УСПОМЕНА НА ИВАНА В. ЛАЛИЋА

У сусрет 200. годишњици рођења Бранка Радичевића

ПЕСНИК ТИХОГ ГЛАСА СА ВЕЛИКОМ СНАГОМ РЕЧИ

"Блиц недеље",

Београд, 10. децембар 2023.

Пише: Ненад Грујичић

Следеће године обележићемо два столећа од рођења Алексија Радичевића, потоњега славног Бранка, великог песника српског романтизма. Бранково коло целином свога постојања посвећено је успомени на овог несвакидашњег царевића српске поезије и његов живи култ у нашем језику и култури. Бранково коло је, затим, усредсређено и на, не само младе Бранкове сроднике, већ и на угледне и за сва времена етаблиране песнике и уметнике у српској култури и шире. Из низа имена издајамо за ову прилику једно.

Мало је који песник попут Ивана В. Лалића контролисао у песми своју емоцију и уоквиривао је свешћу о њој самој, о себи, о чину стварања. Песнички занат је као свако друго умеће од круцијалног значаја у коначном васпостављању грађевине дела. Ту мора бити видљив радосни напор да се песнички израз кондензује, то јест сведе на језички оптимум, а гдегде и – минимум. Емоција је пресудна у поезији, међутим она мора бити контролисана у тексту, то јест аутор песме  мора имати свест о томе да је извор емоције „вир у увиру“ (Б. Радичевић). Емоција у песми не сме да се прелестно пролије попут чаја на столу. Тако настаје патетично зазивање у вишку речи и осећања.

А песма, она често излети као из катапулта, из стања lucida intervalla. Песник би требало да препозна кад је потребно да настави да ради на песми. Песнички занат подразумева вештину препознавања тачке у којој мора престати одузимање језичког материјала (и ауре) песми као живом бићу. Оно што је језички баласт, дакле,  мора нестати са живог тела песме.

Опасност вреба ако се тако освојеном телу песме скида слој по слој и пређе дозвољена, интуицијом и занатом напипана граница.  Тада песма почне да се гаси и суши, да прелази у своју супротност, у лешину без живота.  Тиме се деструише певање, односно угрожава сама душа песничке творевине. Ту не може бити говора о палимпсестном откривања слојева и њихове филигранске дубине, већ се мора говорити о деструкцији и уништењу иницијалног хабитуса песме, то јест њене примордијалне супстанце. Песник, дакле, мора знати докле у своме креативном бдењу може да џара и ради на својој новој песми.

Све ово Иван В. Лалић је и те како познавао. Он је пример песника од кога се може учити шта је занат, то јест разумети шта је то јединство форме и садржаја. Он је владао песничким облицима „као од шале“, зидао их са ултрасвешћу о песничком делању, насељавао матерњим језиком као божанском храном (мàна) која зацељује људску душу и тело.

Наше продубљено познанство везано је, дабоме, за Сремске Карловце и Стражилово, за његове доласке на Бранково коло, што је Лалића увек чинило озареним и оплемењеним. Носио је сазнање да долази у један посве другачији амбијент од београдског и новосадског. Наравно, није залазио у дневну проблематику овога градића. Виђали смо се  и на другим местима, наступали на песничким сусретима овамо-онамо, с једне и друге стране Дрине, и другде, али српски Сион и српски Парнас у Срему –  нешто су посве особено.

Духовни обол Сремских Карловаца опија људе попут нас, даје суптилну прозорљивост и увећава стваралачку снагу. Не обазиремо се на неке дневне недостатке овог чаробног места, на људску немоћ и неспособност да изграде и испоштују свест о значају Сремских Карловаца у виду тзв. свакодневне друштвене организације. Ми смо одувек знали где се налазимо, где то казујемо поезију и друго,  и говоримо о песницима и уметницима. Знали смо и увиђали  да се и публика у Карловачкој гимназији, поготово млада, мења у сусрету с нама уметничким ствараоцим, и да су Сремски Карловци жељни такве духовне и песничке висине, никако аматерске пиљевине, патетичних флоскула полуталената, бирократа и политиканата у култури.

