КУЛТУРА ОТВАРА ОСЕЋАЈ ЗА ЛЕПОТУ

По завршетку 52. Бранковог кола

... ЈЕДАН ДРУГОМ СВАГДА БИЛИ МИЛИ

Блиц, Београд, 24. септембар 2023

Пише: Ненад Грујичић

„Бити спреман за свако изненађење, то је знак културе“, рекао је светски песник Рабиндранат Тагоре из Индије. А наш Његош претходио је томе готово цео век: „Мени ништа није непознато,/ што год дође, ја сам му наредан“. Дакле, приправан, спреман на изненађење, на чудо. А онда, руски песник и писац Борис Пастернак: „Међутим, култура не пада у загрљај првоме који то пожели.“ И, Бранко наш, дабоме: „Тамо ноћна, без звездице тамо,/ шта кроза те тако сија амо?“

Ово су неке максиме великих песника, српских и светских, које у своме корену чувају тајну о томе како се ствара и живи, шта су култура и голи живот. Све оне на различите начине говоре о истом, о изузетном, о оном другом што није ту с нама, и поред нас, на прву лопту, а што нас радосно нагони на стваралаштво и културу. Велики песници нису од овог света мада у њему живе, они поседују прекогнитивне моћи брзог освајања постојећих и нових граница.

Ове године је сто деведесет девето лето од рођења Алексија Радичевића у Броду на Сави, потоњег славног Бранка, најчувенијег ђака (1835-1841) Карловачке гимназије. Од 8. до 18. септембра у Сремским Карловцима, на Стражилову и у Новом Саду, минуло је још једно Бранково коло, педесет друго по реду.  Уствари шездесето, јер је пре зачетка оваквог Бранковог кола као озбиљне песничко-културне манифестације, осам година ишло под истим именом, али као дионизијско-вашарско саборовање, све док се након четири године није догодило једно убиство поред рингишпила. Тако је тај панађурски скуп прекинут годину-две дана, па настављен у суштински истом облику све до 1972. године када је кренуло прво Бранково коло, оно право које непрекидно живи више од пола века. Ми овакви у Сремским Карловцима настављамо  уствари традицију листа „Бранково коло“ (1895 – 1914), што га је основао и уређивао његов власник, професор Карловачке гимназије, Павле Марковић Адамов.

Догодине је велика 200. годишњица рођења Алексија-Бранка Радичевића, за Бранково коло и сваког његовог савременика несвакидашња  прилика да позлати лепоту и јединственост мисије која траје више од пола столећа, али и да привилеговано прослави два века од доласка на свет  великог, у народу чуваног и певаног, на свим нивоима школовања проучаваног, култног песника српског романтизма. Његово име краси називе улица у готово сваком граду, али и школе, установе и удружења.  То је прилика и за друге културне и образовне институције, али, дабоме, и за државу и народ у целини, да свету покажемо своје духовно богатство оличено у по обиму невеликом али несвакидашњем опусу српског романтичара. Прилика је то  да на узвишен начин укажемо и себи и другима на благо које поседујемо у својој матерњој мелодији што се, у Бранковом случају, расцветала у врхунској светској поезији српскога стилског-језичког израза.

О прослави стогодишњице Бранковога рођења 1924. године, чувена професорица Карловачке гимназије Теодора Петровић је записала: „Сасвим је природно и оправдано што се стогодишњица Бранкова рођења у Карловцима прослављала, бар онај њен најважнији и најсвечанији део. Друкчије се овде није могло ни очекивати, јер Бранко са својим родним местом, Славонским Бродом, скоро да није био ничим везан, баш као ни оно за њега. Допустило је пре свега да се за неко време његова родитељска кућа преруши у назаренску богомољу, а касније, баш о јубилеју о коме говоримо, односно о тој години, да се и поруши. Захваљујући само Змају и породици Брлић сачувана нам је слика те симпатичне кућице, много пута објављиване по нашим старим листовима.

