Brankovo kolo - slika Brankovo kolo - tekst Brankovo kolo - pero

СУСРЕТ С БРАНКОМ ЛЕТИЋЕМ И АНЂЕЛКОМ АНУШИЋЕМ

slika

Београд, 25. октобар 2023.

Са 66. Међународног београдског сајма књига

ТРИ СРПСКА ПИСЦА ПОРЕКЛОМ ИЗ КРАЈИНЕ

 

Никад не знаш кога нећеш срести на Сајму књига. То је врхунска драж доласка на ову несвакидашњу манифестацију. Тамо-овамо, горе-доле, лево-десно, увек налетиш на људе с којима се дуго ниси  видео, или јеси недавно, а већина из твога миљеа, твога еснафа.

Једном давно на сајму књигау сусрет ми иде Мирослав Егерић и каже: „Ево још једног драгог лица!“ Посебно су драга такозвана анонимна лица многобројне публике, махом младе, ту су и средовечни и старији, дабоме, сви су дошли по дашак смисла који се претвара у филантропску лепоту живота у гужви.  Нека чудна вера у све то, у књиге, у наставак трајања – љубав!

Изроних на штанд „Прометеја“, кад тамо, за омањим столом, седе Анђелко Анушић и Бранко Летић, прозни писац (има и други, познати критичар истога имена). Промоција – на столу усправљена књига – нови роман Анђелка Анушића, „Маглена авлија (Бајка о путовању у она места)“. Он затражи да седнем поред њих, што радо и учиних. Анђелко одмах рече: „Три српска крајишка писца!“

Заче се еглен око књига, писаца и њихових судбина. Летић помену своју прву, значајну књигу „Шљива са нож-сјенком“, и Бранка Ћопића, који га је намах прихватио као земљака, младог даровитог прозаисту, па се и дружио с њим. А онда помену и свог врсника Ђуру Дамјановића, ког је Летић упознао с Ћопићем,  овај га здушно прихватио и подржао. Обојицу је Бранчило на неки начин сматрао својим настављачима по босанско-крајишком корену.

Утврдисмо Летић и ја да смо оба пре три месеца, поводом емисије коју РТРС прави о Дамјановићу, говорили о Ђури (има и награда с његовим именом данас у Републици Српској). Летић рече да је помињао њихов заједнички студентски живот у дому у Београду, где су још од будућих значајних песника и писаца били у то време и Драгомир Брајковић и Милован Витезовић. Летић истакну да их је Витезовић „заразио“ песмама славних песника које је говорио напамет.

Помену Бранко и своје познанство са Антонијем Исаковићем, како нагласи – академиком и генералним директором издавачке куће „Просвета“. Ту упаде и једна животна (не)згода – Ђуро Дамјановић је упознао гувернанту код Исаковића, и ту се збило оно што ми на врх језика стоји. Нису остали заједно, али је она остала трудна. Можда ће наставак ове приче појавити се у поменутој емисији РТРС-а. Стигох испричати да је ми је пре скоро четири деценије, обучен у лепо одело, сав озарен и бранковски млад, Ђуро Дамјановић дошао у Бранково коло, да обиђемо Сремске Карловце и Стражилово.

Тако то бива кад се писци нађу на Сајму књига. Вредни Анђелко ми поклони свој нови роман са лепом посветом, а ја имајући код себе само један примерак књиге-поеме „Козаро, сејо и прамајко“ у издању бањалучке „Бесједе“, рекох да ћу му, као своме комшији, у Новом Саду пре шетње ускоро поклонити, а да ћу овај примерак с посветом даривати Бранку Летићу. И тако би; док сам писао посвету, Анђелко рече неколико комплимената за поему – да је на нов начин третирала Козару и да би Скендер Куленовић био изненађен и задовољан тим иновацијама. Анђелко је још почетком августа читао поему „Козаро, сејо и прамајко“ пласирану, како нагласи, као ниједном песнику досад у том дневном листу, на две средње стране, и да отуда може да говори о њој иако ће књигу тек добити.

Бранко Летић је изврсни преводилац поезије с рускога језика, у Сибиновићевој антологији налазе се његови препеви. И поче напамет да говори Јесењина у свом препеву, страсно и посвећено – да напросто као дете уживате у тако узвишеном речитативном чину. А онда исприча да је једној млађој Рускињи која је недавно, поводом рата у Украјини, избегла у Србију, наизуст рецитовао Јесењинове стихове. Међутим, на његово изненађење, а и на Анђелково и моје кад то чусмо, та Рускиња није чула за Јесењина. О, Боже, не познаје једног од највећих песника свога народа. Шокантно и отрежњујуће!

А кад Бранко Летић  рече да Рускиња  није чула ни за Пушкина (залуд јој је напамет говорио делове из „Ане Карењине“) то нас докрајчи и падосмо у чамотињу духа, свеза нас чвор страшне спознаје – да ли је заиста могуће данас, да има и таквих у Русији? Да, има, и код нас, живот је неописиво чудо, ошурено прасе у трку кроз авлију, узима у најам и ђавоље папке, и трчи уназад. Свашта се изврће и брише, долазе наопака времена.

                                                                                                                                                  Ненад Грујичић

 

Ђуро Дамјановић

РУЧАК СА ЋОПИЋЕМ

 

У хотелу "Лондон" седели смо скупа

Бранко Ћопић и ja, после дође супа

 

Седели смо дуго у кафани тамо

Пијућ’ после пиће ал’ са соком само

 

Kao што je лишће увек слатко кози,

Причали смо опет највише о прози

 

И помало већ нам почиње да смета

Што смо се ми нашли на нишану света

 

Седели смо, тако, тог сусрета током

Пијућ црну кафу ал’ само са соком

 

Лишће, жута јесен, мора да je фино

Онима што сада пију наше вино

 

Усред разговора (упрозили: ко ће...)

Столу крочи дама: аутограм xoћe

 

Погледасмо даму, и у томе часу

Разговор о прози некуда се расу

 

И ту на том столу сред празних тањира,

Треба Бранков потпис, ал’ нема папира

 

Дама тужно рече, гледајућ’ салвету:

"Зар баш сад да нема папира на свету?"

 

Сналажљивост људска завладала свуда,

Донесоше папир зачас однекуда

 

И преко папира на чистини листа

Помало дрхтаво потписа се биста

 

Подне се на сату већ одавно клати,

Ручали смо небо, јесен ручак плати

 

 

              Из Антологије српске поезије (1847 – 2000) Ненада Грујичића, Бранково коло 2012, 2013.