Иван В. Лалић носио је смиреност која је допирала из јаког животног искуства.  А то је одговарало Сремским Карловцима као месту тихог разговора са јаким речима о универзалним појавама и стварима. То се уочавало по живом беласању сваке стишане реченице изговорене у просторијама Бранковога кола, а онда и на позорници у Карловачкој гимназији, на Стражилову и другде. На тај начин, управо, Лалић је говорио своју поезију или излагао тему, готово шапатом.  То су мудри, али и тако рођени људи, са талентом и особинама које смирују друге док наступају на песничкој Агори.

Нису то били само савети да утеше поводом неког конкретног проблема, већ тијано изговорена реч, као да је већ негде написана, а тиме и златна и прецизна, пуна истине и знања. Било је ту и неке особене лалићевске концилијантности, способности да се на умерен начин посредује између различитих погледа на исту ствар или појаву.

У дневном ритму, Лалић је припадао оним људима који се нису „одвајали“ од цигарета. То је она лига писаца (ту не рачунам лулаше) која је свесно прихватила ту навику да се бори, рве и ужива у никотину као ђавољем тамјану. Међутим, Лалић је то чинио тако као да му одвајкада на неки други начин припада та навика и да с њом ваља живети целога века.

А ја непушач, онај коме и те како смета дим дувана у близини, међутим у друштву с овим песником нисам осећао ту сметњу, чак се мењао мирис дувана, чинило ми се, на неки необјашњив начин пријала ми је та слика како он држи цигарету, примиче је к устима, и потом лагано одваја и задржава у висини лица и крупних очију, а дим се полако указује испод носа и почиње да се синестезијски стапа с речима које песник утом тихо изговара са крупним очима у покрету.

Волео је и Нови Сад, везан за њега кроз мајку рођену у српској Атини. Иванова мајка Љубица Бајић била је уствари кћерка Исидора Бајића, чувеног композитора, по коме славна музичка школа у Новом Саду носи име. Кад сам упознао Лалића он је на левој руци увелико носио прстен славнога српског композитора. Написао сам једну терцину посвећену Ивану В. Лалићу где наводим и тај детаљ.

О свему смо егленисали, а у мојој краткој исповести о детињству и неколиким сеобама породице по Војводини, па одласку у родитељски завичај – Босанску Крајину, он је и те како видео заметке онога што се оваплотило у неким мојим песамама. И о томе смо размењивали коју, свесни значаја детињства за писање (певање).  О своме детињству он је говорио као о срећном периоду живота у првих десет година.

Као дечак, с породицом живео је у Београду, не баш снажног здравља, али са душом која је имала потребу да учи музику, часове виолине, па онда још више и клавира. Трагови тог музичког у таленту за писање настанили су се и у његовој поезији. У тим годинама имао је и гувернанту од које је учио немачки језик. Као сензитиван дечак, рана лета памти по аркадијској лепоти Дивчибара где се налазила за те прилике родитељска викендица и ту се већ почео заснивати корен песничког талента и животне радости.

Међутим, са пуних десет година (1941), Лалић доживљава рат у Београду, бомбардовање, бежанију, хаос, мирис смрти – гину му чак четири друга из суседних адреса, тек чудом бомбе нису погодиле његову. Све то у њему формира фантамагофричне слике које га никад неће напустити. „Рат није никакав спас“, говорио је Вергилије, али га нико није чуо ни у два протекла миленијума. Колико је то истина, говори и Тацитова мисао: „Они створе пустињу и називају то миром“. Лалић је то и те како знао, за песнике политика је потенцијална мајка ратова, и као таква потиче од демонских сила.

У петак, 8. септембра 1995. године, у 11 часова, у славној Карловачкој гимназији, Иван В. Лалић свечано је отварио 24. Бранково коло које је протицало у знаку 100. годишњице почетка излажења листа „Бранково коло“ у Сремским Карловцима, на челу са чудесно вредним и посвећеним Павлом Марковићем Адамовом.  То је и те како занимало и дотицало Ивана Л. Лалића, и сам је добро знао шта је јавни посао и мисија те врсте.

