У сусрет 200. годишњици рођења Бранка Радичевића
УСПОМЕНА НА ЛИРСКОГ РАПСОДА ВИТОМИРА ВИЦУ ДАРДИЋА
"Блиц недеље", Београд, 24. децембар 2023.
Пише: Ненад Грујичић
Савршена поетска дела настају једино из неодољиве потребе и у свемоћној ватри стваралачког нагона. Ова реченица Иве Андрића говори о божанској природи песника, али и сваке друге уметности, то јест креативног чина у животу, који се одвија у радости. Таква је и песничка уметност Бранка Радичевића, која се преносила и на композиторе и глумце што су стварали своје дело утемељено на његовом младоликом стиху.
На зденцу сунчевог талента Бранка Радичевића, глумац Витомир Вицо Дардић носио је свест о стражиловској линији српске поезије као градивној струни нашега језика и певања. Тој линији песничког бића, по њеној природи и значају, инспирацији и мисији, припадао је овај непоновљиви глумац потпуно посвећен поезији и песницима.
Деценијама наступајући на Бранковом колу, изградио је трагове стражиловског усхита и стваралачке слободе у знаку чаровитог талента врхунског казивача српске и светске поезије. Били су то његови добро знани програми „Говорим песнике“. Узгред је, на радост младих песникиња и песника, узимао њихове песме и снимао их на носачима звукова, које су млади у новије време усхићено „качили“ на тзв. друштвене мреже.
Чудовити глумац, јединствени поета драмске уметности, пре свега, орфејски казивач стиха (мало је рећи рецитатор), непоновљиви рапсод врхунске поезије, био је дугогодишњи наш сарадник. У несусталом жару талента и љубави према поезији и песницима, на животним и духовним путевима са разноврсним искушењима и препрекама, победама и васкрснућима, Вицо Дардић је истрајавао попут каквог богумила у свету не баш наклоњеном духовним људима са песничким срцем.
Позоришта и друге културне институције понекад не препознају ту врсту талента и животне преданости песничком говору и песницима. Још је Гете рекао: „Ко хоће да образује глумце мора да има бескрајно стрпљење.“ Већина глумаца пре ће се ухватити неке телевизијске серије са хорор сценама, где се галами и пуца, него што ће се прихватити антологијских песама које оштре дух и језик. Стасавају млади глумци који немају тај осећај и дар. Срећом, у нашој култури живе и остају они који држе до поезије као духовне хране неопходне глумачкој каријери: Милош Жутић, Петар Краљ, Мира Бањац, Миша Јанкетић, Светлана Бојковић, Весна Чипчић, Горан Султановић, Милан Цаци Михаиловић, Миодраг Петровић, Љубивоје Тадић и ретки други.
Висока посвећеност и одговорност, орфејска инспирација и занатско филигранство одликовали су овог несвакидашњег, у дугом низу незаборавних година присутног и озареног уметника на српској културној сцени где је Бранково коло врхунило са програмима песничке провенијенције. Незаборавни су наступи Вице Дардића са интерпретацијама антологијских Бранкових песама: Кад млидијах умрети, Никад није вито твоје тело, Ђачки растанак, Девојка на студенцу, Мини Караџић у споменицу, Молитва, Враголије, Укор, Циц, Путник на уранку и друге.
Међутим, широк беше распон поезије коју је овај принц речитатива нудио публици: Лаза Костић, Дис, Дучић, Ујевић, Драинац, Црњански, Миљковић, Раичковић, Антић, Трифуновић, Бранислав Петровић, Ракитић, Пајић, Вито Николић и други. Напамет је говорио и стране песнике, Пушкина, Рилкеа, Лорку, Јесењина, Мајаковског и друге. Гнездио се у матерњем језику као соко поезије у високом лету изнад земног привида свестан своје мисије и преданости „до балчака“ песничком говору. Када Вицо говори поезију, то је био свети чин – сви су се претварали у једно велико уво. Свèтом лепотом доживљавао је и Карловачку гимназију, свети је био сваки улазак у њену свечану салу или спомен-библиотеку, а Стражилово му беше свети Парнас. Дакле, мимо његове Скадарлије, имао је своја узвишена песничка пристаништа подно Фрушке горе и на њеном вису, поред Бранка.
