НОВИ ЛАУРЕАТИ "ПЕЧАТА ВАРОШИ СРЕМСКОКАРЛОВАЧКЕ"

Сремски Карловци, 16. октобар 2023.

ШЕСТ ДОБИТНИКА „ПЕЧАТА ВАРОШИ СРЕМСКОКАРЛОВАЧКЕ“ 2023.

Престижна награда Бранковог кола „Печат вароши сремскокарловачке'“, за најбоље песничке књиге на српском језику, равноправно је припала ове године Ивани Миланков, Слободану Ристовићу, Анђелку Заблаћанском, Милени Северовић, Ненаду Кебари и Александри Мариловић.

На завршној седници, 16. октобра 2023. године, ову одлуку једногласно је донео жири Бранковог кола у саставу: Андреј Јелић Мариоков, Јелена Алексић и Ненад Грујичић (председник). У ужем избору за награду „Печат вароши сремскокарловачке“ биле су и књиге Братислава Јевтовића, Тијане Саватовић, Александра Новаковића, Секуле Шарића, Милоша Пуђе и Новака Ђукића.

                                                      О Б Р А З Л О Ж Е Њ Е

Ивана Миланков (Београд, 1952) дипломирала у родном граду енглески језик на Филолошком и физику на Природно-математичком факултету. Награду Бранковога кола добија за књигу поезије „У суседству кише“ (Удружење независних писаца Србије, Београд, 2023). Објавила је осам књига поезије и једну прозно-лирских записа. Награђена књига доноси поезију богате имагинације и стваралачке радости у симбиози свакодневног живота и суматраистички удаљених  светова. Колико ерудитска, толико и животна, поезија Иване Миланков импрегнирана је снажним емоцијама из урбаног миљеа са  лирским сликама у сменама годишњих доба.  На мапи неуралгичног свакодневља, песникиња из сопствене женске егзистенције повезује доживљаје и догађаје са универзалним и вавилонско-космичким огледалима, са оним што у исти мах носи у себи и види у звездама.  Ово је књига конзистентне поетике и конкретног песничког резултата.

Слободан Ристовић (Чајетина, 1952) одрастао у Радљеву код Уба, живи и ради с обе стране Дрине, у Рогатици и Белој Земљи. Награду „Печат вароши сремскокарловачке“ добио је за књигу поезије „Жижљевина“ (Свесрпски отаџбински сабор, Београд, 2022). Отац шесторо деце, објавио петнаест књига поезије и шест књига прозе. По неким његовим књигама поезије снимљена су три филма.  Слободан Ристовић је песник богате лексике и духовног блага из још неистражених рудника српскога језика и културе. Колико у стварности, толико и изван ње, он се не колеба око тога ли је поезија свевремена или надвремена, она је увек ововремена и главни алат његове душевне радионице на животном путу. И отац и мајка, и породица, и жена као осебујни амблем емоција и страсти, све што чини енергију претрајавање с другима, предмет је филигранских стваралачких реакција и интервенција у језику. Расни песник оригиналних уметничких решења цеђених  из суве дреновине матерњих речи, непрекидно је отворен према фантазмагоричним призорима са кућног прага из младости. У јединству зачудних мисли и свежих слика, настају песме пуне ероса и танатоса, живота и искуства, баштине и надахнућа. То је поезија која заслужује прворазредну пажњу и нова прелиставања.

Анђелко Заблаћански (Глушци код Богатића у Мачви, 1959) школовао се и у Сремској Митровици и Новом Саду. Награда „Печат вароши сремскокарловачке“ припала му је за књигу поезије „Месечеве очи“ (АСоглас, Зворник – УПС, Глушци, 2022). Објавио девет књига поезије и збирку афоризама, пише прозу, преводи с руског језика. Приређивач је цењених и добро посећених сајтова светске и наше поезије. Заблаћански је песник звучне лире језика, махом везаног стиха, широког тематско-мотивског спектра и визија: љубав, жена, родољубље, вера, душа, стварност. Као посебан облик свести о песничкој традицији, истичу се и песме-посвете као  побратимски дијалози у времену са Његошем, Костићем, Јакшићем, Илићем, Дучићем, Шантићем,  Ракићем, Дисом, Бојићем, Црњанским, Васиљевим, Д.  Максимовић, Миљковићем, Раичковићем, Попом и Лалићем. Песник изражене самосвести и упућености у вредносне токове песничке традиције и савременог стваралаштва.

