ВЕЧИТИ МЛАДИЋ НАШЕ ПОЕЗИЈЕ

У СУСРЕТ 200. ГОДИШЊИЦИ РОЂЕЊА БРАНКА РАДИЧЕВИЋА

Вечерње новости, 14. новембар 2023.

Пише: Ненад Грујичић

У нас Срба нема већег песничког култа од ореола Бранка Радичевића. Отишавши са овога света са пуних двадесет девет година, овај Богом даривани вечити младић наше поезије оставио је траг који и данас ромори у матерњем језику, светли и живи пуним плућима. Написао је свега педесет четири лирске и седам епских песма.

Међутим,  поводом тог обимом невеликог дела (по броју песама није веће од једне књиге данашњих песника), створено је преко деведесет музичких композиција на његове стихове. Неке песме компоноване су и по неколико пута, надахњивале многе композиторе: Исидор Бајић, Јован Пачу, Светолик Пашћан Којанов,  Лудвик Куба, Стеван Мокрањац, Крешимир Барановић, Милан М. Протић, Станојло Рајчић, Роберт Толингер, Даворин Јенко, Петар Коњовић, Хуго Доубек, Љубица Марић,  Јосип Славенски, Миленко Живковић, Јован. П, Јовановић, Божидар Трудић, Дејан Деспић, Љиљана Петровић, Корнелије Ковач и други.

Ова годишњица неупоредива је са другима исте временске висине. Ниједан наш песник није толико ушао у народ и постао његов крупни капилар као што је то Бранко Радичевић. Борислав Михајловић Михиз каже: „Уједињена омладина српска која је у свом крилу одгајила и Змаја и Ђуру Јакшића и Лазу Костића, прихватила је својски и срдачно и Бранка. Многобројне његове песме почињу да се певају, силазе у народ,  у популарне лире, у пречанске прославе, академије, лумперајке. Бранко постаје народни песник.“

Алексије Радичевић рођен је у Броду на Сави 1824. године, 15. марта по старом или 28. марта по новом календару. Крштен је одмах уочи Светог Алексија, по коме добија име које ће у Бечу (1847) превести с грчког језика у –  Бранко. У Славонском Броду с породицом  живи пет година, у Земуну шест, а Сремским Карловцима с братом Стеваном такође шест година, у Темишвару с оцем Тодором и братом две, а у Бечу десет година. То је мапа и хронологија кратког Бранковога живота и пута.

Данас, име Бранка Радичевића носе многобројне улице, школе, библиотеке, институције и културно-уметничка друштва. Изучава се на свим нивоима школовања, а са његовим именом постоји неколико угледних књижевних награда које се гранају почев од најбољих ђака и студената, па преко младих поета све до песника са међународне сцене. У славној Карловачкој гимназији ђачки лист се зове „Бранко“.

Нема сумње да је Бранко Радичевић у српској поезији, али и шире, непревазиђен по зрелини младалачког талента који је оставио неуништиве трагове врхунске песничке уметности и њихобог тумачења. Наука о књижевности не престаје да се бави Бранковом поезијом. Само богомдани дарови могу из раних својих корака извести дело до корачаја метузалемских граница, и даље, у вечност,  дело које остаје у матерњем језику и народу.

О несвакидашњњем Бранковом култу говоре и концентрични кругови  песника који су му посветили своје песме: Петар Петровић Његош, Петар Прерадовић, Јован Илић, Јован Грчић Миленко, Стојан Новаковић, Јован Јовановић Змај, Александар Сандић, Аца Поповић Зуб, Лаза Костић, Осман Ђикић, Јован Сундечић, Андра Гавриловић, Мита Живковић, Авдо Хасанбегов Карабеговић, Алекса Шантић, Филип Радичевић, Светозар Ћоровић, Никола Боројевић, Ћазим Ћатић, Драгутин Ј. Илић, Милош Црњански, Милан Ћурчин, Влада Марковић, Иво Војновић, Растко Петровић, Светислав Мандић, Славко Вукосављевић, Владимир Назор, Гвидо Тартаља, Бранко Ћопић, Скендер Куленовић, Десанка Максимовић, Борислав Михајловић Михиз, Мира Алечковић, Душан Костић, Бошко Петровић, Љубица Коларски, Стеван Раичковић, Бранко Миљковић, Богдан Чиплић, Драган Колунџија, Изет Сарајлић, Павле Поповић, Иван Гађански, Драгомир Брајковић, Матија Бећковић, Љубивоје Ршумовић, Радован Павловски, Перо Зубац, Рајко Петров Ного, Милан Живановић, Иван Негришорац, Растко Лончар и многи други.