Пре две деценије (2002), Вицо је учествовао на 31. Бранковом колу на Свечаном отварању у Карловачкој гимназији. Ту се истакао на себи својствен начин казујући напамет чувену Бранкову песму „Кад млидијах умрети“: „Лисје жути веће по дрвећу,/ лисје жуто доле веће пада,/ зеленога више ја никада/ видет нећу.“ То је заиста имало надвремени блесак и сви су га слушали као да се спустио сâм Бранко: Миша Јанкетић, Горан Султановић, Весна Чипчић, Гордана Ђурђевић, Југослав Крајнов и други који су тога дана наступали с њим. А онда и песници: Драган Колунџија, Стеван Тонтић, Љубивоје Ршумовић, Раша Попов, Вукман Оташевић, Мирјана Божин, Владимир Копицл, Иван Негришорац, Ранко Павловић и други. И међу оперским певачицама и певачима беше разрогачени тајац: Вера Ковач Виткаи, Саша Петровић, Весна Поповић, Сенка Солдатовић, Љиљана Лишковић и Ивана Поповић, те кантаутор Зафир Хаџиманов и други.
Остављајући публику без даха, у громогласним аплаузима у Карловачкој гимназији, на Стражилову и другде, Вицо је увек давао целог себе и блистао у ватромету лирских светлица учараног бића. Из отворених очију које љубе и славе живот, са росним капима зноја на челу и лицу што сија ширећи ореол свете поезије, у неисказивој лепоти чина интерпретације, Вицо је био појава која се памти, која је за себе рекла: „Ја у поезију нисам ушао случајно ни узгред. Мени је поезија све! Без остатака – као трава или ветар.“
Након две године, Вицо наступа на 33. Бранковом колу, опет на Свечаном отварању са Петром Краљем, Весном Чипчић, Горданом Ђурђевић Димић, Миодрагом Петровићем, Тијаном Максимовић и Александром Алачом, те са песницима Крстивојем Илићем, Душком Трифуновићем, Пером Зупцем, Братиславом Милановићем, Војиславом Карановићем и другима, као и са кантауторком Љиљаном Петровић, и оперским певачицама, Жељком Здјелар, Весном Аћимовић, Изабелом Гужвањ, Аготом Виткаи Кучера и другима. Песници су га посматрали с дивљењем и поносом што постоји такав жив глумац који својим наступима крунише поезију као уметност за сва времена напуштајући позоришне даске, филмове и тв-серије. Сви су желели да се Вицо лати њихових песама и окрилати их као нико дотад.
С Бранковим колом намах је прихватао мисију непобедивости поезије, у славу неумрлог младог Алексија Радичевића. Увек је с љубављу био виђен гост на Бранковом колу, наступао и у Новом Саду, Земуну, Београду и другим градовима на Балкану – све до Дубровника, па се кретао само њему знаним песничким стазама у Европи, стизао у Тоскану, Минхен, Лондон, Париз, Праг, Темишар...
Носио је дар за меру, скромност током специфичне каријере, видљиву поетску красоту и племенитост, храброст и уметничку снагу у стваралачком подвигу, у загрљају са поезијом и песницима кроз време. Дивећи се божанској Творевини и чудима на овоме свету, он је понављао с нама у Бранковом колу Радичевићеве стихове: „Ти сатвори вељи Боже... И над орлом шарну дугу, И славуја у том лугу,/ И још његов глас умилни/ Ти сатвори Боже силни.“
Пореклом из Далмације, Вицо Дардић (1947 – 2022) рођен је у панонској равници, у Бачу, где постоји чувена средњевековна тврђава коју тек рођено дете одмах уочи и сања. Као ђаче, показивао дар за поезију, читање и казивање песама. И сâм је писао песме, у каснијим годинама то крио од других, избегавао да објављује. Дошавши у Београд (1967) , прикључио се драмској секцији Културно-уметничког друштва „Шпанац“, где су га поред осталих дочекали Миша Јанкетић и Рале Дамјановић. Оставио је неколико хиљада сати тонских записа наше и светске лирике, које је десет година снимао за издавачку кућу „Филип Вишњић“ на челу с Јагошем Ђуретићем. Била је то „Звучна кутија“ у којој су му, како је говорио, крилатиле речи док их је снимао за потребе слепих и слабовидих људи.
Поред тога што је говорио поезију славних песника, волео је да открије и мање познатог, из разних разлога заборављеног песника који вреди. Тако је било и са поезијом Шпире Матијевића (1943-1993), песника и писца који је пострадао крајем прошлог века у распаду Југославије. Родом из Далматинске загоре, из Книна, овај талентовани песник, затекао се професорским послом на Педагошкој академији у Тузли, где је током рата мучки убијен заједно са сином јединцем. Вицо Дардић је прихватио идеју Бранковога кола да учествује у целовечерњем уметничком садржају посвећеном Шпири Матијевићу.
