РАЗГОВОР ВАЛЕНТИНЕ НОВКОВИЋ С НЕНАДОМ ГРУЈИЧИЋЕМ

Београд, 23. јануар 2024.

На порталу „Конкретно“ интервју с Ненадом Грујичићем, књижевником и директором песничке институције „Бранково коло“

ХАРИЗМАТИЧНИ ПЕСНИК РАЗЛИКЕ

Разговарала Валентина Новковић

Још као студент књижевности објавили сте две песничке књиге: „Матерњи језик“ (Књижевна омладина Србије, Београд, 1978) и „Линије на длану“ (Просвета, Београд, 1980). О њима је доста писано, прочуло се за вас, чак су и неки Ваши професори (Славко Гордић, Јован Делић) са Филозофског факултета у Новом Саду одмах објавили своје текстове о тим књигама?

Били су то за мене благословени догађаји, појаве које су изницале паралелно из не баш пријатних тренутака мога младог песниковања. У Новом Саду био сам суочен са једном књижевном редакцијом која је онеспокојавала даровите младе песнике. Ту нисам лако могао објавити прву књигу. Преживљавао сам свашта са те стране, а што је било у потпуној опреци са светом који сам носио у себи и са првим мојим песмама. Зато је вест да ми прва књига иде у тадашњој београдској едицији  „Пегаз“ било велико окрепљење за моју младу душу, поготово када је о књизи почело навелико да се пише у бившој Југославији.

И друга по реду књига изашла је београдској „Просвети“, у тренутку када сам био под пресом режима који ме је ислеђивао поводом неких текстова који су, у главама иследника, асоцирали на Тита, у данима после његове смрти,  у заустављеном процесу штампања студентског књижевног листа „То јест“ чији сам био главни и одговорни уредник. Излазак „Линија на длану“ била је равнотежа негативним силама које су ме биле притисле на мени дотад непознат начин. Рецензент те књиге био је Милорад Павић, такође мој професор са факултета, а да притом нисам знао за тај његов дивни гест у „Просвети“, све док књига није штампана и појавила се на Сајму књига. У „Просветином“ каталогу прочитао сам ту рецензију и био много срећан.

Делимично сте рекли, но како сте се у тренутку објављивања првих књига осећали у тадашњем књижевном и друштвеном амбијенту? Ваша прва песничка књига доживела је до данас четири издања. Поред поменутих професора, о „Матерњем језику“ су тада писали: Миливој Ненин (ваш колега с факултета на истој години), Адам Пуслојић,Момчило Попадић, Драшко Ређеп, Владимир Копицл, Војислав Деспотов, Рефик Личина, Хамдија Демировић, Иван Негришорац, Жељко Иванковић, а потом и Павле Поповић, Мирослав Егерић, Милош Петровић, Ранко Рисојевић, Михајло Пантић, Саша Радојчић, Ненад Шапоња, Ласло Блашковић, Милутин Ђуричковић и други, све до Растка Лончара, данашњег младог песника.

То је било друго време са другачијим координатама. Рано сам почео да пишем есеје и књижевну критику, које сам објављивао и читао на промоцијама, и тако зарађивао за студентски живот. Није то била само зарада због зараде, већ сам тако створио неку врсту штита око себе, из самога себе. Показао сам канџама око себе да и ја имам тигрове. На пример, један критички текст прочитам у емисији културе „Спектар“ Радио Новог Сада и за то добијем хонорар. То је била много слушана емисија у целој Југославији, једном је чак задржала Десанку Максимовић у једној робној кући у Београду да до краја ослушне приказ о својој књизи. Затим наступим на чувеној Трибини младих где се промовише та књига о којој сам писао, и ту потпишем уговор и добијем хонорар. Потом, објавим текст у београдској „Књижевној речи“ или „Летопису Матице српске“ и такође добијем хонорар. Ако с тим приказом наступим и на телевизији, био би то четврти хонорар. Дакле, за студента више него добро. Данас више нема тих уговора са три модра индиго папира између четири бела. Нема никаквих уговора. А требало би да их има и за младе писце. Кад их буде, то ће значити да су држава и њене институције уређене.