У Загребу је стицајем породичних прилика живео од 1946. до 1961. године, када га је Александар Вучо позвао из Београда да преузме место секретара Савеза књижевника Југославије. Одмах је имао велики задатак да већ у децембру те године као новопечени функционер југословенског списатељског еснафа  путује с лауреатом Ивом Андрићем на свечано уручење Нобелове награде у Штокхолм. Био је касније и управник Андрићеве задужбине, а потом и запажени уредник у издавачком предузећу „Нолит“.  Није прошла ни година од Лалићевог наступа на свечаном отварању 24. Бранковог кола, а песник је напустио овај свет. Попут Борислава Пекића који је, отворивши 20. Бранково коло 1991. године, преминуо након девет месеци.

На свечаном отварању  24. Бранковог кола, Лалић је осветлио Радичевићеву поезију као изворну и зачетничког модерног израза, као златни извор стражиловске линије певања у српском језику. Бранко је био за њега предак без којег се не може дисати у српском језику. На свечаном отварању учествовали су познати песници, чак двадесет: Танасије Младеновић, Борислав Радовић, Павле Поповић, Драган Колунџија, Алек Вукадиновић, Милорад Ђурић, Ранко Рисојевић, Милан Ненадић, Слободан Костић, Мило Краљ, Драгомир Брајковић, Жарко Аћимовић, Владимир Предић, Ђорђо Сладоје, Радојица Бошковић, Илеана Урсу, Небојша Деветак, Драган Јовановић Данилов, Владимир Јагличић и Мирослав Цера Михаиловић.

Затим, наступили су глумци Петар Краљ, Љиљана Благојевић, Мирјана Гардиновачки, Весна Чипчић и Тихомир Станић, као и оперска певачица Тамара Марковиић и флаутисткиња Радмила Ракин Мартиновић, па Хоро девојака из Кикинде са диригентом Радивојем Терзићем. Водитељи програма биле су Нина Мудринић и Тијана Максимовић. По традицији, увече је у Новом Саду у Градској библиотеци у Дунавској 1, приређен „свечани портрет“ Ивана В. Лалића. Говорили су Александар Јовановић и Радивоје Микић.

Занимљиво је припоменути да су те године на Бранковом колу представљени „Јефимијини дани“ из Трстеника, „Кочићев збор“ из Бањалуке, „Смедеревска песничка јесен“, „Миљковићеве поетске свечаности“ из Гаџиног Хана и „Борина недеља из Врања“. Листајући каталог 24. Бранковог кола које је трајало од 8. до 25. септембра 1995. године,  Лалић се дивио и чудио елану који је осмислио тако богат и несвакидашњи програм. Одржани су ови „портрети песника“: Крстивоје Илић, Владимир Јагличић, Манојле Гавриловић, Дејан Медаковић, Душко Новаковић, Драган Јовановић Данилов, Бећир Вуковић..., па наступи прозних писаца: Момо Капор, Милисав Савић, Ђорђе Писарев, Мома Димић, Сава Дамјанов, Милосав Ђалић, Ацо Ракочевић... затим, рубрике, „Песничко натпевавање“, „С песницима у поноћ“, „Хришћанске теме“, стогодишњица рођења Јесењина, сећање на Исидору Секулић и тако даље.

За програм Бранковога кола „Песници воле шах“ имао је лепо мишљење, цитирали смо мисао Емануела Ласкера: „У шаху, ако га играју мајстори, срећа је практично искључена.“ А онда смо расправљали да ли је тако и у поезији, па поменусмо ону Овидијеву: „Што год покушавах да кажем бејаше стих.“ Те године, у славу 160. годишњице Бранковога доласка у Сремске Карловце, на турниру су играли Драгослав Андрић, Љубивоје Ршумовић, Ранко Рисојевић, Радомир Мићуновић, Драгутин Карло Минић, Радослав Златановиић, Милорад Црњанин, Владимир Јовићевић Јов и други.