То је био први значајан програм у Србији посвећен овом врсном песнику ијекавске боје српскога језика. Сачинио сам избор из Матијевићеве поезије, „Кад звијезде зазвоне“ и предао у руке Вици Дардићу. У музичко-сценском програму на 36. Бранковом колу 2007. године у најстаријој српској, славној Карловачкој гимназији, уз гитару Весне Стојковић, Вицо Дардић је сав предан ореолу трагичне судбине аутора чије песме говори, у присусутву песникове бројне родбине и наше публике, попут жиже говорио песму за песмом, стихове који умрети неће: „У зјенама пјева птица мртва:/ ја сам стог бола, муњина жртва,/ опијен њенога гласа вином./ Појас таме гњечим поребарке,/ и док цепте моје барке,// луњам безуман југовином.“ Пре десетак година, у своју „Антологију српске поезије (1847-2000)“ уврстио сам три песме Шпире Матијевића.
На септембарско Бранково коло Вицо је најчешће долазио с Душаном Батиницом, дугогодишњим директором земунске библиотеке „Јован Поповић“. Земун беше важна креативна тачка за Бранково коло, ту се школовао (1830-1835) Алексије Радичевић. Приликом обележавања 160. годишњице (1984) Бранковога рођења, ту смо направили највећу музејску изложбу о Бранку. Поред Батинице, у ширењу сарадње између Сремских Карловаца и Земуна нарочито су ме подржавали чувени земунски песници и писци: Раша Ливада, Давид Албахари и Стеван Радовановић.
Уз Вицу Дардића, лептирасти Батиница беше боем-романтичар, чудесна светлица људске појаве у коврџавој белој коси са крупним светлоплавим очима (генерацијски другари звали су га „јарац“), са осмехом и смехом који раширених руку и руменог лица разгаљује атмосферу и уверава да понешто на овом свету заиста јесте бесмртно. Они су долазили као два побратима са размењеном крвљу поезије у венама непрестаног надахнућа. И, умели су да примете бранковске деклице које су им се привиђале међу обичним женама. Као да су тог тренутка писали песме њима посвећене, летели су стихови на све стране. У томе је предњачио пријашин Батиница комплементаран са свим оним што гестом или речју Вицо дода.
Идеализовали су изненадне музе на Стражилову и у Сремским Карловцима, слетеле однекуд пред њихове жедне очи, и подизали их високо – високо: Батиница комплиментима што зарумене збуњену даму са „лисјем жутим“ у проседој коси, а Вицо упорним посматрањем, готово дечачким буљењем у несуђену принцезу, и ћутећи уствари припремао је за свој званични наступ када ће му она у чину казивања поезије постати нова Еуридика и једини смисао.
А већ на 35. Бранковом колу, у галерији „Палета“ Милана Кечића у Сремским Карловцима, у оквиру Теме манифестације „Песничке музе, жена као надахнуће“, Вицо Дардић имао је самостални програм под школским називом „Интерпретација љубавних песама“. Публика је уживала слушајући антологијске стихове Бранка Радичевића, Лазе Костића, Владислава Петковић Диса, Јована Дучића, Милана Ракића, Момчила Настасијевића, Милоша Црњанског, Мирослава Антића и Бранка В. Радичевића. Ти аплаузи подсећали су на оне у посећеним позориштима где људи стоје са стране. Неко пре рецитала рече кратку а дугог века реченицу Максима Горког: „Вољена жена не стари.“
У оквиру поменуте Теме манифестације, из дана у дан наступали су: Радомир В. Ивановић ( „Визија жене у Андрићевом делу“), Раша Попов („ Жена као извор живота“), Ново Томић („Апсолутна жена у поезији Тина Ујевића“) и Матија Бећковић („Вера Павладољска“). А већ наредне године, на 36. Бранковом колу (2007), у Змај Јовиној гимназији у Новом Саду, Вицо Дардић је припремио песнички матине посвећен Мирославу Антићу, јунацима „Гаравог сокака“, Војводини, љубави и смрти. Млада публика откривала је нове духовне стазе ка лепоти која им дотад није била позната.
По високом степену надахнуте креације и непролазности доброг стиха, Вицо Дардић је оставио неизбрисиви траг у Бранковом колу и српској култури иако су га волшебно мимолизале грабежне награде друштвене заједнице и културног еснафа. Међутим, неко га је као несвакидашњег уметника уочио, постао је добитник „Велике повеље Бранковога кола“ (2018) за животно дело, „за надахнути допринос лепоти и моћи поезије, стваралачку радост и љубав према песницима и људима на трагу божанскога дара Бранка Радичевића“.
