ТРИ ПЕСМЕ ИВАНЕ МИЛАНКОВ ИЗ НАГРАЂЕНЕ КЊИГЕ "У СУСЕДСТВУ КИШЕ"

Сремски Карловци – Нови Сад, 20. октобар 2023.

Нови лауреати Бранковога кола

ОНО ШТО СЕ НОСИ У СЕБИ И ВИДИ У ЗВЕЗДАМА

Ивана Миланков (Београд, 1952) дипломирала у родном граду енглески језик на Филолошком и физику на Природно-математичком факултету. "Печат вароши сремскокарловачке" добија за књигу поезије „У суседству кише“ (Удружење независних писаца Србије, Београд, 2023). Објавила је осам књига поезије и једну прозно-лирских записа. Награђена књига доноси поезију богате имагинације и стваралачке радости у симбиози свакодневног живота и суматраистички удаљених  светова. Колико ерудитска, толико и животна, поезија Иване Миланков импрегнирана је снажним емоцијама из урбаног миљеа са  лирским сликама у сменама годишњих доба.  На мапи неуралгичног свакодневља, песникиња из сопствене женске егзистенције повезује доживљаје и догађаје са универзалним и вавилонско-космичким огледалима, са оним што у исти мах носи у себи и види у звездама.  Ово је књига конзистентне поетике и конкретног песничког резултата.

Ивана Миланков се придружила значајном низу песникиња које су такође овенчане овом угледном наградом у њеном трајању од педесет шест година: Дара Секулић, Даринка Јеврић, Драгиња Урошевић, Вера Приможић, Илеана Урсу, Славица Урошевић, Зденка Леко, Снежана Бадивук, Тања Крагујевић, Драгица Стојановић, Јелена Алексић, Драгана Крагуљ, Гордана Ђилас, Ахнета Бучко, Емсура Хамзић, Маја Белегишанин, Јулија Капорњаи, Јасна Миленовић, Дајана Петровић, Милена Северовић и Александра Мариловић.

Доносимо три песме Иване Миланков из књиге овенчане овогодишњим „Печатом вароши сремскокарловачке“

Ивана Миланков

ТРОЈАНКА

Очекивала сам више од тебе.

Мислила сам полудећеш онако нежно, пролећно

сва у измицању као младе магле априла.

Мислила сам срж ће ти се претопити у срну.

Прижељкивала сам те лагану, на латици, како

пловиш све до Кине и њених тананости.

Мислила сам причаћемо о сенкама и свили.

Очекивала сам да ми донесеш седму тајну жада.

Мислила сам

полудећеш онако летње

заједно са вулканима.

Узалуд сам гледала небо.

Звезде су мировале у лукама,

ниси им навукла једра.

Узалуд сам обилазила полове.

Леду и сантама требало је још мало љубави.

Твој ум их није могао пронаћи.

Огњена земља је чекала твоја

врела тројанска стопала,

али ветрови су побегли из твоје косе.

Узалуд сам улазила у врелину поднева.

Није те било у боровима.

Узалуд чекам лабудове.

Нема  те у овом лепом, младом,

медитеранском богу,

с којим си помешана на уснама.

Нема те у његовој слободи.

Побегла си

на начин древне Тројанке

због хладних обичаја девичанства.

Зато мораш да се обучеш у ово лудиило

од гордости и камена.

Очекивала сам те

у лепшим лудилима.

Али ти ниси хтела ниједан други свет

сем твоје племените Троје,

луда Тројанко.

НАЧИНИ ГЛЕДАЊА

„Тражите некога?“

Да.

Љубав.

„Не.

Нисам је видео.

Видео сам црвени трамвај,

поштара, зеленог папагаја.

Видео сам облак

како пролази,

брод

како долази,

лист како пада,

јесен

у градовима трамваја.

Не, не,

љубав

овуда није прошла.

и шта ћете сада?“

Ништа.

Нашла сам је

у вашим очима.

Све остало

било би сувишно.

ЉУБАВ, МОЖДА

До подне,

узорна домаћица.

Поподне, љубазна комшиница.

Предвече

брижна сестра, другарица.

Увече,

црна пума.

Ти неспретан

као увек,

долазиш увече,

тражиш нешто, осврћеш се,

разваљујеш углове

и питаш:

„Где да купим ексере?“

„У продавници

мојих зуба, драги.

Тако ћеш лакше прогутати

све што ти се по дану

привиђало.“

           (Из књиге „У суседству кише“, Удружење независних писаца Србије, Београд, 2022)