ПОЕЗИЈА МОЛИТВЕНОГ ПЛАЧА У РАДОСТИ

Данијела Регојевић

СЈЕДИЊЕЊЕ ЛОГОСА И ЕРОСА У КЊИЗИ ДУХОВНЕ ПОЕЗИЈЕ 

О новој књизи Александре Мариловић:  Ноћи дуге у прогонству, Арт принт, Бања Лука, 2023.

Александра Мариловић (1986) важи за једну од најистакнутијих српских пјесникиња на ијекавици и недвојбено је значајна фигура савремене младе књижевности у нас и региону, што потврђује њена свестрана ангажованост на пољима поезије, књижевне критике и културе. 

Њена поезија разраста саму себе и сједињује се са исконским, као што је приказано у најновијој збирци духовне поезије Ноћи дуге у прогонству, која је ове године крунисана престижним пјесничким признањем, Печат вароши сремскокарловачке, коју дод‌јељује Бранково коло већ педесет шест година. Поред овог значајног признања, Александра је од Бранковог кола 2012. године добила награду Стражилово, а истичу се и друге награде, попут Златног пера (2020), као и Дисове награде за младе ствараоце (2022)..

Приближавање исконском пјесничком Ја неминовно доводи до спознаје јединства са Творцем, што је такође случај са поезијом Александре Мариловић, приказаној у овој збирци. Циклус духовне поезије, вођен очинским Логосом и мајчинским Еросом, отпочиње Молитвом јутру и финализује се Молитвом пред сан. Ова збирка је свједок поновног рођења жене у Христу, те превазилажења простих физичких питања, за шта је кадар мало који пјесник данашњице. Пјесникињин глас такође метаморфозира из питомог и кротког у јецајни, громолики напјев за сопственим земљом и народом.

Александрина поезија је дубоко прожета зрелим, саморефлексивним сликама освјештења, њена обраћања Господу су рефлексија обраћања себи и увиђања да је постојање у јединству са Господом једини суштаствени, сврсисходни облик постојања. Кроз обраћања мајчинском архетипу, пјесникиња приказује слику плодотворне жене која ствара из љубави за љубав, гд‌је пјева Њему који је заклања од безбожачког што је свеприсутно у друштву које је све склоније духовном посртању и паду.

У Молитви Светој Анастасији Српској, пјесникиња се управо кроз величање Женског принципа примиче Логосу: Гле, њене руке су њежне / Једном милује Зету и Рашку / Другом гаји нешто невидљиво. Обраћајући се архетипској Жени у себи и у поезији, Александра Мариловић трансформише свој духовни свијет у простор окупан сунцем и благословом, одагнавајући бар накратко свеприсутне коловође демонијаде и призиваче невјерја: страх, мрак, ратове, робовласништво и тамничење, истовремено обједињавајући сопствену и народну историју гд‌је су сва путешевствија, трагања и запомагања нашла одговор и спас у јединој истини: у Љубави, у Господу. То је поезија молитвеног плача у радости.

Обраћајући се архетипу Мушког, Логосу, односно Свевишњем Творцу, Александра ствара богату трпезу за помирење овоземаљског и надземаљског, наглашавајући оданост боготвореном кроз сам чин постојања: И, опет, са истока, / Запада, сјевера И југа / Теби све, тјера ме и веже. / Како онда да се / Не сломим, црна! Поврх тога, пјесникињина његујућа (женска) природа склапа дланове у кроткој молитви за Грачаницу, гд‌је не моли само за свог брата, већ и за идеал српског витеза који страдава под клерофашистичком чизмом двадесетипрвог вијека, клањавајући и ничице падајући пред робовласницима који трампе душе за маркиране ствари и предмете. Александрина молитва разраста из пламичка свијеће у пламен који обасјава српство, те у тужбалици У мокром крилу Грачанице пјесникиња сасвим јасно приказује неприлике у сопственом народу, што баш попут свјеже угашеног пламичка свијеће нестаје у мраку безбожништва и идолопоклонства: Ти и ја, / Постаћемо двије утваре / У овом мраку /  Без свјетла вјере / Коме си свијећу домаћицу / Угасио у оној мочвари / Којом си ми манастир потопио.

Ово је поезија која отпочиње, траје и завршава у молитви, изгарајући и разрастајући саму себе и кроз тај чин одређујући пјесникињу за богостварање, за пјевање Господу у част. Пјесникиња проводи јутра, дане и вечери у медитативној молитви, дубоко замишљена над проказањима Господњим, сопственим искуствима, мислима и осјећањима, загледана у Суштину коју изналази у родној земљи, на родном камену, у срцу, у грудима и утроби, молитвом поздрављајући све око себе, било оно живо или неживо.

Кроз приношење бројних сликовитих сегмената на олтар покајања и кроткости пред Свевишњим, ауторка ствара особено богат молитвеник пјесникиње која бистрим оком увиђа суштину свог насушног, боготвореног постојања. Пјесникиња се управо кроз духовну поезију враћа себи и Суштини, одолијевајући таштини овоземаљског, обраћајући се Господу за спас у Покајничкој пјесми: Закуцаћу на врата твоја: / Спаси ме – Бјежим од себе, знајући да ће њена душа, изморена од свих земних кушњи и болова, наћи утјеху и спасење на Његовим вратима. 

Позивајући се на свеце, са насушном молитвом на уснама, пјесникиња приређује изузетан, вибрантан расплет и очишћење саме себе пред Творцем, обећавајући се само Њему. Ова идеја се показује тачном кроз читав циклус медитативне и духовне поезије, но најјасније се указује управо у пјесми Сан, кушање, гд‌је Мариловићева опомиње да ће се свако кад-тад наћи На напуштеном пољу јастука, гд‌је ће неминовно стајати сам и без сна, савјетујући читаоца да је најисправније одолијевати свим краткорочним сластима, што посебно наглашава у Соломуновој огрлици око врата, инспирисаној Старим завјетом: Не марим више за / Твој откуп / Да труд се мој / У кући туђој / Нашао не би.

Акатистна поезија Александре Мариловић слави непролазне и непоражене љепоте дароване од Господа, одагнавајући пролазно и безбожничко, које Његовим даровима никада неће прићи нити их утамничити с обзиром нису пролазни у свом трајању. Ову тврдњу Александра потврђује живописним сликама љубљења неба, те сопственом, љубопитивом природом и отвореним духом, надареним за увиђање једине, боготворене истине, што даље потврђује да је пјесникиња дарована за изналажење почетка у прапочетку, без страха од почетка у ком почива и прастрах од краја, свјесна да на почетку бијеше Ријеч, а да ће иза нас иста и остати.

                                                                                                                Бањалука, 19. октобар 2023.

На фотографији: Данијела Регојевић говори своју поезију на Свечаном отварању 52. Бранковог кола, Сремски Карловци, најстарија српска гимназија, 8. септембар 2023.