ТРИ ПЕСМЕ МИЛЕНЕ СЕВЕРОВИЋ ИЗ НАГРАЂЕНЕ КЊИГЕ "ДАРИНКИНА ДУЊА"

Сремски Карловци - Нови Сад, 18. октобар 2023.

Нови лауреати Бранковога кола

ЛИРИКА РАЊЕНЕ МЛАДОСТИ

Милена Северовић (Копривница, 1962) дипломирала и магистрирала на Стоматолошком факултету у Загребу. „Печат вароши сремскокарловачке“ добија за књигу поезије „Даринкина дуња“ (Граматик, Београд, 2023). Рат је провела између Копривнице и Франкфурта.

У Бранковом колу објавила три књиге: "Лепавинска рапсодија" (песме), 2003,  "Мирис руже" (есеји), 2004. и "Гетеов град" (антологија савремене немачке поезије), 2015. Објавила четрнаест књига поезије (неколико и за децу), пише и прозу, преводи Хесеа, Брехта, Рилкеа и друге. Живи и ради у Старој Пазови. Ова песникиња обнавља успомене на младолико школовање у аркадијској лепоти завичаја, али опева и историјску позорницу, драму и бол нанесен  обичном човеку. Ширећи просторно-временску перспективу, не заборавља косовске витезове Ивана Косанчића и Милана Топлицу, као ни српске мученике Гаврила Принципа и Саву Шумановића. Поезија изражене душевности и лиризма са великим очима и ушима, које запажају и бележе све што поседује епифанијски блесак. Награђена књига припада реду оних рукописа које сâм живот исписује и оставља у аманет.

Доносимо три песме из књиге управо овенчане „Печатом вароши сремскокарловачке“.

Милена Северовић

АПРИЛСКИ ДАНИ

Тихе су уличице

и само их се моје срце још сјећа.

Град је одавно изгубљен,

затворена су врата,

још само у латицама

сакривена је срећа.

Пријатељи и драги људи

полако заборављају све

па и моје име.

Љето је прошло,

јоргован још мирише,

али све чешће свраћају зиме.

Не, нећу се окретати

и слушати кад телефон звони

у мом ходнику старом,

сјећања ћу избрисати

и затрпати великим ормаром.

Сад, кад прољеће стигне

и донесе сунце и топлих сати дах,

Господе,

дођи и отвори наше видике,

разлиј прољетну кишу,

а одагнај

хладне зиме страх.

КРАЈИШКИ ГРЕНАДИР

                 Петру Прерадовићу

Полако се дâни,

олуја стиже у пратњи

жутог из Сахаре пијеска,

сама сам на перону,

вјетар плеше с птицом,

далеко је сунце,

видим га попут бљеска.

Отпутовали су давно добри људи

и мајстор је угасио свијећу,

зачарана ме шума зове

док боса трчим

тражећи срећу од ове већу.

И док слушам

старог Прерадовића из мог завичаја

он ми из своје пјесме маше

и даје знак,

машем и ја њему и знам:

бити Србин и Крајишник

у свијету,

слогу,

и пјесми,

задатак је

не баш посве лак.

ПРЕОКРЕТ

Кристална ноћ

горјела је у Хрватској 1991. године

освјетлила је њене градове и села

и моју кућу, наравно

трчала сам и трчала,

али метеж, узбуну и пометњу сам срела...

враћала сам се неколико пута

у моју кућу, улицу и град,

али све је нестало, промијенило се,

а Загреб је имао лице пирата

и украден капут сусједа

са првог спрата,

црни људи постали су војниици

И тражили нас, тражили

док су на ломачама горјеле наше књиге

ћириилица се овдје не пише више,

тежак је зрак

и тешко се дише.

Да бијаше то

наша Kristalnacht.

                        (Из књиге „Даринкина дуња“, Граматик, Београд, 2023)