Надајмо се да ће такобити, то би нас све обрадовало. Појасните свој доживљај око неуобичајеног одјека поводом вашег песничког првенца пре четрдесет пет година?

Да, моја прва књига „Матерњи језик“ мимо свих очекивања имала је велики одјек. Опремом личила је на неко мршуљаво гладно дете са сивим рошавим лицем, подсећала на послератну здравствену плакету-књижицу. Међутим, писало се о њој од Сплита преко Сарајева до Скопја, у Новом Саду, Београду, Нишу и другде. За мене младог и неискусног то је било велико изненађење али благотворно задовољство и душевни лек за ране стечене у сусретима са утицајним „песницима“– салијеријима који се нису радовали успеху младог песника. Чудило ме је све то. Осетио сам да постоје неке судбинске линије које ме воде ка нечем што ми таленат боголико дарује, а што сада нарочито добро видим и боље разумем.

 „Да се нисам сродила већ у детињству са језичким благом нашег језика, ко зна да ли бих испевала онолике мелодије сличне мелодијама какве се чују у природи. Без мога детињства ко зна да ли би било стваралачко уточиште, инспирација, најприснији животни простор“, написала је дивна Десанка Максимовић. Какво је било Ваше детињство, да ли се у њему зачела клица  Вашег плодотворног стваралаштва? Када сте уствари по први пут осетили титрај песничког нерва, да ли се сећате првих написаних стихова, шта им је претходило?

То су исконска и најважнија питања. Као дете, наглашено сам осећао смену годишњих доба, њихово трајање и одлазак, смену њихову, мирисе рâне или касне јесени, на пример, и нешто што се разумом не може објаснити, неки немушти језик у контакту са неизрецивим као лепотом која радосно надима прса и целобиће. Рођен у Панчеву, у неколиким селидбама, већ као четворогодишње дете, у Шајкашу, у Бачкој, опажао сам свет око себе, узбуђено и тактилно. Памтим равничарске криве дудове, кукурузишта под кошавом, тзв. забијачке са шурењем свиња у дрвеном кориту, кликере у прашини и – различита годишња доба, нарочито велики снег у равници виши од мене детета.

У шестој Вашој години породица се враћа у свој завичај, у Босанску крајину, потпуно мењате амбијент, уписујете први разред, чујете нови нагласак, деца причају ијекавски?

Повратком с родитељима у њихов завичај, у Босанску крајину, у Приједор, уписавши први разред у Гомјеници у Поткозарју, мом другом завичају уствари, до зграде школе пешке таласастим прибрежјима, пролазио сам крај једног шуштавог шумарка (хоће ли неко излетети на мене?), па преко пруге, или, пак, испод вијадукта чекајући да воз протутњи изнад дечјих глава што посматрају буку челичних точкова, па даље крај живица и грмља, из којих искочи дивљи зец или фазан са раширеном лепезом рајских боја.

Говорио сам екавски и то је чудило па и засмејавало млађане Крајишнике. Међутим убрзо сам и сам прихватио лепу ијекавицу. Фасцинирала ме је поткозарска природа. На путељцима – до реке испод крошања с птицама и њиховим божанским цвркутима, наобали поред опалог росног лишћа јутрима, већ сувог у подне или сумрак. Исто тако, и – та другачија крајишка зима на пропланцима са првим пахуљама, мразом на ишараним прозорима, са поледицом на пртинама до речице на чијем дебелом леду шлицурамо са, за ту прилику направљеним клизаљкама, од дебеле жице. Једном је пукао лед уз обалу, срећом сам дохватио повијену грану жалосне врбе и мокар до грла отрчао мајци на бригу.

Зима, пејсажи и догађаји током њеног трајања су вас очигледно заносили и надахњивали. Опишите нам пролеће и лето у Гомјеници и Приједору?