И, певан је, дакле,  Бранко у свом народу, поезија његова је пре свега из тог зденца, па онда умивена индивидуалним талентом – без премца. И зато је надвремено жива, оригинална и другачија. Закључак је једноставан, нова изведба таквог песничког пута и судбине данас је немогућа, а мера талента недохватна.

И „обични“ људи певају његове песме, а да притом и не знају да су Бранкове. Као што многи на питање где је рођен Бранко кажу – у Сремским Карловцима, и тако погреше. Теку  Радичевићеви стихови као да су их створили талентовани анонимни песници из народа: „Кад сам синоћ овде била и водице заитила,/ дође момче црна ока/ на коњицу лака скока“, или, „ Де си душо, де си рано,/ де си данче мио,/ де си сунце огрејано/ де си досад био“. Ово су почетни стихови антологијских песама „Девојка на студенцу“ и „Укор“.

Певају Бранка и оперски и староградски певачи, и хорови, и гуслари, и извођачи поп музике, говоре његову поезију позоришни и телевизијски глумци, и многи мимо сцене, на на радију и другим медијима, на друштвеним мрежама, траже га душе жедне духовне хране. Многи сликари урадили су Бранкове портрете, а вајари направили бисте и споменике, и даље то све траје, настају нова дела у духу универзалног иницијала Бранковога. 

А ту су још, дабоме, и те како живе, за незаборав, и стих-сентенце из култног „Ђачког растанка“: „Ој Карловци место моје драго/ ко детенце дошао сам амо.../  брже браћо амо, амо,/ да се скупа поиграмо.“ Из „Туге и опомене“ –„ње више нема то је био звук“, па надаље, из антологијских песама, редом,  „надо моји ниси ваљда пена“, „лисје жути веће по дрвећу/ лисје жуто доле веће пада,/ зеленога ја више никада/ видет нећу“, „ ао, данче ала си  ми бео,/ још би` дуго гледати те `тео“... У чувеном сатиричном спеву „Пут“, Бранко грлато замахује мачем српске народне писмености на Пегазу јаке гриве против тада њему и Вуку Караџићу несклоне Матице српске и њених челника: „Прокте ми се једном путовати,/ Бела света малко огледати... Све трутови да Бог благослови!“

И чувена „Бранкова жеља“ коју радичевићевски испева Ј. Ј. Змај 1877. приликом првог покушаја преноса Радичевићевих костију из Беча на Стражилово: „Пренесте ме браћо моја мила,/ покрај оног убавог Белила,/ кроз Карловце где сам младост пров`о/ па на оно дивно Стражилово“. А на све то, духовни Бранко орфејски узвраћа са Стражилова, величанственога српског Парнаса: „Фала, Боже, на на дар ови,/ о помози, благослови,/ да ми како с права пута,/ душа млада не залута“.

Борислав Михајловић Михиз је рекао и ово: „У овој земљи нико не зна да Коло у Бранковом  Ђачком растанку није југословенско, већ српско.“ На свечаном отварању 19. Бранковог кола 1990. године, у својој беседи Рајко Петров Ного је и то појаснио: „Загрцнут од вијека у који су провалиле свакојаке, у турском ропству затомљене наде и енергије, Бранко у коло позива витезове, змајеве и соколове из свих српских крајева –  Све од мора Јадранскога/ И од града тог Белога/ Све од оног Дренопоља / Што с отеже мору Црну – не бркајући, као што то многи и данас чине, промјенљива покрајинска имена са непромјењивим презименом националним.“ Ного вели и ово:  „И на крају, зашто је све ово требало рећи. Па зато, браћо, што смо много лагали.“

Да, то Коло Бранково кићено је на јавним приредбама и школама оним амблемима и знацима које оно не поседује, а на чему су инсистирали режими  једне и друге Југославије кривотворећи тако срж Бранкове идеје о свесрпском јединству на балканским просторима.