И Црква је имала свој велики удео у прослави. Без тога се онда није могла ни замислити никакава јавна манифестација, нарочито у Карловцима. Није нимало чудно што је на парастосу у Саборној цркви служио сам патријарх Димитрије Павловић, који се, ето, на тај начин укључио у живот Карловаца. Из два надалеко чувена црквена појца су ту свечаност увеличала: тадашњи вршачки епископ доктор Иларион Радонић и ковиљски архимандрит Георгије Видицки. Када је Видицки служио, Саборна црква је увек била препуна. Долазио је свет чак из околних места, да чује тај соноран глас, од којег као да су подрхтавали и сами сводови цркве. Вредно је напоменути да се те исте, 1924. године, десило још нешто несвакидашње: Дунав је надошао као мало кад раније. Цело тзв. Подбарје (некадашња Дунавска, односно, главна улица у старим Карловцима, касније Рибља пијаца, са вашариштем, данашња Прерадовићева улица) било је под водом, која је кроз споредне улице допрла местимично скоро до Доњег краја. Поред Основне школе и кроз ту улицу доле могло се ићи само чамцем.“ 

На 52. Бранковом колу обележили смо и 140. годишњицу преноса Бранкових земних остатака из Беча на Стражилово (1883). Пронашли смо и запретену вест из енглеског недељника „Џон Бул“ (субота, 4. август 1883), у преводу Милене Грујичић,  где се поред осталога каже: „Бранко је имао највећи утицај на књижевни развој српске нације. Бранко се може назвати и зачетником модерне српске књижевности“. А затим се додаје: „Бранкова највећа амбиција – да посети фатално Косово Поље и напише еп о тамошњој бици – спречена је његовом прераном смрћу 1853. године.“ На 52.  Бранковом колу обележили смо и 170. годишњицу Бранковог упокојења у Господу.

Свечано отварање  започело је дитирампском химном „Бранково коло“ композитора Светолика Пашћана  Којанова, која увек изазове посебно узбуђење и максимално отвори чула за оно што следује. Својом беседом о Бранку Радичевићу, 52. Бранково коло свечано је отворио песник Слободан Зубановић, и притом овенчан „Статуетом Бранка Радичевића“ (рад вајара Јована Солдатовића) за укупни песнички опус. Поред осталог, он је за Бранка рекао: „Да није име посрбио, сва би наша лирика остала у магли дебелог јера. Он је своју прву књигу потписао пуним именом и презименом, у новој ортографији. Његов пренумерант са Цетиња свој Горски вијенац штампа исте године, у истом граду, у истој штампарији, потписан иницијалима, пишући након читања реформатору нашег језика и правописа Вуку Караџићу како је Бранко `приличан пролећнему лептиру који лети с цвјета на цвијет`. Вели: `Он исто по запуштеној српској ливади ради`.“

Велика повеља Бранковога кола“ уручена је на свечаном отварању 52. Бранковог кола диригенту Јовану Травици за вишегодишњи узвишени облик сарадње са Бранковим колом, „за надахнути допринос лепоти поезије, стваралачку радост и љубав према песнициима и људима на трагу божанског дара Бранка Радичевића“. Травица је захвалио на високом признању са жељом „да пуно стихова још прочитамо и отпевамо“.

Престижна награда „Стражилово“ која је основана пре пола столећа, свечано је уручена, на Бранковом Стражилову, Андреју Јелићу Мариокову, за укупни песнички опус, Љиљани Павловић Ћирић, за најбољу песничку књигу, и Димитрију Николићу, за најбољи песнички првенац. Мариоков је рекао да је „гроб најмлађег принца српске лирике, на Стражилову, друкчији је од других гробова“, Љиљана додала: „налазимо се на Гори на којој је Бранко песмом и последњим повесмом закрстио српски народ“, а млади Димитрије закључио: „Бранко је био, и заувек ће бити, први, и најмилији међу српским бесмртницима“. На Бранков гроб цвеће је положио и свећу прислужио актуелни лауреат „Печата вароши сремскокарловачке“ Слободан Јовић, врсни песник са планине Мајевице.

Карловачка гимназија броји двеста тридесет две године. На њеном челу данас је Бранко Стојков, професор латинског језика, једини досадашњи директор са Радичевићевим именом. На свечаном затварању 52. Бранковог кола, 18. септембра у славној гимназији, Међународна награда „Бранко Радичевић“ свечано је уручена Јелени Ленголд за укупно песничко и прозно стваралаштво. Она се истински обрадовала овој престижној награди из Војводине с обзиром да је пре две године из Новог Сада жири јој  јавио да је постала добитница награде „Миросав Антић“, али која јој потом никад није уручена. Јелена Ленголд је изјавила да ју је то веома погодило, али да се сада као први добитник из Србије међународне награде с Бранковим именом осећа поносно иако још уствари није исказала своје право задовољство и срећу, које заиста осећа овенчавањем овом наградом коју су добили писци из Русије, Немачке, Грчке, Француске, Велике Британије, Јерменије, Мађарске, Румуније, Хрватске, Босне и Херцеговине...

