"КОЗАРСКИ ВИЈЕНАЦ" НЕНАДА ГРУЈИЧИЋА

Нови Сад, 15. новембар 2023.

ПРОМОВИСАНА КЊИГА-ПОЕМА  „КОЗАРО, СЕЈО И ПРАМАЈКО“ НЕНАДА ГРУЈИЧИЋА

 

У Архиву Војводине промовисана је књига-поема Ненада Грујичића, која је недавно изашла у издању бањалучке Бесједе, под називом „Козаро, сејо и прамајко“ (Речитатив о геноциду, забораву и слободи). Иако по кишном времену, сала је била пуна публике. У присуству аутора, о књизи су говорили Анђелко Анушић и Растко Лончар.

На самом почетку програма учеснике и публику поздравио је директор Архива Војводине Небојша Кузмановић наглашавајући значај промоције врхунског песничког дела у стваралачком контексту Архива Војводине где је недавно отворена тематска изложба „Козара 1942“, у сарадњи са Музејом жртава геноцида из Београда и Меморијалног Музеја на Мраковици из Приједора, која ће трајати све до 20. децембра у Новом Саду.

Промоцију је водила Сања Демировић која је из књиге „Козаро, сејо и прамајко“ прочитала део из рецензентског записа Данијеле Регојевић:  „Пјесник отвара личну завичајну рану на грудима, и његов бол разраста у велики жал за страдалим српским народом у цјелини, а у сликама и призорима геноцидног надирања њемачких и усташких фаланги на дјецу и становништво српске Козаре. У свему томе, и оном што живимо данас, пјесник уочава у нашем времену истог незаситог завојевача и непријатеља који, иако два пута поражен у двадесетом вијеку, поново се приближава нашим предјелима и крајевима, ливадама и рудницима, кућним праговима и столовима, безобзирно жели да се домогне дефинитивне побједе над српским народом на Балкану. Но, Божја ријеч је прва и посљедња, па пјесник Грујичић пјева: „О, Боже, милостиви и једини,/ сапери са људскога чела гријех и зло,/ и просвијетли ум, чемер и јад на земљи/ од које смо пролазни саздани сви,/ у коју се враћамо тијелом и копамо.“

Инспирисан да говори о новом песничком делу Ненада Грујичића, Растко Лончар нагласио је да појава оваквих књига представља реткост у савременом песничком и културном стваралаштву. Истакао је способност аутора да предочи минуло време и споји га са садашњим, са уметнички снажним и несвакидашњим сликама, на пример, после изненадне команде за јуриш и пробој у бици на козарском брду Патрија 3. и 4. јула 1942. године, „прса у прса, кроз крваве урлике,/ са задњим нитима снаге, / јуриш за јуришом, урааа на урааа,/ па онда све то са крицима из утробе/ голоруких жена, дјеце и стараца,/ са тешким рањеницима иза леђа,/ са уморним костима без сна,/ са дјечицом у опрљеним дрвеним бешикама у наручју“. У народу постоји ојкача, коју је Грујичић уградио у поему: „Мој митраљез кроз јелово грање,/ фашистима свира устајање.“

Растко Лончар затим је додао. „У нашој народној, епској поезији није нужно очувана историјска истина, али јесте истина о нашем погледу на прошлост, о етици наше историје. Они који нису видели конкретни историјски догађај су стварали најпотресније песме које су лепотом опчиниле Европу, и у којима је уметничка истина надилазила сваку фактографију и потенцијалне произвољности у тумачењу чињеница на које ни историчари нису имуни. Ненад Грујичић није лично сведочио страдањима на Козари, исто као што ни Иван В. Лалић није гледао настанак Плаве гробнице. И Грујичић, осамдесет година након фашистичке офанзиве на Козари, сведочи о српском народу који се овенчао мученичким и победничким ореолом, односно, о његовом страдању пред завојевачем који је дошао да узме оно што је преостало. Песник, који је и пророк и памтилац, који је говорник у име живих и страдалих, обраћа се без страха оној сили која жели да након живота, узме или сатре и оно што је живот изнедрио – културу, обичаје, природу и језик.“

Налазећи епифанијске додире са креативном жицом сопствене уметничке радионице,  што га је мотивисало да говори о новој Грујичићевој књизи, Анђелко Анушић је у опсежној анализи о поеми „Козаро, сејо и прамајко“ поред осталог рекао:

„Двије кључне ријечи у наслову ове књиге: сеја и прамајка, осим што одређују форму, структуру и језик овог пјесничког дјела, оне му дају и сасвим извјесна класична умјетничка својства. Сеја својом народном милоштом, а  заправо својим  асоцијативним пољем активно конотира  српску народну усмену поезију, народно предање, али и савремено књижевно стваралаштво у чијем је средишту Козара као тема геноцида и изгона нашега народа  из периода Другог свјетског рата, и уопште страдања српског народа током двадесетог вијека до дана данашњих.  Прамајка изображава архетип, потенцира библијско,  митско, косовско-завјетно, духовно,  изображава агон кога слави и на коме почива  наша епика која нас је одржала. Дакле, Грујичићева поема „са пустим  нарамком туге, слободе и крви“ (стих из првог пјевања), тај еп о отпору, пострадању и уксрснућу кроз жртву, сублимира мистику нашег големог усменог поетског насљеђа,  евоцира средњовјековно књижевно насљеђе, и све засвођује крунском позлатом  у савременом пјевању.

Већ ова унутрашња  позиција поменуте поеме, као и њена драмска структурираност, како својом трагичном темом из античког регистра, још више заумним, светотајинским спонама поетског језика као да настоји да оствари  макар ону спољашњу, профилисану, савремену  конекцију са топосом Горског вијенца, са кључним тачкама Његошевог есхатолошког стваралаштва, да се послужимо овом синтагмом  Николаја Берђајева.

Какву нам то поруку пјесник шаље? У времену мрзилачког одрицања и брисања српских страдања и жртава, и уопште покушаја потирања божанске супстанце која је укресала људску јединку, аутор поеме Козаро, сејо и прамајко своје физичко присуство на Козари, на козарском Газиместану, како каже,   преводи у непорециво транспоетско свједочење  које   јесте  у равни  универзалног, васељенског,  есхатолошког,   опомињући  и себе и нас да физику човјекове егзистенције надсвођује и крунише једна виша, метафизичка, духовна стварност, спрам које је  мизерија ништитељског царства силника овог свијета  магла и дим.

У спектру својих симболичких, метафоричних, драмских  и евокативних зрачења, а у сагласју са основним речитативно-меморијалним тоном (тоном опела) овог спјева, Грујичићева поема дозива, а заправо упјевава Стојанку мајку  Кнежопољку, Очи Владимира Поповића, Горанову Јаму, Ћопићеву Петровачку цесту, Кадињачу Славка Вукосављевића,  Десанкину Крваву бајку, Лалићево и Комненићево Опело мученицима у Глинској цркви, Поезију Драгана Колунџије, Бећковићева јеванђеља п(о) Ћеранима, Ћеранићима и Наћертанију, Хвостанску земљу  Даринке Јеврић.  Али у дубинским слојевима ове поеме рашчитавамо  и  Јеремијин плач, Јовову риданицу, Псалме Давидове, као и Стражилово и Ламент Црњанског, да се не заборави. Перципирајући савремено, актуелно распростирање старог-новог зла српском домајом, у колони Козарчана  из 1941. године видимо и Колону крајишких  Срба  августа 1995, сарајевских  Срба децембра исте године,  као што много видније видимо и општи, трансцендирајући  полом косовскометохијских Срба данас.

Сад већ сасвим слободно, мирне душе можемо казати да је Ненад Грујичић написао свој и наш Козарски вијенац, канонски вијенац српског пострадања током двадесетог вијека до данас. Битно, поджанровско одређење овог спјева јесте, мора се и то истаћи,  речитандо, гдје пјесник комбинује узвишени говор  и пјесничко казивање, чиме конотира драмско-сценски ефекат своје поеме, с једне стране, и с друге, симбиотички усложњава и појачава поетску сугестибилност  свога спјева.

И на крају, још се мора ово додати: поема Козаро, сејо и прамајако јесте дио косовске поетске синтезе о свеколиким трагичним, ломним вијековима, годинама и данима нашега народа до овога трајућега часа који је у зони трансцендентног.“

Ненад Грујичић је у три наврата казивао делове из поеме „Козаро, сејо и прамајко“, завршавајући их аутентичним певањем десетерачких римованих ојкача из простора Козаре, насталих у амбијенту рата у којем се не својом заслугом нашао српски народ на овој крајишкој планини. То је глас сестара у црним хаљинама и марама које жале за изгинулом браћом: „Црна ми је роба омилила,/ откад су ми браћа изгинула“ и „Грло моје ко тамбора јада,/ никад није јадало ко сада!“ Грујичићева поема и наступ у целини изазвали су велику пажњу и дуготрајне  аплаузе, а код дела публике и сузе.