Милена Северовић (Копривница, 1962) дипломирала и магистрирала на Стоматолошком факултету у Загребу. Награду Бранковога кола добија за књигу поезије „Даринкина дуња“ (Граматик, Београд, 2023). Рат је провела између Копривнице и Франкфурта. Објавила четрнаест књига поезије (неколико и за децу), пише и прозу, сачинила антологију савремених немачких песника, преводи Хесеа, Брехта, Рилкеа и друге. Живи и ради у Старој Пазови. Ова песникиња обнавља успомене на младолико школовање у аркадијској лепоти завичаја, али опева и историјску позорницу, драму и бол нанесен  обичном човеку. Ширећи просторно-временску перспективу, не заборавља косовске витезове Ивана Косанчића и Милана Топлицу, као ни српске мученике Гаврила Принципа и Саву Шумановића. Поезија изражене душевности и лиризма са великим очима и ушима, које запажају и бележе све што поседује епифанијски блесак. Награђена књига припада реду оних рукописа које сâм живот исписује и оставља у аманет.

Ненад Кебара (Фоча, 1963) похађао студије књижевности и језика, и последипломске, на Филолошком факултету у Београду, а магистарски и докторски рад одбранио на Филозофском факултету у Источном  Сарајеву, живи у Крагујевцу.  Награда „Печат вароши сремскокарловачке“ припала му је за књигу поезије „О петељци се љушка све“ (Интелекта, Ваљево, 2022). Пише поезију, есеје, огледе и научне радове. Објавио „Књигу о Синиши Кордићу (Трећи пут српске књижевности)“. Са поднасловом „лирска предања“, награђена  књига доноси као својеврсну песничку пролегомену, и изненађење, Кебарин првенац волшебног назива „Долмен, крмлеч, тумулус и галгал“ (1986). Несвакидашњем првенцу, прикључују се практично још две књиге, све у слободном стиху и римованим катренима. То је амалгамисани триптих који нуди поетске, језичке и културне разлоге за високу оцену дела. Прастаро порекло људских трагова види се и у камену, честом Кебарином мотиву, камену који игра значајну улогу у односима неба и земље. Овај песник тражи од свог читаоца да се врати Писму као „тресету слова“, цивилизацијском извору и духовном трагу иницијалног човековог зрења. Ово је књига која заслужује озбиљно бдење и отварање перспективе за њено етаблирање у неуништиви поредак и живот поезије.

Александра Мариловић (Дервента, 1986) дипломирала српски језик и књижевност на Филолошком факултету у Бањалуци. Досад објавила четири књиге поезије, роман и збирку есеја. После награде „Стражилово“ (2012), признање „Печат вароши сремскокарловачке“ је друга награда Бранквога кола која је припала овој даровитој песникињи. Као веома редак случај овенчан двема различитим наградама од исте институције, ново признање добила је за књигу духовне поезије „Ноћи дуге у прогонству“ (Арт принт, Бањалука, 2023). То је књига онтолошке преобразбе, жива метаморфоза жене у правцу духовне зрелости која надилази голе књижевне разлоге. Ту су песме свевидеће псалтирске снаге и лепоте, озарене духовности која је дата реткима. Поједини стихови и песме расцветавају се у незадржив исцелитељски плач и призив Господа. Ова врста поезије зазива потребу за монашким животом и подвигом, не само код ауторке већ и код оних читалаца који поседују прозорљив поглед и молитвену резонанцу бића. Са уметничке тачке, ова књига је урађена у замаху истинске стваралачке потребе, у знаку урођеног талента који је веома рано стекао свест о самоме себи.

