаже брег,

И пламен мој јоште гори.

Све три песме настанила је химнична лепота стиха. Заједно, оне су ода Бранку Радичевићу као зачетнику српске поезије на чистом народном језику и прваку који позива у свесрпско коло. Шантић указује на ширину Бранковога одјека и не престаје да му се диви.

Како други песници, све до данашњих дана, пишу (о) Бранку? Да ли се нешто мења? Познају ли како су песници досад певали (о) њему? И шта о(п)стаје као константа?  Остају ли новији песници у равни апотеозе Бранку или се хватају и својих живота разблажујући импулсе из друге половине деветнаестог века? У чему су иновације и нови стандарди? 

У суматраистичком блеску поеме „Стражилово“, млади Милош Црњански пева са свешћу да наставља Бранков пут, и да своју младост калеми на Бранкову „болесну“ којој се отети не може: „А, место свог живота, давно живим,/ буре и сенке грозних винограда.// Настављам судбу, већ и код нас прошлу,/ болесну неку младост, без престанка;/ тек рођењем дошлу,/ са расутим лишћем, што, са гроба Бранка,/ на мој живот пада.“ Међутим, Црњански се окреће својим визијама, открива сопствену поетику калемећи нове просторно-временске димензије са полазном стражиловском тачком.

Десанка Максимовић не одваја семантички сјај Бранка и Стражилова, види их у потпуном јединству, у симбиози песме са крајолицима и природом, гроњама винограда и сунчевог опхода: „На Стражилово идем још за сенке,/ за магле млечне над пољем и Дунавом,/ да гледам Бранкове брегове и евенке/ и сунце како долази светлим сплавом.“

Песма Жарка Васиљевић „Некадашњи ђак карловачки“, кроз „ситни корак“ господина професора Софронија Попадића приближава нам Нови Сад и Сремске Карловце, па онда и стражиловски вис и Бранка с почетка двадесетог века: „Професор Софроније Попадић/ приређивао светосавске беседе,/ учио ђаке осмогласном пјенију,/ са матурантима одлазио на Бранков гроб,/ на Стражилово,/ а пред ноћ, на рубу Карловаца,/ у крчми некој убогој,/ приређивао србовање са богословима,/ држао српске говоре и српски декламовао...“.

Ова песма носи дах модерног песничког израза што духовитим замасима киста лакокрило слика  једно време у налету новог, са жалом што заборав прекрива све, па тако и милог професора Софронија Попадића који је о Бранку и српству знао све.

У сонету „Бранко сине“, Скендер Куленовић види  себе дупло старијег од Бранка, па се као „отац“ поистовећује са његовим животом, познатим стиховима и осећањима: „Дође доба кад клецавом ногом/ Идем и ја и говорим збогом,/ Узми мене сад подруку ти.“

Побратимски, топло, Стеван Раичковић, пак, пева:  „Често без куцања, као брат код брата,/ Отвараш и на мом срцу тихо врата.“ То су стихови који поштују традицију у којој се нови песник задесио, на чијем трагу узима Бранка као брата-претечу без ког нема исконског певања у српском језику. Раичковић себи признаје, и то му годи, да је песник стражиловског пева, Бранков брат.

Ослањајући се на Бранкова „општа“ места, имењак Бранко Ћопић се са оптимизмом обраћа песнику склањајући његову жуту тугу на страну, и утврђује песничку мисију у свом времену као позитивну и пуну радости, са нонама белим посвуда:  „Не тугуј, пјесме твоје ничија сирочад нису,/ не буди сузан, Бранко, та нисмо на растанку,/ ево их с нашом колоном – дјевојке распјеване –/ ко путник на уранку.

У другој Југославији, неки песници са соцреалистичким призвуком певају Бранку, и о Бранку, у матрици тадашње идеологије која прилагођава Коло својим потребама. То откривамо у песама    Мире Алечковић, Гвида Тартаље, Флорике Штефан и Богдана Чиплића који, на пример, иако песму посвећује српском Парнасу („Ноћ на Стражилову), наједанпут окреће смер певања ка тадашњој стварности и тако умањује иницијални блесак: „У Титовој слободи горућој,/ у љубави нашој братској, врућој,/ дом ће наћи напаћена браћа,/ Истри и Горици слобода се враћа.“

Рођен у Славонском Броду попут Бранка, Драгутин Тадијановић (пред крај живота добио надимак Стотиша, живео стотину две године), готово цео век причао је о својој глоси „Тужна јесен“ коју је написао као шеснаестогодишњак, али ју је тек у осмој деценији свога живота објавио. За формирање глосе користио је прва четири стиха из песме „Кад млидија’ умрети“. Старији од Тадијановића пола века, Аугуст Харамбашић, користи чак десет стихова из поменуте Бранкове песме за исписивање своје глосе, „Туга“.