Као талентован песник који је разумео време у коме живи, он у „Ђачком растанку“ призива Србе из два окупаторска царства, аустријског и турског. Он позива Србе и именује по географским областима, пределима и (по)крајинама. Када каже: „Србијанче огњу живи/ Ко се теби још не диви“, он мисли на Србе који живе у Кнежевини Србији, на Србијанце. А када пева: „`Рваћане не од лане/ Одувек си ти без мане“, Бранко мисли на Србе на другом, аустријском делу  географије, на Хрваћане, што је назив од миља за Србе у том крајишком простору.

И даље, у „Ђачком растанку“, Бранко се обраћа Србима по областима где живе, па их тако и назива –  у Босни: „Ој, Босанче стара славо,/ Тврдо срце, тврда главо“; у Херцеговини: „Ао, Еро, тврда веро,/ Ко је тебе јоште теро?“; у Срему: „Ао, Сремче гујо љута,/ сваки јунак по сто пута“; у Црној Гори: „Црногорче, царе мали,/ Ко те овде још не хвали“; у Далмацији: „Ој, соколе, Далматинче,/ Дивна мора дивни синче“; у Дубровнику: „Ој, ти красни Дубровчане,/ Наш и данас бели дане“;  те у Славонији, Банату и Бачкој: „Ој, Славонче танани,/ Банаћане лагани,/ Ој, Бачвани, здраво, здраво,/ Ко ј’ у песми већи ђаво!“

Затим, позива, и даље, све Србе расуте диљем двеју империја чије разјапљене чељусти никако да се насите Балкана, и пружа руку, дабоме, и нашим комшијама да се, бар на  трен, придруже, заиграју и осете окићено српско коло: „И ви други дуж Дунава,/ и ви други где је Драва,/ И сви други тамо амо,/ Амо да се поиграмо!“

Бранко Радичевић као да је писао „Коло“ из визуре данашњег времена на Балкану. То његово „Коло“ и данас је и те како актуелно,  могло би бити позив на уједињење српског народа после распада Југославије деведесетих година прошлог века. Ех, да је мудре главе да то види, да објасни и у миру реализује. Ето, шта су песници – прекогнитивни чудотворци, они чак надскоче сопствене иницијалне идеје, релативизују време и његове моде. Они распрше у парампарчад наметнуте концепте током историјских фаза са разноразним идеологијама и политикама, које у сукобима и крви разбијају или стварају кратковеке државе.

Како обележити велику 200. годишњицу рођења Бранка Радичевића? Нема сумње да смо мотивисани и надахнути, спремни и орни за најкреативнији ред потеза за реализацију несвакидашњег догађаја. То је ретка годишњица, јавља се ређе од Халејеве комете која се указује сваких седамдесет шест година. Ова Бранкова годишњица има степен огромне важности јер се п(р)ојављује сваких стотину година.  Имамо привилегију да својим кратким земним животима сведочимо ову 200. годишњицу.

Није ваљда утопија тражити да споменик Бранку Радичевићу буде поново подигнут у његовом родном Славонском Броду. Или, (и)пак, јесте. Тај споменик Бранково коло је подигло у Броду 1984. године, а срушен је 1991. И улица и школа да врате име овог великог песника у Броду.

 У нашем Пероварадину постоје данас улице и Јураја Крижанића, и Марина Држића, и Владимира Назора, и друге, па смо и обновили у том месту кућу Бана Јелачића. Па какви смо то ми, наивни или бољи. Ма шта била Европска унија данас, чији је члан и Хрватска, наша би држава требало од суседне да затражи да у Славонском Броду за 200. годишњицу песниковог рођења поново буде подигнут споменик.