БРАНКО КАО НАДАХНУЋЕ У ВРЕМЕНУ

Сремски Карловци – Нови Сад, 6. фебруар 2024.

ДВА ВЕКА ОД РОЂЕЊА БРАНКА РАДИЧЕВИЋА

У данашњем Културном додатку „Вечерњих новости“ појавила се песма „Безимена“, сонет Ненада Грујичића, у част прославе 200. годишњице Бранка Радичевића. Она започиње чувеним Бранковим стихом: Ње више нема, то је био звук... Овај стих мамио је и друге наше песнике и био предлошком за песме још неколицини (Матија Бећковић, Ранко Јововић, Славомир Гвозденовић).

Двестота годишњица рођења Алексија Радичевића, потоњега Бранка, великога српског романтичара, славне младе личности чије се дело стопило с народом,  представља ретку привилегију времена у сусрету с песничким култом младића који је из земнога света отишао напунивши свега двадесет девет година.

Осећај који се јавља поводом овакве годишњице чини нас кроткима и отрежњенима наспрам инерције свакодневнога живота, указује на нашу пролазност и смртност са којима се усрдно морамо поклонити неумрломе младићу српске поезије. Нестаје дневна опијеност обавезама и пословима који каткад, и код неких, постају гола рутина и доколица.

Ненад Грујичић

БЕЗИМЕНА

Ње више нема, то је био звук,

нити се икад родила за мене,

ја само видех надвремени лук

како избија из обриса жене.

Ње више нема, то је био звук,

као лаки прх из нестварне пене,

стуштио се ка хоризонту мук

бачен у светлост, на пут душе њене.

Ње више нема, то је био звук,

тек честице траг из очиње мрене,

рука ми прође кроз њен вити струк,

додирнух сенку опеване жене.

Ње више нема, то је био звук,                        

само ме каткад у сну трзај прене.

                                              ***

С овом Бранковом годишњицом јавља се осећање да у времену битишемо попут капи светлуцаве росе са спектром боја на раном јутарњем сунцу, која надирањем светлосне енергије полако испарава и нестаје, али извор те светлости остаје. Отуда, у свему овоме рађа се и снажан, вансеријски осећај о одговорности и повластици, које су нам дате да уобличимо и изградимо свој однос  према 200. годишњици рођења Бранка Радичевића, младића који је оставио свега педесет четири лирске песме, седам епских, два одломка епских, омању гомилу писама и један одговор на критику.

А поводом 100. годишњице смрти нашега песника, у  есеју Један век Бранкове лирике, чији је део под насловом Угаони камен штампан у НИН-у 1953. године, Борислав Михајловић Михиз каже: „Велика песничка имена над својим живим наследницима имају једну надмоћ, ненадокнадиву предност трајања. Прођу деценије и песничко дело  ужљеби дубок траг у душу народа, сталожи се, окамени, фиксира. Путују стихови, строфе, песме и песници од једне генерације другој, уђу у школске читанке, продру до села и града, преживе ратове, режиме и окупације, и полако попада по њима племенита патина времена. Добију нови квалитет нечег трајног, добро знаног, блиског, свог. (...) Како год била посматрана историја нашега песништва, увек ће се у њеном темељу указати Бранков угаони камен.“

Друго Радичевићево име настало је, то јест придодато му 1847. године, двадесет три лета после његовога рођења – појавом прве књиге „Песме“ у Бечу. Зато је, по црквеним књигама, ова велика годишњица рођења везанија за име Алексија Радичевића. Али ми славимо песника, и његову поезију – Бранка, дакле. И, притом  не можемо  изоставити датум  када се родио у Броду на Сави: 28. марта 1824. године по грегоријанском илити 15. марта по јулијанском календару.

Ово је годишњица која се јавља једном у стотину година и као таква представља несвакидашњи моменат у нашим животима поводом песничке личности која је оставила предубок траг у нашој култури. Бранко није стигао у матерњем језику да дуго сади, тек је заорао златну бразду и посејао прво семење. Али, попут изненадног метеора великога габарита силовито ударио у тло српскога језика и, пред нашим чулима, оставио запањујући траг свога доласка у српску књижевност, културу и историју.

                                                                                                                                                 Н. Грујичић

            На слици портрет Бранка Радичевића, рад Ивана Кршева, по дагеротипији (1847) првог српског фотографа Анастаса Јовановића