Пролеће са птичјим звуцима, сунчаним латицама тек пупалих цветова на гранама трешања, јабука и шљива, с мајком која окопава гредице и сади кромпир, спушта у црницу семенке парадајза и пасуља, с оцем певачем и мајстором каца и бачава, у звучном дворишту детињства. Поглед на Козару, у лето са дечјом циком и грајом поред старих млинова на речици Гомјеници што се улива у Сану, па пецање кленова, златица, деверика, лињака, костреша и штука. У касно звездано вече бацао сампоглед преко пуног месеца, са протрнућем целог бића од неке чудне бојазни, боље рећи страха пре тим бескрајем. Нагло сам склањао главу пред огромном тајном зведарника и звездом-падалицом која се устремила на мене.

Кад сте написали, то јест објавили своје прве школске песме?

Писао сам од другог разреда основне школе. Моје прве две песме биле су о пчели и вилином коњицу, у школском листу „Пионир“ у Приједору. Сећам се да је у разред ушла наставница и донела пет примерака тог школског листа извученог на шапирографу. Једини сам из разреда имао ту објављене песме, и то две. Међутим, наставница ми није дала примерак већ је насумце отварала школски дневник и читала имена срећника. Сматрао сам то неправдом. Тек у петом отварању дневника, гле, чуло се и моје име. Мојој срећиније било краја. У потоњим селидбама, загубио сам тај примерак, трагам за њим, не успевам га пронаћи. Чак сам звао и школу у Приједору, рекли су ми да то више не постоји. У тим невиним песмама, било је неког иницијалног светла, нечег првотног што интуитивно нуди решење о божанском поретку ствари и појава: о начину како вилин коњиц лети, о пчели, цвету и настанку меда. Касније сам, као средњошколац, из Приједора објављивао песме у београдским недељним листовима „Фронт“ и „Младост“ код Бранислава Петровића и Драгомира Брајковића, листовима који су у великом броју стизали на школске клупе у целој Југославији.

Доласком на студије књижевности у Нови Сад, поново се уствари враћате у Војводину. А 1979. године, у листу „Политика“, у престижној рубрици „Ово је била њихова година“ (Млади који долазе), изабрани сте за  најуспешнијег младог песника у Југославији, заједно са генерацијским врсницима из других области (Емир Кустурица, режисер, Наташа Вељковић, пијаниста,Тодор Куљић, социолог, Мерима Исаковић, глумица, Стане Јагодич, сликар). Шта вам је то значило, и опште шта награде представљају младом ствараоцу, могу ли да буду и камен спотицања?

Новинар Владо Мићуновић, дописник Политике из Новог Сада,  пронашао ме је као студента, код тетке у бараци где сам становао тик уз канал Дунав-Тиса- Дунав. Саопштио ми је несвакидашњу вест и тражио од мене изјаву и фотографију за новине. Након пар дана, 31. децембра 1979. године појавила се новогодишња  „Политика“ са портретима младих уметника из целе Југославије. Сећам се тог хладног јутра, ишао сам у центар Новог Сада да купим Политику. Све то било је ново за мене, али сам осећао да ми припада по некој правди. С новинама под пазухом, наишао сам на песника Радета Томића (данас постоји награда с његовим именом), који се искрено обрадовао.

Да ли су и како ваши родитељи чули за ту вест у Босанској Kрајини? Како сте се осећали, да ли сте знали да већ тада на велика врата започиње ваш песнички живот?

Јесу, чули су, дабоме. Моје родитеље у Приједору звали су познаници из Загреба да питају да ли сам то ја – њихов син. Иако није било тзв. друштвених мрежа и нових медија, та вест се проширила брзо, али некако природније, људскије, не вртоглаво и демонски живчано као на социјалним мрежама. Да бисте као млад песник разумели такво признање морате желети целим бићем да се бавите књижевношћу, да то буде ваша судбина, да вас не би узгордила таква награда, да уствари има нешто драгоценије што јој претходи, чисто надахнуће, стваралачка радост и срећа. А све прати „борба непрестана“. Израна сам схватио да књижевност није што и књижевни живот.

Које књиге су обележиле Ваше стваралачко сазревање, да ли се неким од својих књига враћате, на који начин их сада доживљавате?