У песми „Којим смером“, Борислав Михаловић Михиз критикује песнички (друштвени) амбијент и неке његове представнике после Другог светског рата, обрушава се на тзв. „нове“ који не поштују традицију и њене вредности. Он неће у то „ново“,  јер „свуда се песме штуре/ играју жмуре“, не говоре истину. Зато се Михиз држи Бранка Радичевића и Ђуре Јакшића, њихове храбрости и надвремене силине.

Ова песма дигла је велику буру, а  кад се смирила, Скендер Куленовић рекао Михизу да је због те песме сазван хитан састанак у Агитпропу. Михиз је касније написао: „Нама се чинило недозвољеним да један Иво Андрић, или Вељко Петровић, или Исидора Секулић, сарађују с једним комунистичким режимом, а ја сам у том памфлету-песми (...) однекуд све сручио на грешну Десанку Максимовић. Разуме се да сам је волео као песника, јер да је нисам ценио не бих јој ништа замерао.“

Још један Радичевићев имењак, Бранко Миљковић, опет ће у својој поезији употребити птицу, симбол бесмртности душе, да би изразио удивљеност њоме као везом неба и земље у Радичевићевој појави и харизми:  „Непронађене пропланке крви/ у пешчано подне сам одболовао/ ал топли хлеб твог имена још мрвим/ птицо међу пределима, Стражилово“.

Посебно су снажне оне песме које узимају за предложак Бранков стих, на пример: „Ње више нема, то је био звук...“ Ту врхуни Матија Баћковић са поемом „Парусија за Веру Павладољску“: „Јер ње више нема откад само сија/ Речи су ноте – језик мелодија/  Само Бог је песник/ – други су копија/ А над поезијом блиста поезија!“ Као што у  филозофији парусија се идентификује са оним што више није скривено па тако постаје истина, „битак бивствујућег“, тако као теолошки појам, у овом случају у надвременој моћи поезије,  означава појаву и долазак Исуса Христа у слави на крају времена.

Још један песник који користи Бранков стих за мото или део  тела песме:  ње више нема то је био звук – Ранко Јововић, са стражиловско-ловћенске висине обраћа се поезији као својој драгој: „Бојим се Твоје љубави/ Поштована дјевојчице – / Осмијеха који открива Твоје/ И сјенчи моје лице.//... Свега се једнако бојим/ И сунца и тебе и Снијега/ Топи се Бог у мени и Вјера/ И зора иза бријега.“ Одскок са Бранковог стиха омогућио је Јововићу отварање сопствене поетичке формуле

Изразити песник стражиловске линије, у том смислу и прави бранковац, Крстивоје Илић, у минијатури „Бранко Радичевић“, пева о дионизијској уклетости песника: „Збогом браћо у песми и пићу –/ већ ујутро на далеко бићу;/ кад се сунце са запада врати:/ ВИНОГРАДИ, ЗБОГОМ УМИЉАТИ!“ Ово је репрезентативна слика Бранковог „збогом“ наспрам дионизијски светлог поздрава – „здраво“.

У песничкој творевини  „Донабела – коло с музама“, Драгољуб Павлов на нов и свеж начин доноси атмосферу кола у којем укршта локално и универзално, у непрестаном обраћању својој и конкубинама великих светских уметника (призива и Бранкове беленоне) укрштајући кроз иновантна  језичка решења доживљај источног и западног света у себи. Духовито, уметнички релевантно, језички младолико,  и кованичарски звучно, са просјајима ликовног и филмског,  ова поема не престаје да држи пажњу док је читамо или слушамо уживајући у бурлескном јединству семантичког и музичког.