                                                                               ***

            У сусрет прослави 200. годишњице рођења Бранка Радичевића, награда „Печат вароши сремскокарловачке“  биће новим лауреатима свечано уручена на „Пролећним  Бранковим данима 2024“ у Сремским Карловцима,  у чувеној, најстаријој српској гимназији, где се Алексије Радичевић, потоњи песник Бранко, школовао од 1835. до 1841. године.

            „Печат вароши сремскокарловачке“ једна је од најстаријих и најугледнијих песничких награда у региону. Приликом оснивања 1967. године, ово дуговечно признање добило је осам песника: Рајко Петров Ного, Радомир Мићуновић, Бранко Бошњак, Петко Војнић Пурчар, Тито Билопавловић, Звонимир Хусић, Милорад Миленковић Шум и Карољ Јунг. 

Међу досадашњим добитницима ове угледне награде налазе се и са овога света минули песници: Миодраг Павловић, Дара Секулић, Драган Колунџија, Ранко Јововић, Стеван Тонтић, Раша Попов, Даринка Јеврић, Драгомир Брајковић, Вујица Решин Туцић, Манојле Гавриловић, Крстивоје Илић, Новица Тадић, Илеана Урсу, Милан Ненадић, Слободан Костић, Симон Симоновић,  Драгиња Урошевић, Миљурко Вукадиновић, Ђорђе Сударски Ред, Милорад Црњанин, Јоан Флора, Милош Комадина, Љупко Рачић, Небојша Деветак, Зоран М. Мандић, и  Владимир Јагличић, те данашњи живи: Матија Бећковић, Ранко Рисојевић,  Милош Кордић, Ранко Прерадовић, Тања Крагујевић, Раша Перић, Радомир Стојановић, Срба Игњатовић, Андреј Јелић Мариоков, Ненад Грујичић, Боро Капетановић, Ђорђо Сладоје, Драган Лакићевић, Анђелко Анушић, Миле Стојић, Слободан Тишма, Благоје Баковић, Верољуб Вукашиновић, Горан Симић, Иван Негришорац, Ласло Блашковић, Томислав Домовић, Горан Станковић, Војислав Карановић, Драгослав Дедовић, Иван Лаловић, Мирослав Алексић, Бошко Сувајџић, Јелена Алексић, Саша Радоњић, Жарко Димић, Драгица Стојановић, Емсура Хамзић, Селимир Радуловић, Гордана Ђилас, Зоран Ђерић, Томислав Домовић, Саша Радојчић, Рајица Драгићевић, Душан Радак, Радивој Шајтинац, Симон Грабовац, Ото Хорват, Радмило В. Радовановић, Драгана Крагуљ, Горан Лабудовић Шарло, Недељко Бабић, Дејан Гутаљ, Мирко Вуковић, Иван Лаловић, Саша Нишавић, Јасна Миленовић, Данило Јокановић, Недељко Бабић, Милош Јанковић, Бранислав Зубовић, Душан Захаријевић, Јовица Ђурђић, Милан Ракуљ, Дајана Петровић, Андрија Радуловић, Перица Марков, Маја Белегишанин, Јулија Капорњаи, Слободан Јовић и други. 

                                                                                                                                 БРАНКОВО КОЛО

                                                                                                                                Ненад Грујичић, председник

Ивана Миланков

ЉУТЕ ЦИПЕЛЕ

Имам кућу и у кући

собе

и у собама

ветрове.

Имам кућу и у кућ

подруме

и  у подрумима

бродове.

Имам кућу и у кући

таване

и на таванима

Ормане старе.

Ту слажем своја лица

са преливима папагаја

и финесама веверица.

Ту тајим своју ћуд.

Хана ми је име.

Овде, на тавану гласно га изговарам,

онако како су ме учили

циклони.