После промоције, заједно с учесницима програма, публика је позвана у суседну галерију на изложбу Музеја жртава геноцида "Козара 1942" где су се упознали са поставком која садржи двојезични, српско-енглески, каталог изложбе и зборник изабраних сведочанстава и архивалија о епопеји Козаре. На изложби су по први пут по завршетку Другог светског рата представљени поједини експонати, као и аутентични аудио-видео записи (тзв. сликописи НДХ) трагичних догађаја на Козари. На захтев домаћина Архива Војводине и аутора поменуте изложбе, издвојени су примерци Грујичићеве књиге „Козаро, сејо и прамајко“ за књижни фонд Музеја жртава геноцида у Београду и Меморијални музеј на Мраковици у Приједору, као и за библиотеку Архива.

 

                                                                                                                                              М. Борић

 

Ненад Грујичић

 

КОЗАРО, СЕЈО И ПРАМАЈКО

 

(Речитатив о геноциду, забораву и слободи)

 

 

Ако сам данас на теби, Козаро, а јесам,

на помену мученицима твојим,

не могу говорити и нећу слушати стихове

о шпагетама и глистама послије кише,

о далеким океанима са крузерима,

вискијем и доколичарима,

о парфемисаним шетачима

у надуваним престоницама Европе.

 

Ево ме на Мраковици, сејо Козаро,

са сликама из Другога свјетскога рата,

са нарамком непреболне туге,

пусте слободе и крви.

 

Не могу да глумим и нећу да ћутим

пред гласовима што не знају гдје се налазе, 

зачепићу уши пред њиховим празним ријечима,

свјесним или несвјесним намјерама

да гасе твоју библијску трагедију,

посестримо моја мила!

 

Не долазим реда ради на легендарни твој вис и час,

не да бих само испунио дневни протокол,

нити због цркавице зване хонорар-џепарац.

 

Не, овдје сам, најприје, и опет, да кажем:

мој млади стриц Сретко Грујичић Средо,

чије име заборављено сија са другима

на металним плочама бетонског

споменика небу под облаке,

изрешетан је њемачким рафалима чији су

шљемови јуче пронађени у Кнешпољу равном.

 

Ни костију, ни трага од твога гроба, стриче мој млади,

ни капе, ни каиша, ни ципеле твоје нема,

а ево металних шљемова из Берлина и Дрездена.

Ко је то коме долазио у походе да гања и убија?

 

Хује вјетрови, Козаро, а страни режим

опет долази по нашу дједовину и грунт,

по скупу слободу и жежени отпор,

по предачко јунаштво и свету жртву,

као ономад у анексији Босне и Херцеговине,

а пред Први свјетски рат над истрошеном Европом,

када је Петар Кочић грмио из змијањске каце

бранећи српски крајишки праг.

 

И у страви Другога свјетскога рата, Козаро,

у фашистичкој офанзиви „Vestbosnien“

 – десет на једнога, у знаку кукастога крста,

стигоше Фридрих Штал и Курт Валдхајм,

а помагачи им бјеху црне кошуље из НДХ

и комшије из усташких упоришта у Поткозарју.

 

Са нишанима упереним у куће-шеперуше, 

у људе затечене у дворишту, крај бунара и амбара,

на косидби и пласту, ливади и испаши,

душманске трупе са својим сеизима

пале и комадају саће мирнога живота на Козари,

тамане и гоне заробљене мушке главе

са шеширима од даброве и зечје длаке,

гоне и жене у бијелим рупцима,

и дјецу њихову жедну и гладну сагоне,

и ону нерођену у утробама

младих мајки кундаком ударају

са тек пристиглим трешњама у јуну,

у црном прогону, изгону и згону.

 

Горе кровови и штагљеви, штале и амбари,

бомбе разносе брначе и запрежна кола,

све се растаче у парампарчад и пепео,

и чивије и сврачине, и дрвене руде и срчанице,

и главчине и подложњаци, и лотре и шараге,

и кајасе и репови, и копита и гриве,

мучу краве-музаре и телад,

јагањци расути по доловима,

бучу бàкови жељни бодљавине,

у завитланом зују пчелињака са рајских испаша

вилено сеоско благо бјежи испод црних птичурина.

 

С поднебесја метални злодуси и вампири

бацају летке за предају и ропство,

њемачки бомбардери звани „штуке“,

што убише опјевану дјевојчицу у снијегу

на Петровачкој цести Бранка Ћопића,

у страшном звуку стружу Козару у пламену,

обрушавају се на раскућени народ у збјеговима,

у мртвачком колу ништавила и експлозива.

 

Не заборавимо дјецу стријељану

у сталцима и колијевкама у дворишту,

набијену на бајонете и коље,

о, Боже, једини, спери са људскога чела гријех

и просвијетли чемер и јад на земљи

од које смо саздани сви,

у коју се враћамо тијелом и копамо.