Између 8. и 18. септембра на 52. Бранковом колу наступили су чувени глумци Весна Чипчић и Радош Бајић који се, гле, први пут нашао на Бранковом колу, и том приликом надахнуто говорио, у народу – уз тамбураше, познату песму, скоро поему, „Бранкова жеља“ Јована Јовановића Змаја. Та песма би данас многима могла да отвори очи поводом коренске припадности и родољубивих осећања: „Србе брате, и Српкињо селе,/ Којима се јоште данци беле,/  Растав`те ме са овом даљином,/ Моје кости оперите вином,/ Па их носте нашем завичају,/ Завичају мом негдашњем рају,/ Пренес`те их браћо моја мила,/ Поред оног убавог Белила,/ Кроз Карловце где сам младост пров`о,/ Па на оно дивно Стражилово:/ Ту још једну стару отпевајте,/ Ту ми, браћо, кости закопајте,/ Ту би мртав права мира дост`о,/ Србадијо, не било ти просто!“ Ово је тек крај чувене и певане песме настале 1877. године из Змајевог пера поводом првог, несупешног преноса Бранкових костију из Беча на Стражилово.

Одлазећи с 52. Бранковог кола, Радош Бајић је рекао: „Мисија попут  Бранковог кола са својим концептом рада  и својим садржајима сачуваће српску културу и Србију.“  Ово нас је пренуло и окрепило дајући нову снагу после изјаве искусног културног ствараоца на мапи земље Србије. Као што је цела његова каријера текла особено и другачије од многих, паралелно или мимо очекиваног, а онда потпуно самосталним путевима, тако је и на Свечано отварање 52. Бранковог кола стигао сасвим неочекивано. Харизматични стваралац дошао је у прави час, баш онда кад то судбински треба да се случи, а уз мото, Бранкове стихове из песме  „Морава“: „Што би песма да од срца није,/ што би срце да младости није.“

Весна Чипчић и млада глумица Даница Петровић представљају повелики временски распон у својим појавама. У оним данима када је увек млада и надахнута Весна Чипчић започињала своју лирску љубав са Стражиловом и Сремским Карловцима, све време преносећи полен поезије на млађе уметнике и публику, Даница Петровић није била ни рођена. Али сада су се среле у времену, у истој просторној тачки, укрштајући Бранкове стихове из антологисјких песама: „Никад није вито твоје тело, /Рука моја млада обавила,/ Ни с` у твоју усницу упила/ Моја усна икад чедо бело!“, па : „Бежи мома, до колена,/ Ноне јој се беле,/ Беле ноне до колена/ Момка су занеле: ... / Па се млађан за њом стисну,/ Довати је саде:/ Јао мене! – она врисну/ И под липу паде.“ И чули смо у интерпретацији искусних водитеља, Тање Миражић и Горана Павловића, те младе водитељке Ане Гојковић, Бранкове стихове певане у савременим музичким аранжманима Здравка Чолића: „Певам дању, певам ноћу, певам селе што год `оћу...“

И ове године одржан је парастос Алексију Бранку Радичевићу у српској православној цркви Светог оца Николаја у Сремским Карловцима. Као карловачки ђак, ту је Алексије Радичевић недељом молитвено појао за певницом, а касније, као млади Бранко, написао: „Па ми Боже јоште таде/ и у душу нешто даде,/ А и моја песма ова,/ И њу мени ти дарова.“

Са карловачким свештенством и богословима у поменуој цркви, на 52. Бранковом колу, на парастосу чинодејствовао је ставрофор Јован Милановић, ректор Карловачке богословије „Свети Арсеније Сремац“, која ће наредне године обележити 230. година свога постојања. Чути име –  Алексије, односно Бранко, у молебану, то релативизује време и ствара присутнима утисак као да је Бранко неки дан отишао с овога света.

У оквиру „Хришћанских тема“ које трају тридесет две године на Бранковом колу, у Карловачкој богословији „Свети Арсеније Сремац“, архимандрит др Клеопа Стефановић говорио је на тему „Монах у свету и времену“ истичући да је монах парадигма за жртву и неизмерну љубав према Богу. Догодине у сарадњи с Богословијом планирамо направити панел у којем ће наступити сви досадашњи, живи, учесници „Хришћанских тема“.

Три деценије Филозофског симпозијума на Бранковом колу представљају програмско благо у континуитету. Ове године тема „Личност и субјективност“. Симпозијум је отворен текстом Душана Крцуновића, који је прочитала Јадранка Пешти, затим су уследила излагања Јована Бабића  Јадранке Пешти,  Стојана Шљуке, Душка Прелевића, Вишње Кнежевић, Николе Танасића и Бранкице Поповић, а у дискусији су учествовали и Слободан Кањевац, Саво Лаушевић и Мишо Кулић. Овај драгоцени симпозијум, поред осталога, одржава се у спомен Бранковог (с братом Стеваном) двогодишњег студирања (1841–1843)  мудрољубија (филозофије) у Темишвару.