Иван В. Лалић није много запиткивао откуд материјалне основе за све то, како се домаћин сналази да опстане у џунгли  живота, напросто је био на лицу места „затечен“ толиким обиљем. Видео је моју мотивисаност, и мојих сарадника, која је прерасла у надахнуће, а потом у рационалну свест о (не)могућем. Исти осећај, и још радоснији агон, воде нас и ка прослави 200. годишњице рођења Бранка Радичевића.

Уочио је Лалић  и филозофски симпозијум у Карловачкој гимназији „Филозофија као дијагноза времена“ са четрдесет учесника, међу којима су били и Михаило Ђурић, Љубомир Тадић, Михаило Марковић, Никола Милошевић, Јован Аранђеловић, Владета Јеротић, Мирко Зуровац, Симо Елаковић, Слободан Жуњић, Драгољуб Мићуновић, Ксенија Марицки Гађански, Миладин Животић, Живан Лазовић, Милан Брдар, Ненад Даковић, Миле Савић, Милорад Беланчић и други.

А онда и вече сатире у клубу „Стерија“ у Српском народном позоришту: Александар Баљак, Вук Глигоријевић, Ранко Гузина, Владимир Јовићевић Јов, Илија Марковић, Петар Лазић, Радивоје Дангубић, Зоран Божовић, Поп Душан Ђурђев, Недељко Радловић, Војислав Ратковић и други.  Сетисмо једног афоризма Душка Радовића: „Не говорите оно што мислите ако живите од тога што говорите.“

И да не набрајамо све друге песничке, духовне и уметничке садржаје на 24. Бранковом колу, сва имена, млада и старија, годишњице и важне датуме, требало би пуно простора. Ево само – о „Среброљубљу“ говорио је игуман манастира Ковиљ, данашњи српски патријарх Порфирије. „Среброљубље је губитак наде у Бога“, рекао је преподобни Јован Лествичник. Ево једног стиха Ивана В. Лалић: „У сребро ћу да скујем своје красте“.

Беше занимљива улога Ивана В. Лалића као критичара. Пол Валери је рекао да му је милија једна реченица колеге песника о његовом делу него читави томови неког критичара. На 22. Бранковом колу, 19. септембра, у Градској библиотеци у Новом Саду, у присусутву Јована Христића, Лалић је говорио о његовој поезији. Христић, репрезентативни песник слободног стиха, наспрам елитног у везаном (римованом), с тим што је Лалић писао и у слободном. Христић је раније био изјавио  да се „версификација Дучића, Ракића и Бојића сувише брзо претварала у сопствену карикатуру“. Међутим, то није могло омести Лалића да о свом колеги, као песнику личне драме мимо дневних труба политике, говори и као о песнику детаљисти који свом погледу излаже и филозофију стоицизма, медитеранске и хеленске културе, а наспрам крупних искустава других цицилизација.

Лалић је, поред осталих, волео песничке облике настале у италијанској књижевности: сонет, терцина, сестина лирика... Сложили смо се с тим да је важно српским језиком насељавати стране песничке форме и облике, јер тиме показујемо уметничку и духовну снагу свог матерњег језика. Пе­снич­ки об­ли­ци су за Ла­ли­ћа увек би­ли ком­пле­мен­тар­ни са ат­мос­фе­ром ко­ју пе­сме но­се. То мо­гу са­мо вр­сни пе­сни­ци чи­је ис­ку­ство има уро­ђе­ни ре­флекс са­мо­спо­зна­је.