Као што рекосмо, већ на старту књига песама „Матерњи језик“, за коју је речено да је уствари написана искуством старца на крају његовог животног и песничког искуства, настајала је интуицијом младића од двадесет и коју годину. Потребно је знати да сам прво студирао машинство, напустио па уписао књижевност. То је посебно искуство и захтева неку другу прилику за вишесатни разговор. Неке моје песничке књиге биле су нападане из некњижевних разлога, збрзано и богохулно, у дневним листовима. Међутим, то обично иде у корист песнику. Но требало је то издржати, што рече један старији песник на промоцији те нападнуте књиге сонетних венаца, ауспео сам захваљујући небеској радости која се непрестано умножавала у моме бићу и рационално расподељивала на свим нивоима. Тако је, на пример, „Пуста срећа“, књига сонетних венаца, посвећених Марији Балковој, доживела неколико издања, овенчана значајном наградом за књигу године, и постала предметомнових погледа и стручних анализа, као и недавно на Округлом столу посвећеном моме стваралашттву.

На српском књижевном небу присутни сте пет деценија. „Поезија је свесност о свету, посебан начин одношења према стварности“, написао је Андреј Тарковски у књизи „Вајање у времену“.  Могли бисмо Вас назвати харизматичним песником разлике с обзиром да имате моћ непредвидивог отварања жанровско-занатских и тематско-мотивских светова.  На који начин доживљавате поезију, из којих простора она долази, каква је њена улога у савременом свету?

Песнички језик је „други језик“, то волим од ране младости да говорим. Не можете га користити без урођеног талента и потом стечене занатске вештине. Поезија долази из давно подигнутих вртова матерњега језика, и она се непрестано обнавља и подмлађује у новим засадима, у спрези са стварношћу коаи нас непрестано зачикава. С обзиром да је поезија привилегија матерње мелодије, она тражи потпуну преданост коренима духа којима припадате. С друге стране, поезија има универзалне знаке и бесмртна је. Она никад неће престати да дише и живи. Залуд јој проричу крај чак и сами „песници“. И залуд говоре недовршени духови да ово није време песника. Напротив, права поезија је надвремена, она се гнезди, буја и лети у сваком времену. То питање краја уметности никад нисам поставио ни себи ни другима, сматрам га својином слабића, кукавица и неталената.

Пре три године добили сте Кочићеву награду Града Бањалука за укупно књижевно дело. Међу досадашњим добитницима ове престижне награде налазе се Милорад Павић, Добрица Ћосић, Драгослав Михаиловић, Стеван Тонтић, Ранко Рисојевић, Милован Витезовић и други. Занимљиво је да је и чувени Кочићев првенац „С планине испод планине“, збирка прича, штампан у Српској манастирској штампарији у Сремским Карловцима, а издавач је био у Бечу. Својим животом и делом Петар Кочић је призивао на борбу за слободу и правду, жртвовање за идеје које ка њима воде. Да ли је време у ком живимо способно да препозна вредностиза које се Кочић борио? И шта Вама, лично, значи ова награда?

То је особена награда, она права – с Кочићевим именом. Човек и писац попут Петра Кочића данас је репрезентативни карактер српскога народа који се опире окупацији и стављању јарма на врат. Такви писци су ретки, свесни своје жртве и вере у народ у знаку сентенце: vox populi, vox dei. Наше време је изврнута чарапа смисла. Медији су разбуцали природу човекове перцепције света.  Гледамо убијену децу, жене и немоћне –  као да посматрамо неки филм, толико смо отупели на слике с екрана који нас удаљава од стварности. Уместо да цела планета стане, да се бар  један дан, два, три или више,  у свим земљама зауставе земни послови, и тиме громко апелује да стане варварски рат с најмодернијим оружјима, а с њима буду угашени и призори и силе пакла на земљи, ми саучествујемо у трагедијама библијских размера тиме што се навикавамо на зло чекајући уствари да се и нама слично догоди. Невероватна ментална отупелост и умна ограниченост човека у 21. веку. И, доживели смо много тога сличног као народ у 20. веку. Отуда, ма како то неко разумео, свако је одговоран за хиљаде тона активираног оружја и  изрученог експлозива и бомби на невину чељад.