Још једна значајна годишњица: тридесет пет година песничког турнира у шаху, јединственог у свету по непрекидном трајању. Ове године организована је симултанка на двадесет табли, коју је приредио Жељко Медар, познати шаховски педагог и FIDE мајстор, а учесници су биле велике наде новосадског шаха, Огњен Ћузовић и Никола Лесковац, освајачи бројних титула на првенствима Војводине и Србије. На 52. Бранковом колу, наде новосадског шаха нису изгубиле ни једну партију, био је само један реми. И овај несвакидашњи програмски пројекат одржава се у славу и част Бранка Радичевића о коме је Јован Ђорђевић 2. априла 1849. поводом сусрета у Земуну записао: „ Шаха је играо врло вешто и врло је брзо покретао фигуре.“

Посебну драж чинили су наступи Хора и ансамбла Змај-Јовине гимназије из Новога Сада, на челу са Јованом Травицом, Женског хора Карловачке гимназије, на челу са Милом Радонић и Квартета Карловачке богословије „Свети Арсеније Сремац“. На Стражилову, уз гитару, духовне песме певао је дуо „Нектарија“, брачни пар Никола Петровић и Дајана Петровић.  Боју свему томе давали су наступи младих оперских певачица, Ђурђице Бабић и Наталије Ердељан, те пијаниста Маје Грујић и Димитрија Николића.  Била је то прилика да чујемо композиције на Бранкове стихове, Војислава Илића и других, те нумере из наше народне баштине, као и савремене композиције Исидоре Жебељан.

Посебну пажњу привукла је „Химна карловачких ђака“ у изведби младих девојака из Бранкове гимназије. Младост је посебна одлика Бранковога кола и представља животно богатство у непрестаном улагању пажње и пружених руку за истинску афирмацију талентованих ђака и студената, која није тако једноставна у нашем медијском и културном, јавном и друштвеном миљеу.

Посебни песнички програми били су приређени старијим добитницима „Печата вароши сремскокарловачке“, угледним песницима Војиславу Карановићу и Горану Лабудовићу Шарлу у угледним новосадским гимназијама, Исидориној и Јовиној. Песнички матинеи у пуним салама, са интерактивним учествовањем даровитих ђака, представљају пример конкретне симбиозе поезије и младости на Бранковом колу. Ова позната награда стара је педесет шест година и ужива велики углед међу песницима. У новосадском листу „Индекс“, 1967. године, име јој је дао Перо Зубац.

На традиционалном „Стражиловском митингу поезије“, те у Карловачкој гимназији, наступили су најпре актуелни лауреати награде „Стражилово“ и песници разних генерација и поетика. Сваки песник жуди да наступи на Стражилову, а поготово да му се посрећи да добије награду најлепшег имена на нашој књижевној сцени. Поред млађег Бранковог споменика (1974) чули су се Анђелко Анушић, Драгица Стојановић, Данило Јокановић, Љубомир Ћорилић, Иван Деспотовић, Тодор Бјелкић, Дамир Малешев, Иван Лаловић, Растко Лончар, Слађана Миленковић, Валентина Милачић, Перица Марков, Јулија Капорњаи, Јелена Алексић, Маја Белегишанин, Александра Мариловић, Дајана Петровић, Данијела Регојевић, Милица Гајић (карловачки ђак) и други.

И сад кад све ово сабрано видимо на једном месту, и упоредимо са вестима и догађајима који нас затрпавају из медија и света одасвуд, јавља се природан осећај испуњен задовољством и радошћу без обзира што смо окружени, видљиво и невидљиво, анималним силама које не рачунају много на културу и дух. Али то нас уопште не оспокојава, напротив, ми гурамо напред, стремимо „путем којим се ређе иде“.

Покривајући својим људским веком Бранково и Његошево време, и живећи дуже од обојице, Бранка – педесет, Његоша четрдесет две године, амерички песник, филозоф и есејиста Ралф Волдо Емерсон (1803-1882) рекао је нешто што би нам се могло учинити као да смо то негде већ чули: „Култура отвара осећај за лепоту.“ Да, то је сушт сваке културне мисије, па тако и ове наше. Ми смо своје рекли и учинили, одрадили, што би казали мајстори свога посла.  То, тако и – толико. А Емерсон је додао и ово: „Културу не сме да заустави наоружавање људи.“

                       На фотографији: Лауреати, песници и уметници на Стражилову, 9. септембар 2023.