На фотографијама: 1) Вицо Дардић на 36. Бранковом колу, 2007. 2) Ненад Грујичић и Вицо Дардић, добитник Велике повеље Бранковога кола, 2018.
Ненад Грујичић
У КАРЛОВАЧКОЈ ГИМНАЗИЈИ
На почетку беше зграда приземљуша дуга, ниска,
ту су браћа из Земуна, Радичевић презимена,
наставили школовање – крену прича гимназијска.
Алексије и с њим Стеван, оба доброг педигреа,
уче школу на немачком, латински је обавезан,
српски служи само да се понекада – нова мера,
у нијанси протумачи страна речца, падеж један.
У рубрици за владање стоји censor inventutis,
што за браћу значило је да су пример изванредан.
Стигли ђаци одасвуда, широки су Божји пути,
и велика царевина: из Лике је дош’о један
с козом – да га здравље служи, козје млеко лек је љути.
Из Баната Немци млади, српски не зна баш ниједан,
те са Драве и из Пеште, Босне, Бачке, Славоније,
да, из Срема, понајвише, сваки момак срчан, вредан.
На Дунаву јулска граја, ништа боље тада није
од пливања и роњења, фискултуре, гимнастике.
Бранко ког су звали Аца, ни од кога то не крије,
и мишице показује, тад ни трага од јектике.
Једном, чамцем група ђака кренула до рајске Аде,
међу њима Арса Путник, добар пливач, из навике
први скочи и зарони, у дубину он се даде,
али више не изрони, да га траже сви кренуше –
заплео се у жилама и корењу поред кладе,
једва Арсу извукоше, давао је знаке душе,
али нико од дечака да помогне – то не знаде.
И у Ђачкоме растанку Бранко о том сетно пише.
Развила се гимназија, дивно чудо нове зграде,
вавилонски она сија, трећи век јој на плећима,
као пчеле стражиловске ученици саће праве,
та има их на хиљаде, сетити се увек прија,
и пре Бранка ту су били Димитрије Давидовић,
и Милован Видаковић, с њима Сима Сарајлија,
Магарашевић је Ђорђе, и Стерија ту Поповић,
и Јосиф је, гле, Рајачић раширио јака крила,
онда Стеван тај Шупљикац, и с њим Јован је Суботић,
два Руварца – Иларион, Димитрије – умна сила,
и Јован ту Живановић, а касније Васа Стајић,
Михиз, Дејан Медаковић, ено Гојка Николиша,
па Ксенија, да, Марицки, с њом и Вида Огњеновић.
На Бранковом колу, елем, када сваког года крене,
и у марту и септембру, гимназијом дух се нови
с песницима одасвуда, с гласовима хора прене –
стигао је Радичевић, васкрсла је с вером нада,
а свечаност на лицима у ореол се одене:
Најславнији Карловчанин, из Брода на Сави мада!
(Из књиге „Сремскокаеловачке терцине“, Бранково коло, 2020)
Цветник песама (о) Бранку Радичевићу "Ао, данче, ала си ми бео"
Штампано поводом 200. годишњице рођења Бранка Радичевића.
Сто четрдесет девет песника од средине 19. века до данас, двеста песама!
Ненад Грујичић: КОЛО, КОЛО, НАОКОЛО - Појаве и портрети
Књига записа и сећања о знаменитим песницима и уметницима поводом полувековног трајања Бранковога кола
Штампано о двестотој годишњици рођења Бранка Радичевића
Други том књиге Ненада Грујичића КОЛО, КОЛО, НАОКОЛО - Стражиловски времеплов: трагови и сећања, цртице и коментари
Историјат Бранковог кола, хроника (1972 - 1992)
Штампано о двестотој годишњици рођења Бранка Радичевића
Беседарник СВЕЧАНЕ РЕЧИ - Беседе на отварањима септембарског Бранковог кола (1972 - 2024)
Приредили: Ненад Грујичић и Растко Лончар
Штампано о 200. годишњици рођења Бранка Радичевића
Зборник радова ЖИВОТ ПЕСНИЧКОГ ДЕЛА БРАНКА РАДИЧЕВИЋА
Приредили Ненад Грујичић и Растко Лончар
Са Округлог стола о Бранку одржаног 28. марта 2024.
Штампано о 200. годишњици рођења Бранка Радичевића
Капитална књига
Антологија српске поезије
Друго издање
ПРОГНАНИ ОРФЕЈИ
Антологија српске избегличке поезије