Овенчан наградом Бранковога имена, млад, Рајко Петров Ного у песми „Брђански копилан“ написаној на Стражилову 1969. године, иако не помиње Бранка у тексту,  буди силе ероса тако својствене Радичевићу, али у ноговској варијанти, са извесном хајдучком дрзновеношћу: „О, благи боже, како насрћу на хајдука/ ти сасвим полудјели буљуци дјевојака./ А њему прслук пуца./ Да. Иза мене остаје само пустош, зна се./ И шапат, исто знан, тај шапат некорисни: брђански копилан.// А шта је мени, реците сами, само кад бих то хтио,/ три винограда берачица прегазити за цигло подне/ и не утолити глад.“

Милан Ненадић, такође песник-стражиловац, упућен до бола у амбиваленцију света, у непрестану смену таме и светла, у надгорњавање танатоса и ероса, у оно Бранково „збогом“ и здраво“, призива Црњанског у исто стражиловско коло, које крајем двадесетог века у Срба постаје „раскол-коло“: „На сан ми Бранко, млад до бола,/ Доводи мому нона белих:/ У сред новога раскол-кола/  До дна се себе сневеселим.// Чујем да шапће српско слово/ Милошу сетном – трешње и мај;/ Зар може знати Стражилово/ За већу радост, тугу и сјај!“

Неретко, као малочас код Ненадића, песници у исти мах призивају у стражиловску ауру и Бранка и Црњанског, удевајући и свој живот ту негде, у такав замах. Отуда и Перо Зубац каже: „Тако то и у песми бива: све ће да свене/ и у неповрат оде,/ за Милошем и Бранком,/ Ламентом и Уранком,/ и прах тешки, њихове, сене,/ засуће Карловце,/ и мене. И мене.“

Зоран Славић своју песму директно назива „Бранко и Милош“, а Данило Јокановић хвата се суматраистичке „заразе“, те не може, уз Бранка, без асоцијације на Црњанског – трешње: „Као што некад с тобом сањах –/ да песма гори од трешања// видим, још, слово по слово,/ у мени свиће Стражилово.“

И Ранко Рисојевић именује Црњанског и његове трешње у песми „Успон на Стражилово“ коју посвећује Душку и Бранку, ширећи тако лепезу песничког призива. Помињањем Душка исто чини и Дајана Петровић родом из Брода на Сави, с босанске стране, која своју избегличку попудбину дели с обојицом, с Радичевићем и Трифуновићем, такође рођенима у граду на Сави, с обе стране реке.

У четирма песмама посвећеним Бранку и Стражилову, понегде цитирајући Радичевићеве стихове („Тама долом, тама гором“) , Раша Перић уз Бранка недри Црњанског и Десанку, али се враћа у прошлост и додаје им Његоша, Милицу Стојадиновић Српкињу, Лазу Костића, Јована Грчића Миленка и Ђуру Јакшића, китећи тако ореолом романтизма и песнике из двадесетог века: „О какво божанско васкрсење! ... О Чујеш ли, Бранко,/ тај цик и цилик, младости пун?“

Раша Перић саставио је зборник – песници о Карловцима, Стражилову и Бранку под називом „Српски Сион“ (Културни центар, Сремски Карловци, 2009), где укључује и песме (стихове) самога Бранка, као и Лукијана Мушицког, Симе Милутиновића Сарајлије и Никанора Грујића, те народну и гражданску лирику, о поменутим топонимима.

Посвећен српској традицији, митовима и јунацима, Манојле Гавриловић морао је даривати своју песму Бранку. То чини смештајући га најпре у животни контекст с Вуком и Мином („Знам да није било брижног оца Вука,/ ноћу би те грејала лепе Мине рука“),  а онда са онима што су после њега дошли у српску поезију,  са песникињом-посестримом и песницима-побратимима: „Игра твоје коло сред небеског виса,/ уврх кола видим Црњанског и Диса.// Вишњић са гуслама усред кола стоји,/ с Десанком и Ђуром беле звезде броји.“

 У сонету „Бранко“, Енес Кишевић слави locus amoenus стражиловског амбијента, рај на земљи,  где врхуни присуство земно невидљивога Бранка: „Зефирим и мирим свуд по Стражилову./ Фрушка Гора дише у сваком мом слову./ Како могу бити ја мезимац свима,/ кад више памети цвијет од мене има?“

За једну своју песму („Магарчев брег“), Милосав Тешић за мото користи Бранков стих „Неси бреже ти чудо за око“, а другу („Сентандрејско коло“) започиње строфом која ће у угарском простору отворити амбијент српскога света насталог у великим сеобама: „Ни Бранково виловито,/ нити тешко Његошево,/ него коло што кроз сито/ тријерише – (витлај, плево!) – топонимску бројаницу./ Креснув кремен изнад Фрушке,/ пали Месец лојаницу/ пожутелим лишћем крушке./ Крени, лоло, и нелоло/ Сентандрејско недоколо!“

Јединствен у цветнику је анаграмски сонет Недељка Бабића, „Чаробан див, кћери“. Не само зато што су Бранково име и презиме уткани у овај наслов, већ сваки од четрнаест стихова је анаграм. Чак је створена и рима, па је чаролија оваквог подухвата зачуђујућа. Дода ли се свему и прикладно извезен акростих, мајсторија је несвакидашња.