 

Ако сам данас на теби, Козаро, а јесам,

нека чују самозвани њемачки чиновници

у бијесу свог изобличеног лица пред камерама,

да су њихови најближи с усташама одасвуд

одговорни за апокалипсу Козаре,

за смрт више од двадесет хиљада наше дјеце,

зачете и новорођене, дојенчади и одојчади,

дјеце од неколико годиница,

предшколских дјечака и цурица,

и нешто јачих момчића и цура,

младих ћурликаша са врбовим фрулама поред стада,

чобаница и чобанчића у првоме заљубљивљању,

то већ муње и громови пјевају над нама,

а тврда срца с кољена на кољено преносе.

 

О, високи представниче свих ратова

у двадесетом вијеку на Балкану,

замисли, поражени мој гаулајтеру,

да је побједничка српска војска

деветсто осамнаесте наставила јаким кâсом

преко Драве и Словеније до Аустрије и  Њемачке,

и тамо у неком твом Крагујевцу,

рецимо, у Линцу или Ахену, стријељала

четири хиљаде ђака с очима боје кликера,

као што су твоји Нијемци четрдесет прве

нашу дјецу у срцу Шумадије.

 

Ја видим раширене дјечје зенице и страх на уснама,

чујем залиске срдаца што трепере као у ласице,

и видим њихово неискуство са људима-звјерима,

незнање о човјеку као идеолошкој мрцини,

о људском стрвинару кад обуче и опаше униформу;

ја видим оборену дјецу и крваве

кошуљице од кудеље залијепљене

уз бијела тијела, и отворене младе очи, слијепе,

заустављене у последњем хвату сунца.

 

Замисли, сестро Козаро,

да је српска војска на коњима у галопу

стигла и до планине Оденвалд,

у масиву Хасен у Баварској, 

да тамо лови њемачку дјецу, жене и старчад,

да убија и стријеља, а оно што остане мимо метка

хвата као јагњад и овце, и бајонетима

гура на присилни рад и у казамате.

 

Али ми то Нијемцима нисмо чинили, сејо,

иако смо заврнули шију свјетској сили,

други смо ми дух и корјен

 – светосавски је наш знамен:

богати смо онолико колико другима дарујемо,

друга је мајчина сиса дојила нас у ћапћању,

и други завјет, косовски, носимо у њедрима.

 

Стиже нам пљачкашка инкарнација

с нагонима Првог и Другог свјетскога рата

да покори наше душе и мишице, образ и част,

да удари жиг на наша чела и вратове,

да под вражјим печатом све исјече,

исциједи и сасуши до бола,

а крвљу наших ранâ и модрица

упише своје име у окупаторски катастар,

отпише наше претке и затамничи нам дјецу.

 

Не долазе нам то, Козаро,

Гете и Хелдерлин, Рикерт и Хајне,

славни пјесници њемачкога романтизма,

друкчије они гледају на овај и онај свијет.

 

Удивљен љепотом српскога десетерца са гусала,

Волфганг Гете нашег је Вука Караџића

примао у своме дому као господина

са дрвеном штулом и брчинама-муњама

што се додирују с обрвама над питомим очима

што побратимски сијевају из Србије.

 

Долази обновљени режим да удари

на нашу љубичицу и јагорчевину,

на јабуку петровачу и крушку јечменку,

на раж и зоб, кукуруз и пшеницу,

на крушну мрву и погачу, на цицвару и попару,

на кољиво и славски колач, печеницу и кртину,

на варенику и сурутку, сир и проју,

на коприву и блитву, на питу кромпирушу,

на шљиву и шљивовицу, и нашу здравицу,

на пост и мрс, бадњак и Божић,

на васкршња јаја, луковину и дјетелину,

на љековите траве: мајчину душицу,

нану и боквицу, зову и камилицу,

на јестиве гљиве: рудњачу, вргање и пупавке,

на изворе и потоке, слапове и букове,

шаље их туђи опасни режим

на наша језера, ријеке и притоке,

на воденице и млински ујам,

на воћњаке и ливаде, сијено и благо,

на нове рудокопе и старе мајдане,

на Љубију и Угљевик, на Озрен и Шипово,

на шуме грмечке и романијске, мајевичке и виторошке,

на никад доплакане гробове и јаме безданке,

на трагове из седам њемачких офанзива,

на преживјели наш народ, мајке и очеве,

на нову нашу дјецу, браћу и сестре наше.

