РАДОШ БАЈИЋ ГОВОРИО "БРАНКОВУ ЖЕЉУ"

Сремски Карловци – Нови Сад, 12. октобар 2023.

НЕЗАБОРАВНА ИНТЕРПРЕТАЦИЈА ЧУВЕНЕ ЗМАЈЕВЕ ПЕСМЕ 

Бранко Радичевић је написао и песму „Морава“ у којој се налази и овај стих: „Што би песма да од срца није...“. Назив песме „Морава“ одмах нас ацоцира на уметнички универзум истакнутог и несвакидашњег госта на Свечаном отварању 52. Бранковог кола 8. септембра 2023. године. Аутентични првак у својој бранши по количини уметничких надахнућа и креација, захвата и пројеката, познати и харизматични глумац и сценариста, редитељ и продуцент, који се, гле чуда по први пут појавио на Бранковом колу.

Као што је цела његова каријера текла особено и другачије од многих, паралелно или мимо очекиваног, а онда потпуно самосталним путевима, тако је у прави час, баш на Свечано отварање 52. Бранковог кола, стигао велики стваралац из света српске културе.

Поводом 140. годишњице преноса земних остатака Бранка Радичевића, имали смо привилегију да у интерпретацији Радоша Бајића чујемо чувену песму „Бранкова жеља“ Јована Јовановића Змаја, написану 1877. године при првом покушају преноса Бранкових костију из Беча на Стражилово. То је Змајева песма испевана гласом, и у првом лицу Бранка Радичевића, песма која се често у разним верзијама пева и уз тамбураше, па  као таква личи и на народну.

                                                                                                                                              М. Борић

              На фотографијама: Радош Бајић на Свечаном отварању 52. Бранковог кола у Карловачкој гимназији, 8. септембра 2023.

БРАНКОВА ЖЕЉА

(Причула се З. Ј. Ј. - у)

Ја познадох што несам познаво,

Први санак ја сам већ одспав’о,

Први санак гробовања мога,

Први санак мира вечитога.

– Прелетела лêтом врх менека

Половина половине века,

А ја лежим у далеком крају,

У туђини, туђем завичају.

Шта то тресе моје ледне груди?

– Трошни пепо лако се не буди,

Канда брује топови са стране,

Где сам младе проживово дане.

Ил’ се руши, ил` се нешто зида,

Ил’ баш раја окове раскида!

Свиће л’ зора оне среће лепе,

За ком срца и у гробу стрепе?

Кличе л’ вила из србинских гора?

Је л’ већ ора која доћи мора?

Јесте, јесте – бој се љути заче,

Марков топуз из мора искаче,

Србин диже мача пламенога

На Турчина, на душмана свога.

Скотија се бесомучно стрви,

А мој Србин неће жалит’ крви.

Крв ће тећи потоком и реком,

Где се сузе ронише лелеком,

Крв ће тећи преко српских страна,

Ал’ ће суза бити убрисана.

Полетеће велико и мало

Да одбрани што се српско звало;

Заиграће коло витезова,

Дивна слика моји’ млади’ снова,

Што сам негда тако жељно чеко,

 – А мој пепо да је надалеко.

А кад буде, па та мука мине,

Кад слобода као сунце сине,

Кад се крвца опере студенцем

А јунаци овенчају венцем,

Српске земље оките се миром,

Српска деца ружом и шимширом,

Српске моме струком рузмарина,

Српска мајка кад загрли сина, – 

Кад се сунце на школе осме’не,

Ај, на школе и дарове њене,

Мудре књиге кад полете лêтом,

Да Србина изједначе с’ светом,

Кад запева Равијојла вила:

„Сад је јава што сам негда снила!“

Зар ни онда кад се мети стиже,

Кости моје да не дођу ближе?

Туђа рака, ледена је рака,

Туђа земља никад није лака,

У даљини мучно ми се лешка,

Туђина је и мртвацу тешка.

Ај, Србине, а мој живи брате,

Задрхћем се кад помислим на те!

Српска момо, селе моја мила,

Ти ми неси гроба ни видила,

Та ни гроба, ни на гробу цвета, –

Туђа нога по њему се шета.

Српски доли, пуни рајска чара,

Српске горе, жељо моја стара,

И потоци што жуборе туди,

Мртво срце још за вама жуди,

За потоком, за зеленим лугом,

За славујем, мојим старим другом,

И за липом, за мирисом њеним,

За песмама што се туда оре,

Што се оре од горе до горе!

Стражилово, дивно Стражилово,

Ја сам тебе у звездице ков’о,

Теби пево, о теби сам снев’о,

Ал’ од тебе нешто и захтев’о:

Кад ме смрца отргне од људи,

Да ме примиш ти у своје груди!

Зар ти никад није на ум пало,

Што си негда Бранку обећало!

Србе брате, и Српкињо селе,

Којима се јоште данци беле,

Растав’те ме са овом даљином,

Моје кости оперите вином,

Па их нос’те нашем завичају,

Завичају, мом негдашњем рају,

Пренес’те их браћо моја мила,

Поред оног убавог Белила,

Кроз Карловце, где сам младост пров’о,

Па на оно дивно Стражилово:

Ту још једну стару отпевајте,

Ту ми, браћо, кости закопајте,

Ту би мртав права мира дост’о...

 – Србадијо, не било ти просто!

                                                1877.