Brankovo kolo - slika Brankovo kolo - tekst Brankovo kolo - pero

ТРИ ПЕСМЕ СЛОБОДАНА РИСТОВИЋА ИЗ НАГРАЂЕНЕ КЊИГЕ "ЖИЖЉЕВИНА"

slika

Сремски Карловци – Нови Сад, 20. октобар 2023.

Нови лауреати Бранковога кола

ПОЕЗИЈА ЖИВОТНОГ ИСКУСТВА И БОГАТОГ ЈЕЗИКА

Слободан Ристовић (Чајетина, 1952) одрастао у Радљеву код Уба, живи и ради с обе стране Дрине, у Рогатици и Белој Земљи. Награду „Печат вароши сремскокарловачке“ добио је за књигу поезије „Жижљевина“ (Свесрпски отаџбински сабор, Београд, 2022). Отац шесторо деце, објавио петнаест књига поезије и шест књига прозе. По неким његовим књигама поезије снимљена су три филма.  Слободан Ристовић је песник богате лексике и духовног блага из још неистражених рудника српскога језика и културе. Колико у стварности, толико и изван ње, он се не колеба око тога ли је поезија свевремена или надвремена, она је увек ововремена и главни алат његове душевне радионице на животном путу. И отац и мајка, и породица, и жена као осебујни амблем емоција и страсти, све што чини енергију претрајавање с другима, предмет је филигранских стваралачких реакција и интервенција у језику. Расни песник оригиналних уметничких решења цеђених  из суве дреновине матерњих речи, непрекидно је отворен према фантазмагоричним призорима са кућног прага из младости. У јединству зачудних мисли и свежих слика, настају песме пуне ероса и танатоса, живота и искуства, баштине и надахнућа. То је поезија која заслужује прворазредну пажњу и нова прелиставања.

Награда „Печат варошши сремскокарловачке“ припада најстаријим и најпрестижнијим песничким признањима у Србији и региону. Основана у новосадском листу „Индекс“ (на предлог Пере Зупца) 1967. године, па преко „Гласа омладине“ и „Поља“, скрасила се у Бранковом колу 1993. године.

Доносимо три песме Слободана Ристовића из књиге овенчане овогодишњим "Печатом вароши сремскокарловачке".

 

 

Слободан Ристовић

 

КЛУПА ПРЕД ЗАДРУГОМ

 

                   Петру Пајићу

 

Е, мој брајко

Шта је видела и дознала

Клупа пред задругом

Судија би се о јаду забавио

Све саме преваре, смицалице

Главе јевтиније од купосне главице

Ту где дуван завијају кад зафали папира

У умрлице и крштенице

 

На том месту

Шекспир би шатор подигао

И довео лакеје

Да му која реч у стрвољ не упадне

Да сакупљају рајснадле са умрлица

Дуванске кутије, ћикове, пертле и блокеје

Као брошеве и ђинђуве

Са девојчица и распуштеница

 

Та је клупа најважнији споменик у Србији

Пред њу државници треба

Да доносе венце

Уместо на измишљене незнаније

Ту је реч преливена сузом

Светијом од вина са панаије

 

Она је тезга на коју се

Умето залога за нарез стављала глава

Задружни дом је наш Бели двор

Окречен крвљу,

Од убоја и једа модрог као трава

Музеј је вешала, кама, катил фермана,

Коља, маљева и очију до преко арњева

Месту без те клупе

Није ни црква потребна

Око њен се барјаци

И друге злосутнице јате

На њој се прави ратни распоред

Пишу осуде и читају помиловања

Брате

 

Наш је олтар око којег се врзмају мачке

Ту је завичај ракије, сланине и леба

И твоја венчаница или умрлица

Свате

Мајчин врисак

Сестрино изгребано лице

Разбацани чепови с флаша

Пушчани патрони

Из којих ничу кутњаци и љубичице

Знаци узвика, питања, запете и тачке

На њој су кожни капути

Масној од кокошака и пита

Крвљали гибаницу

Приповедали Маркса и Лењина

Из јеванђеља без Бога и крста

Главу као лубеницу

Потписом отиска испод прста

У име партије и тита

 

За њу је Марко везао шарца

Да попије гајбу Ружице

И Равијојла га голим коленом опекла

Склањајући му шаку

Од црног руна

Са златне преслице

„Марш пијана барабо

Ја сам поштена жена“

Сведочио је Душан Митровић

Да је рекла

Да је то реч њена

 

Клупу би требало

На српску заставу ставити

На коју слећу чавке и орлови

Док пред задругом мучу народ и волови

 

 

ОЦИ У НАШЕМ АТАРУ

 

Перута се небеска глеђ

Загрнуле се њиве до појаса

Узавреле као шећер међу машицама

Пурањају бутине

Чађаве  ми мисли

Лепљиве

Пекмез шљивов

Са кошпом

У којој стршљен

Копа гроб певајући

Отац пева

Пуна му капа орâ

Устали крајпуташи

Затежу шињеле и пуне пушке

Грува

Леб ти пољубим

Бог облачи

Стајаћу кошуљу

Оће нашој кући

Мајка загрлила бадњак

Сестра испилела кике

Дамарају кошнице

Мирише тамјан и бријаћи сапун

Облећемо оцу око ногу

 

 

СРБИЈА

 

Србија је преслица

У којој плаче жижак

Иверка грудне баскије

Под ноктом

Моје куку

Мајку вам жалосну

 

Она је

Бљесак жипона

И рајтозне панталоне

Кратеж набијен кутњацима

Фијук салајице

Коване на пламену сестриних кика

 

Шљивова семенка

Упала у очев гркљан

Док је из гроба претио Богу

Писак трубе

Који је ухватио муштулук

Гуји под прагом

 

Србија је бунар

Пун суза

Које из гроба извиру

Да би њима живот умили

 

                         (Из књиге „Жижљевина“, Српски отаџбински сабор, Београд, 2023.)