Ове године, поменусмо, одржан је и Округли сто на тему Вашег стваралаштва у Спомен библиотеци Карловачке гимназије, а уприличен поводом три јубилеја: 50 година од објављивања прве песме и 45година од штампања прве књиге и 40, година од доласка у Бранково коло и сарадње са најстаријом гимназијом у којој се Алексије Радичевић школовао (1835-1841). . У којој мери се Ваш поглед на свет и стваралаштво изменио током пола века креативног рада?

Постоји нека константа, то је оно што сте веома млади препознали у свом дару, стекли свест о њему. Тако долази до усавршавања и уласка у друге књижевне родове и жанрове. Сматрам да сваки добар песник може да пише прозу, драме, есеје, полемике, критике и друго. Што се поезије тиче, моје искуство се грана у два крупна правца, у зоне слободног и везаног стиха. Да, поезија је река са две обале, то је природно окружење матице. Када песник постане тога свестан, он више не пише, већ пева. А теме и мотиви могу бити најразноврснији, нема границе у томе.

Александар Јељчанинов је у књизи, „Дневник руског свештеника“, написао: „Верски елемент посустаје, док драмски ефекти расту све више и више; пламен у душама људи се гаси, док позлаћени украси и електрични лустери сијају све јаче“, да ли и Ви имате такав утисак?

Могло би се тако рећи. Као да се иза свих тих прелестних украса и ватромета цери крај света. Нови медији и технологије нису примерени људској природи, као да долазе из онкраја, из тартара – пакла за паганске богове. Све је то огромни Јудин пољубац илити, пак, проклети дарови Данајаца.

Поред Кочићеве награде за укупно стваралаштво, добитник сте још неколико признања за животно дело и укупан књижевни опус: „Велика базјашка повеља“ у Румунији, „Повеља Града Сремских Карловаца“ и „Златни Орфеј“ „Златни прстен“ (Скопје), награда Академије „Иво Андрић“, „Браћа Мицић“, „Павле Марковић Адамов“, „Сава Мркаљ“, „Васо Пелагић“  и друге.  Лауреат сте и награда са именима Бранка Радичевића, Вука Караџића, Милана Ракића, Скендера Куленовића, Лазара Вучковића и других. Да ли су источници инспирације данас другачији од оних с почетка стварања?

Прво високо признање (1978)била је Бранкова награда Матице српске, био сам студент друге године књижевности. Потом су награде уследиле неким природним током, напросто су ме пратиле током целе каријере. Међутим, нису награде нешто нарочито, оне су само тренутни блесак једнепутање, трагови који светлуцају за земнога живота. По одласку са овога света, оне немају такву снагу, све на крају зависи од јачине чистог дела. Нико се не пита које је награде Милош Црњански добио за поему „Стражилово“, јер је она надвремена и није окована земаљским гресима, надутим грабежом, на пример.

На челу сте песничке институције Бранково коло у

Увек је то борба са бирократском хладноћом и шалтерским ограничењима. Међутим, то је величанствена мисија у времену, која је ево дошла до прославе двестоте годишњице рођења Бранка Радичевића, што је несвакидашњи догађај. Бранково коло је увек водило рачуна о имену које носи, о стражиловском култу Бранка Радичевића, не само о афимисаним, већ и о младим песницима и глумцима, музичарима и сликарима, филозофима и духовницима, а све у служби слављења поезије и духа.Амбијент и симболи Стражилова, Сремских Карловацаи Новог Сада представљају реткост на мапи српске културе и у овом делу Европе.

Прецизно, од 1972. године фестивал Бранково коло чува сећање на великог романтичарског песника и помаже младим поетама и уметницима да крену својим, често у стварности трновитим путем. Небројено много садржаја и програма подигли су Бранково коло на високи пиједестал, до самога бренда српске културе. Радећи у Бранковом колу, деценијама сте посвећено доприносили врхунском развоју српске културе. Наступила је година када цела наша држава почињеда обележава 200. годишњицу рођења Бранка Радичевића. Шта бистепосаветовали онима који су тек закорачили или имају намеру да се отисну у песничке и уметничке воде?

