ДАНИЦА ПЕТРОВИЋ ДВАПУТ ГОВОРИЛА "ВРАГОЛИЈЕ"

Сремски Карловци, 22. септембар 2023.

У сусрет 200. годишњици рођења Алексија Бранка Радичевића

ПОКРАЈ БРАНКОВОГ СПОМЕНИКА У ДВОРИШТУ КАРЛОВАЧКЕ ГИМНАЗИЈЕ

На овом месту дуго је стајао други споменик

Како год које септембарско Бранково коло прође, тако остаје бујни маштаријум звукова и слика, прилика и догађаја, који су красили чувену манифестацију у част великог песника српског романтизма чији се песнички првенац „Песме“ (Беч, 1847) први у Срба појавио на чистом народном језику.

Ево споменика Бранку Радичевићу у дворишту Карловачке гимназије и поред њега младе драмске уметнице Данице Петровић, неки дан после Свечаног отварања 52. Бранковог кола, прецизно – 8. септембра 2023. године.

Међутим, то са споменицима није баш једнолинијски вез приче, већ податак да је на том месту у дворишту Карловачке гимназије 1900.године био подигнут споменик Бранку Радичевићу, рад Ђорђа Јовановића. И ту је красио гимназијско двориште и Сремске Карловце све до 1941. године када су га усташе срушиле у својој хустерији упадања у куће и установе овог красног духовно-виноградсарског места, хапшењем Карловчана, стрељањем и одвођењем у Јасеновац.

Међутим, живот заигра своје коло – ко би горе, тај је доле, а ко доле, горе устаје, да парафразирамо Гундулића. Нови споменик, овај поред којег стоји Даница Петровић, подигнут је 1947. године, рад Владете Петрића. Он заиста улепшава прилаз у монументалну зграду гимназије, у дворишту у којем се данас чује  животворни жагор многобројних даровитих ђака и њихових  вредних професора. Дабоме, на великом одмору има и оних који, не више криомице, испред гвоздене капије гимназије, или доле мало ниже, наспрам старе кафане „Четири лава“, окусе своје први грехове димећи цигарете. То у Бранково време није било могуће, али омладина је данас понешто другачија, и прилике су изазовније и невероватне.

Тек узгред, ова реч – омладина, није народна, њу је измислио Лаза Костић, који је иначе нападао Бранкову поезију. Наспрам речи – остарина (стари људи, пензионери) која је постојала у Бранково време, Лаза је сковао реч омладина. И гле чуда, омладина је заживела, а остарина нестала.

А колико је Бранко велики песник (џаба Лазино памфлетско ударање по његовој поезији), нека покаже антологијска Радичевићева песма „Враголије“, коју је у септембру надахнуто говорила управо Даница Петровић у Карловачкој гимназији на Свечаном отварању 52. Бранковог кола, а поред бардова наше глуме као што су Весна Чипчић и Радош Бајић, нимало не узмичући већ, напротив, показујући златоносна крила свога талента. А онда и сутрадан, на Стражилову рајском, Даница је поново, под јарко-умилним сунцем, испод опеваних крошања и лисја њиховог, интерпретирала на свој особени начин свевремене (и надвремене) Бранкове „Враголије“.

                                                                                                                                                   Н. Грујичић

Бранко Радичевић

ВРАГОЛИЈЕ

Момак иде враголан,

По гори се шири,

Леп је ка’но лепи дан

Што кроз гору вири.

А са горе, крај потока,

Стазица се дала,

Једна мома милоока

Ту је рубље прала.

Ал’ кад смотри враголана,

Повикала сека:

''Ој, стазице, ој, танана,

Донес’ га менека!''

Викну мома, па ти брже

За жбун један зађе,

А момак се чисто трже

И чудо га снађе:

''Јао мене, и до сада

Шета’ ја по горе,

Али не чу’ још никада

Да славуји зборе!''

Тако рече момак туна,

Па с’ млађан захуја

Да он види иза жбуна

Тог чудног славуја.

Ал’ и мома из заседе

Поскочила ома –

Бежи, селе, ето беде, –

Бежи мајци дома!

Бежи мома, ману рубљe...

Бежи л’ дому своме? –

Све у гору бежи дубље,

А момак за њоме.

Бежи мома, до колена

Ноне јој се беле, –

Беле ноне до колена

Момка су занеле:

''Та да имаш крило лако

Да пр`неш облаку,

Не би мене, чедо, јàко

Утекла јунаку!''

Па се, млађан, за њом стисну,

До’вати је саде:

''Јао мене!'' – она врисну,

Па под липу паде.

О, да чудна ваљушкања

По зеленој трави,

О, да чудна љуљушкања

Да т’ подиђу мрави!

Лаки ветрић осме’ну се,

Листак лиска дирну,

Бели данак покрену се

Па кроз липу вирну.

Липа брсне гране шири,

Шапће дану сјајну:

''Вири, дане сјајни, вири,

Али чувај тајну!''