У песми „Разговор с Бранком“ Андреј Јелић Мариоков згушњава боју „лисја жутог“ све до црно-црне, и попут Ненадића, тули и зебе у пролећу: „Угашен сам, ево,/ Врисак у пролећу./ Сред бехара лудог,/ Ко у љутој цичи,/ Црно-црно лисје/ Слутим по дрвећу./ Брдо свако ноћас,/ На гроб мени личи.“

У песми „Туберан“, Слободан Ристовић осветљава фаму песничке болести, сушице илити јектике, уврежене под називом „жута гошћа“ од које су, почев од Алексија Радичевића, умрли многи песници. Ристовић песму посвећује Бранку, али и песницима Илији Мисаиловићу и Вити Николићу, који су се излечили од туберкулозе али од поезије нису.

Анђелко Анушић придодао је овом цветнику песму „Трагом старих трагова“ са поднасловом „На  Стражилову, испред  Бранковог споменика, загледан у оне камене коцке с називом планина, а међу којима  нема коцке са Косова и Метохије.“ Песма се завршава стиховима (и Бранковим и Његошевим): „У небу голуб – туга и опомена:/ Племе моје  сном мртвијем спава. //А међ’ оним коцкама нема – камена свих каменова:  камена са Косова!“

Славомир Гвозденовић, српски песник из Румуније, написао је четири песме надахнут Бранком и његовом поезијом, у радосном напору да стилско-језички израз буде што (пост)модернији, у маниру интертекстуалне увезаности.  Две носе наслов попут Бранкових („Враголије“ и „Девојка на студенцу“), с тим што прва има и мото (другачије преломљен) из те песме: Јао мене/ Она врисну/ И под липу паде. Трећа песма („Постмодерна. Апсурдрања.“) има за мото Бранков стих: Кад сам синоћ овде била/ и водице заитила, а четврта („Залуди све су залуди“), пак, завршава се Бранковим стихом: ње више нема то је био звук.

У песми Будимира Дубака, „Бранко Радичевић походи гробове“, наилазимо на слику Бранковог сусрета са прецима у Црној Гори,  где је „каратама“, ултрацрна ноћ, „попанула/ као рој црних скакаваца“. Дубак уграђује у песму Његошеве и Бранкове стихове, попут загрљаја двојице песника што су израна, још у Бечу, ковали свето побратимство.  Међутим, у призорима Бранковог обиласка завичаја нема сунца: „Свитала је зора/ без осванка/ излазило сунце/ без бела данка.“

Уз примере Јововића, Перића, Тешића и Гвозденовића, Дубака и Анушића, прилика је да припоменемо да, поред у 19. веку често инкорпорисаног мотива кола у песмама,  још неки песници користе и разноврсне  Бранкове стихове и песме као епифанијски ослонац за своју творевину: Милутин Бојић, Анте Ковач, Србољуб Митић, Мирко Вуковић, Данило Радојковић, Маја Белегишанин и Љиљана Павловић Ћирић.

„Родослов“ Ђорђа Сладоја представља молитвени плач над судбином браће-песника црне судбине не само у знаку имена Бранко (Радичевић, Миљковић, Ћопић), већ и оних  који опут њих скончаше земаљски живот супротно сјају талента: „Бранко за Бранком – / У прах и комаде.“

Песма Ивана Негришорца „Болани Бранко Радичевић, у постељи, смишља писмо за побратима Ђуру Даничића, марта 1853.“ Бранкова је  исповест о подмуклој болести и земаљској борби за сваку реч на чистом народном језику, с Вуком Караџићем подруку. Након призора телесне пропадљивости и очекивања тренутка за коначни одлазак у нетелесни свет, песма се завршава чулном жељом и покајањем: „А тебе, брате мој, за једно/ Само молим: „пошљи ми две оке/ Турске алве, без ораја, тек да душа ми/ Не жуди! И још: оне, о које се огреших,/ Измоли да ми опрост дадну!“