То је огромна годишњица коју ретки могу крајичком свога земног живота дохватити с обзиром да се она јавља једном у стотину година. Кроз Бранково коло су пролазили и пролазе најистакнутији и најобдаренији песници, уметници, филозофи и духовници. Талентованог младог песника треба искрено подржати, да он то осети и препозна, сачувати га од грубе речи и негирања. Омогућити му наступе с угледним песницима, наградити га на почетку каријере. Наравно, ту је и цело друштво и његов систем који морају институционално препознати таленат и дати му крила. Остало све зависи од младог карактера, снаге и свести о сопственом дару и путу.

Бранково коло ужива углед као бренд српске песничке и културне сцене. На вашем челу оно је дало и даје врхунски допринос развоју културе у Републици Србији и региону. Недавно је у једном интервју, министарка културе Маја Гојковић, говорећи о обнови и развоју  Сремских Карловаца, и помињући манифестације и културне институције тог поднебља, ставила Бранково коло на прво место. У знаку свега тога, шта ново и врхунско радите за поменуту 200. годишњицу рођења Бранка Радичевића?

Захваљујем на комплиментима. Често користим и пратим у животуједну српску народну пословицу: „У срећи се не узноси, у несрећи не падај.“ Тренутно приводим крају антологију песама о Бранку Радичевићу, која ће бити мој и Бранковога кола важан допринос прослави 200. годишњице рођења славнога Бранка Радичевића. Уз предговор и поговор, у антологији ће бити заступљено преко стотину двадесет песника који су своје песме посветили „славују српске поезије“ Бранку Радичевићу. Поред осталих то су: Његош, Змај, Петар Прерадовић, Лаза Костић, Љубомир Ненадовић, Алекса Шантић, Стојан Новаковић, Марко Цар, Авдо Карабеговић, Светозар Ћоровић, Милутин Бојић, Станислав Винавер, Десанка Максимовић, Милош Црњански, Растко Петровић, Драгутин Тадијановић, Скендер Куленовић, Владимир Назор, Бранко Ћопић, Славко Вукосављевић, Бранко Миљковић, Мира Алечковић, Стеван Раичковић, Матија Бећковић, Момир Војводић, Рајко Петров Ного,Крстивоје Илић, Ранко Јововић, Ранко Рисојевић, Милосав Тешић, Милан Ненадић, Анђелко Анушић, Славомир Гвозденовић, Иван Негришорац, Радоман Кањевац, Данило Јокановић, Игор Мировић, Драгица Стојановић, Верољуб Вукашиновић, Јелена Алексић, Дамир Малешев, Маја Белегишанин и други, све до најмлађег Растка Лончара.

„Добру песму свако може да напише, по једну. Али, лирику има само песник“, написао је Хамваш. На који начин доживљавате песника, каквом видите савремену песничку сцену?

Песника можете препознати по много чему, најпре по томе колико верује у себе – да не клоне на првим препрекама, да не одустане од себе самог. То мора бити снага већа од степена који обичан човек очекује. Напросто, млад песник већ у старту мора показати своју разлику и харизму. Савремена песничка сцена је у суштини богата, не престају да се јављају таленти, и никад неће престати. Поезија живи, и те како. Ту су се упетљали и медији, друштвене мреже, убрзана техологија новога времена. Све је то добро за могућност упознавања и међусобног читања и слушања. Међутим, предати се само томе није добро, јер нови медији могу на досад невиђене начине распламсати амбиције и запетљати здравог човека, могу га натоварити разним глупостима и небитним стварима, и могу развејати све оно у човеку што поседују природност и меру. Појавом свега тога, Гари Каспаров, бивши првак света у шаху, рекао је да је то све лепо, али не знамо куда води.

Шта је најважније за младог даровитог песника у нашем времену?

Битно је разумети да таленат не зависи од неког новог медијума, такозваног носача текста, слике и звука, у којима ће бити похрањен и емитован. Медији могу да се смењују, престижу и поништавају, али таленат је константа, он не зависи од тзв. платформе, таленат поседујеш или не поседујеш. Он је потпуно го, чист и непатворен – од Бога. А онда долази оно што младим песницима редовно говорим и саветујем – да негују таленат за таленат, да што пре стекну и на јавној сцени испоље свој дар о уруђеном дару и стеченом занату, да покажу моћ артикулације сопственога талента у стварном животу.