 

Ако сам на Козари данас, а јесам,

не видим нигдје у публици, нема у првоме реду

лажнога цара Шћепана Малог из Њемачке

да чује шта то српски пјесник има да му каже.

 

Шћепан је тактички изјавио да жели обићи

историјске љепоте Босне и Херцеговине,

па зашто га данас нема у Републици Српској,

нема га на легендарној Козари,

на помену Христовим мученицима

које гонише и побише његови ђедови?

 

Ево му висова Козаре да их обиђе:

Лисина, Главуша и Гола планина,

Мраковица на којој стојим и говорим,

Врновачка глава, Јарчевица, Јуришина коса,

Козарачки камен, Витловска коса,

Медњак, Зечји камен и – Палеж,

на којем Скендер Куленовић у даху

испјева поему „Стојанка мајка Кнежопољка“:

Јооој,

три года у мом вијеку,

три Обилића у мом млијеку,

јој, Срђане- Ђурђевдане,

јој, Мрђане-Митровдане,

јој, Млађене-Илиндане...

 

Ту су, високи представниче,

против великог харача и зулума над Србима,

потив ага и бегова у деветнаестом вијеку,

подигнута три народна устанка:

двије машићке буне и једна Јанчићева,

па двије Пецијине у Кнешпољу

против Османскога царства и набијања на колац.

 

На Козари јоште Младен живи,

и сад нас гледа, рањен, из Јошавке,

и он је с Гаврилом био члан „Младе Босне“,

наш је и нетјелесни Никола Тесла,

православни Србин планете Земље,

творац свјетла мимо Сунца,

свијетле им, ено, јуначке ауре,

и опет грми изнад Козаре и Лике.

 

Долази нам туђински режим да отме имовину,

долази и каже – дошао сам да не одем,

није тачно да одлазим, ја сам дошао да останем,

а ви ћете моћи откупити своју ливаду

и у договору са мном покренути бизнис.

 

Геноцид над српским народом на Козари

још памте градоносни облаци и сунце,

сва љета, јесени, зиме и прољећа,

али је прича о њему остала

мимо међународне пресуде и печата,

мимо земаљске правде међу људима,

а непријатељ се измигољио и прерушио:

огрнут у догу спасиоца тапше нас по рамену.

 

Ако сам на твојој Мраковици данас,

напаћена Козаро, прамајко наша,

не дај да заборавимо српску нејач у збјеговима

са твога брђа и забрђа, обронака и пропланака,

продола и долина, пољана и сокака,

из твојих шума и крчевина, са тратина и путељака,

голоруку и босу дјецу на сунцу и мјесечини,

са празним лончићима и решетом у невиним рукама,

са празном ћетеновом торбицом

без мрве крува и парчета сланине.

 

Не заборавимо молитву за српску нејач

сатјерану у пакао Јасеновца и Градине,

не дај да нам се отргне из памћења Драгоје Лукић,

епски свједок што зна све о геноциду

на теби, Козаро, и записа у времену,

не дајмо да у глави избришемо

његове најближе и наше пострадале,

ни стрину му Јованку Лукић са пет кћери:

Госпаву, Зорку, Драгињу, Стаку и Јелу,

не дајмо да заборавимо да је као вучица

прсима бранила свога сина јединца,

и притом убијена као пашче,

на тлу чизмама ударана пред дјецом,

не заборавимо многу браћу заклану

ни сестре њихове што чудом осташе живе

и данас у дугим хаљинама у колу пјевају:

 

Црна ми је роба омилила

откад су ми браћа изгинула!

 

Тебе се хватам, Козаро, и твога кола-вихора

што се свија и одвија, заноси и растреса у пјесми,

дише и разгони уроке и туђинске планове,

хватам се у ојкачку кошницу грлатих душа,

у клецајући корак утабане стазе моје лозе,

хватам се твога сокола и ћука, медвједа и вука,

дивље мачке и лисице, срне и јелена,

фазана и јаребице, сокола и коса,

орловâ што ране лете и кликташâ стогодишњака,

хватам се твојих врела и врутака,

брзака и потока, потајница и понорница,

с тобом, ево, извирем и течем, грцам и пјевам,

не дам и браним, волим и љубим све твоје,

за тебе гинем, Козаро, сестро и прамајко,

рађам се у твојим распореним сјећањима, 

у високој тишини мирисне смрче, бора и јелике,

изничем у неумрлој ријечи твога имена и бола,

ријечи која је Господња од постанка свијета,

са посијаним душама-пупољцима твојих мученика

у еденским баштама за вјечни живот

гдје нема прљаве историје човјечанства.

 

Грло моје ко тамбура јада,

никад није јадало ко сада!

 

                                                    (Део из поеме)