О, гле и љуте ципеле имам.

Обучем их понелад

и у поноћ

склизнем

у дивљину огледала.

Слободан Ристовић

НОЋ КАДА САМ СЕ ВРАЋАО ИЗ ВОЈСКЕ

Месец је био са друге стране небеса

А изнад наше авлије

Сијао је хлеб

Мирисао до Обреновца

Мајка је стајала на прагу

Урамљена вратима

Обојеним у боју њене стајаће рекле

Отац је под шупом

Окретао ражањ

Око ногу му се врзмао мачак

Са једном краћом ногом

Пред капијом је Шарго вртео главом

Ишао сам џадом певајући

„Хвалила се липа код багрема“

Због чега се одшкрину прозор

На кући Марковића

Где су између мушкатли

Бљеснуле груди Бисенијине

Беље од две капе трешања белица

Које прогоре теглу својом слашћу

Чуле су се војничке чизме

На крајпуташима

Када цакну за став мирно

Мајци су као пчеле из саћа

Измилеле сузе

Анђелко Заблаћански

НИКО МЕ НЕМА

      Милошу Црњанском

Чуј, плаче месец црвен и пун,

У човеку нигде Човека трун.

Сви се спотичу о речи сопствене.

Прошлости нема,

А у њој све будуће дрема –

И сваки долазећи час,

Већ је иза нас:

У обличју тамне и хладне сене.

Стихови су обичне, покисле раге,

А ја самотњак на листу папира

Усред својих немира.

Горд и пун недрине

У срцу без гриже миша,

Метафора без сомота и плиша,

С много речене тишине

У праху суштине.

Чуј, плаче месец пун, црвен сав,

У ноћи тихој –

Све док је не подере ћука јав.

         14. април 2020.

Милена Северовић

БОЖИЋ У КОПРИВНИЦИ 1992.

Те године

био је сасвим црн

и покрио нас је својом

црном кринолином,

у парку су заћутале птице,

није било музике

ни Марушке с виолином,

а ми смо кришом

спаковали своје ствари

и плакали, плакали...

Око нас је горјело:

Папук, Пакрац,

Псуњ и Осијек у ноћи...

По ко зна који пут

тјерали су нас и псовали,

пљачкали и тукли,

али, преживјели смо...

Као и Онај на крсту

Којег смо са собом носили

И у сеобе вукли.

Ненад Кебара

ТРЕСЕТ СЛОВА

Не могу да се сетим више

ни да заборавим то нешто

писмена се тресет избрише

а не остане чисто место

ни ући ни изаћи на та

вратанца окована снима

тмоло спију чираци злата

стрепњама све нејаснијима

тварног ли часа пре буђења

стварније пре него буде ли

тесто света се у хлебу мења

срећа је да смо полудели

и ником нису над нама дате

моћи да сруши све знамене

ја се једнако сећам на те

ти сасвим друкчије на мене

Александра Мариловић

МОЛИТВА ОСТАВЉЕНЕ ЖЕНЕ

Учини, Господе, бедра моја да

Постану олтар његовом мачу.

И груди коначиште длановима.

Нека лице буде

Огледало и стража Његовом миру.

Нека и очи

Открију сваку танану слабост

А уздах постане

Скривено степениште

Мојега страха.

А ако мора, Господе,

Један човјек да буде

Жица у трави по којој

Ходам.

Ја корачам у миру.

Јер ти јеси чобанин

Што држи стражу руну мојему,

Па чиниш сваку препреку

Веселом иггром.

Али нека зна:

Месо које јесте кушао

Од Мене

Било је од Тебе.

Још нека зна:

Сваки његов дар

Дивна је марама

Па узимам колико ми припада

И колико могу.

Јер, не бива мушкарац

Који нагрђује жене

То је нејач коју ваља крити

Под скут.

Отуд,  и Теби,  Господе, праштам

Овај пут да у миру

Твоја трава и моје крзно

Коначно постану једно.