Сећам се ручка на Рибарском острву на Дунаву у Новом Саду, за све учеснике Свечаног отварања 24. Бранковог кола. Било је ту и тамбураша који су певали Бранкове и староградске песме. Иван В. Лалић је и ту показао истанчан слух, и знао које су све Бранкове песме компоноване. И док смо за столом причали, пришао је с Лалићевих леђа један песник-боем, већ поприлично воздигнут у својој дионизијској нирвани,  и ставио руке на Лалићева рамена говорећи нешто неразговетно, чак нешто почео и приговарати, и то понављао. Налакћен, држећи мирно цигарету у висини лица, Лалић ме је тихо замолио да га ослободим нелагоде. Пришао сам боему-песнику и замолио да седне на своје место, што је овај, гле чуда, мирно и учинио.

Чи­та­ти Лалићеву поези­ју зна­чи при­су­ство­ва­ти ре­ин­тер­пре­та­ци­ји ге­не­зе срп­ског пе­снич­ког ду­ха у ре­ше­њи­ма ко­ја су са­мо­свој­на и не­по­но­вљи­ва. Иван В. Ла­лић об­на­вља по­ље сим­бо­ли­стич­ке по­е­зи­је не на­пу­шта­ју­ћи ан­тич­ки свет и Ви­зан­ти­ју као не­пре­су­шне из­во­ре за ма­ни­фест типа „тра­ди­ци­ја и инди­ви­ду­ал­ни та­ле­нат'“. Ду­хов­но јак, ар­ти­стич­ки бес­пре­ко­ран, по­сти­гао је „кла­сич­ну ме­ру“ поезије у (пост)мо­дер­ном.

Данас се го­во­ри се о сна­жном Лалићевом ути­ца­ју на мла­ђе пе­сни­ке, али пра­вог на­ста­вља­ча скоро да и нема. И не треба дословно да буде, поезија признаје само оригиналност. Уко­ли­ко се сличан и по­ја­ви, за­др­жа­ће се на оп­се­сив­ним мо­ти­ви­ма и тумачењу са­др­жа­ја по­е­зи­је Ива­на В. Ла­ли­ћа. Много је теже досегнути формално-обликотоворни процес,  дисциплину и виртузност овога песника. По својој оригиналности, Лалићеве песничке књи­ге, поред осталих,  „Пи­смо“ и „Че­ти­ри ка­но­на“ усамљено сто­је на срп­ском Пар­на­су: „У дисање си моје упевана/ Ко молитва у обред. Тобом дишем./ У рукопису мом си уписана/ Између сваког слова које пишем.“

          На фотографијама: 1) Ненад Грујичић уручује Ивану В. Лалићу Статуету Бранка Радичевића  на 24. Бранковом колу,  Карловачка гимназија 8. септембра 1995.   2) Иван В. Лалић на 22. Бранковом колу,  у Градској библиотеци у Новом Саду, 19. септембра 1993.

Ненад Грујичић

ИВАН В. ЛАЛИЋ

За кафанским столом, у магли од дима,

Лалић држи цигар, налакћен до уста,

а на руци прстен што му посве штима.

И док плесан дима као шлаг већ густа

овија нам главе, а Иван је једе,

развеза се прича, поетска и пуста,

о таленту Божјем... па се онда деде

на песничке форме и старе облике,

к’о крај пећи мачак, Лалић о том преде,

призива епохе, стихове и слике,

о занату најпре да се знаде шта је.

Наведосмо пример сестине лирике,

коју на Балкану мало ко познаје,

Италија гнездо за те је облике,

као и сонету и терцини даље.

За нашу културу, и сваком песнику,

од првог је реда и суште важности,

да кроз светске форме, на радост велику,

покажу да српски језик има јаке

кости које могу изум Италије

дићи без по муке небу под облаке,

показати бисер наше мелодије,

матерњи садржај као оригинал,

у томе је снага сваке поезије.

А на ове речи, са лицем из дима,

са жутих прстију, све од никотина,

Иван Лалић рече да за мене има

једну малу тајну, па трепну прстима

и додирну прстен што му шаком влада:

Добро је кад нешто од предака имаш

да помогне души кад недужна страда,

ово ти је прстен Бајић Исидора,

оца моје мајке из Новога Сада.

И отпухну колут – као да не мора.

            Из књиге „Сремскокарловачке терцине“, Бранково коло, 2020.

.