Песникиња суптилног веза и јаких увида у дневни распоред призора, Драгица Стојановић, у песми „Карловци“, оживљава успомену на Бранка кроз јарку слику обасјаних винограда. Ево дела песме који функционише као самостална минијатура, као продужени стражиловски хаику: „Ах! Зажелела сам се/ Мира између чокота/ Свитања/ Кад на тек рођеним/ Црним гроздом/ Над Карловцима/ Помаља се Сунце!“

Песма „Бранков Брод“ Игора Мировића, као једна од ретких у цветнику, води нас до Радичевићевог родног места у Славонији, које га се практично одрекло: „Тмурно небо/ Силовито, валовито,/ Туговање за Бранковим/ Бродом у вечности.“ Осећање о непролазности Бранка Радичевића и његове поезије  даје лирским сликама свевремени печат и утврђује нас у свести о духовном као примарном принципу света.

Желећи да, као у 19. веку, окити „српство понад Стражилова“, и Перица Марков уочава чегрст у нашем времену и народу:  „Коло – колце – колиште,/ изборано, посвађано;/ покидано к’о просути кукољ,/ завист и буњиште!“ Тиме се, по мотиву, примакао бројним песницима у другој половини деветнаестог века и с почетка двадесетога.

Лиричар Верољуб Вукашиновић, песник уочљиве стражиловске линије певања, призива у Бранков свет још двојицу великих песника: „А још су витка вина, уз Тина,/ и Драинчева се виолина/ чује у души, латици крина,/док лишће опада из висина,/ са Стражилова, то лисје жуто.“

Такође лирик, али у слободном стиху, Ранка Грковић готово опсесивно успоставља контакт с песницима преко њихових статуа и споменика. Тако у новосадском Дунавском парку уочава: „Микин споменик наговара цвеће да цвета/ Бранков и Ђурин ћуте о судбини песника“.

Цупкајући у колу, на трагу прочитаног и доживљеног у лектири, Јасна Миленовић на упечатљив начин дочарава стражиловски нуклеус: „Амо, амо: сви на Стражилово,/ Бранко га је од звездица сков’о./ Саковао, од звезда и вина,/ у споменар, где сеструје Мина.“

У песми „Бранкова шаховска партија“, Милан Ракуљ спаја шах и поезију. Он тиме подсећа да је Радичевић био добар шахиста, а онда и апсолутни песник који је са песничким фигурама надиграо пролазност: „и све изгледа лако/ када заигра Бранко//стога је и остало/ виловито му коло/ поготово откада/ десила се рокада/ вјечнога му починка/ према брду пјесника/ ... наспрам смрти у инат/ задао јој је шах-мат“.

Најмлађи у цветнику, Растко Лончар, у песми „Младост по јулијанском“, на веома духовит начин преиспитује феномен младости (своје и Бранкове) указујући на њену неповратност у свакој варијанти календарског мерења: „Наздрављам за прошле дане/ што минуше као часком/ Кад би хтели да се врате/ (макар и по јулијанском)// Да оквасим уста жедна/ и у грлу речи крње/ Али ничег више нема/ од младости – само труње“.

Завршавајући преглед тек неких уврштених песама, остављамо читаоцима широк простор потраге за разноврсним изненађењима, поетикама и темама везаним за несвакидашњу песничку личност и култ Бранка Радичевића. Овај цветник носи круну двестоте годишњице песниковог рођења и тиме сија као српски алем-камен у години привилегованих дарова.

У цветнику „Ао, данче, ала си ми бео“ песници су сложени хронолошким редом, по годинама рођења. Уз сваку песму, намах, стоји библиографски податак где ли је и кад објављена, у ком листу, часопису илити књизи, и тек понегде (из новијег времена) – да је из рукописа у припреми.

Ови библиографски подаци указују се, дакле, при самом читалачком преласку са странице на страницу, без прекида, или на прескок, ширећи доживљај и контекст, обогаћујући ниво  рецепције, свести о генези и указане књижевно-историјске позиције аутора у цветнику и времену. Тиме су предочене жива мапа објављивања нарочито у другој половини деветнаестог и с почетка и током целог двадесетог, те у првим деценијама двадесет првог века. Тако пласирана мрежа библиографских података (а не на крају књиге) ствара лакокрили динамизам у перцепцији прочитаног, а у медијуму који се зове књига. Е па дотле, а докле ћеш више!

                                                                                                                                                 Н. Грујичић