СУСРЕТ С ГОРАНОМ ЛАБУДОВИЋЕМ ШАРЛОМ

Сремски Карловци - Нови Сад, 13. септембар 2023.

БОГАТА ЛЕПЕЗА ПОЕЗИЈЕ

У угледној  новосадској гимназији ,,Јован Јовановић Змај’’, у среду 13. септембра у 11 часова, у оквиру матине-програма 52. Бранковог кола, имали смо прилику да видимо и чујемо Горана Лабудовића Шарла. Био је то Сусрет с песником иначе у престижној рубрици „Добитници Печата вароши сремскокарловачке“ (2013). Разговор са аутором водио је песник Растко Лончар, професор књижевности у поменутој гимназији, иначе истакнути аутор и лауреат Бранковог кола. Публику су чинили заинтересовани бројни млади људи којима је овакав догађај освежио гимназијски дан.

Бранково коло је препознатљиво по оваквим програмима "лицем у лице" са младом публиком, ђацима Карловачке и новосадских гимназија "Јован Јовановић Змај", "Исидора Секулић" и "Лаза Костић". То су сусрети са живим песницима што бар на тренутак одмакну гимназијску омладину од екрана мобилних телефона. Жива песничка реч има велику снагу и улогу у развоју талентованих младих њуди и њихових погледа на свет.

У Лабудовићевом веома богатом стваралаштву, инспирације не мањка. Својом сликовитом поезијом, која на једноставан и себи својствен начин отвара врата  других димензија, сâм аутор нам открива да је уз животни ток свакодневице и избор музичих жанрова у младости и те како допринео инспирацији и стварању. На тако једноставан начин, а опет посебно и другачије, утицај и мешавина ЕКВ-а, Арсена Дедића и Френка Синатре проналазе своје боје, на јединствен начин, на страницама књига Горана Лабудовића. Помало чини се неухватљив спој таквих аутора и узора, управо је Шарлу дало печат поетичке препознатљивости и посебну ноту стилско-језичког израза.

Код аутентичне поезије Горана Лабудовића Шарла велику улогу има и конкретно искуство. Као што је током разговора рекао –  да човек не може писати одређене ствари уколико их није доживео – тако је ауторова богата лепеза поезије саткана од јачине емоција које је током свог стваралачког пута доживео и претварао у песнички говор.  Лончар је о том процесу стварања говорио као о својеврсној игри у којој, читајући или слушајући песме, и сами постајемо играчи. Ту игру Лабудовић на тако једноставан, а дијалектичан начин поставаља пред нас.

Како искуство временом надолази, тако и дела бивају за „зерицу“ богатија животним обрисима, и када се, како и сâм аутор наводи, осврнемо на оно што смо раније написали, увидимо колико смо сазрели и направили помак на личном и животном, емотивном и духовном плану.

Није изостављено ни само Бранково коло. Добитник ,,Печата вароши сремскокарловачке’’ наводи да је управо Бранково коло важан чинилац јавног културног живота за ,живи’ контакт, лицем у лице. Живећи у свету деструкције и антисоцијализације, људи се налазе пред бројним недоумицама и замкама, а Бранково коло као институција, пре свега, даје нам ону другу слику стварности, која је богата даровима у матерњем језику, у лепоти инспирације и створеног дела. Тиме су, нарочито младима, у добу аморала, кича и шунда, отварена врата за духовно продубљење и другачији, спасоносни поглед на свет. Управо је Бранково коло ту, дакле, да одржи снагу традицију и моћ здравог савременог сензибилитета кроз сећање на славног Алексија Бранка Радичевића чију ћемо 200. годишњицу рођења свечано обележити наредне године.  

Растко Лончар  је истакао широк и завидан спектар награда и признања које је Лабудовић стекао, међу којима се још у младости истичу награде на „Фестивалу југословенске поезије младих“, на фестивалу ,,Култура младих Србије’’ у Књажевцу,  и,,Шумадијске метафоре’’ у Младеновцу, затим прва награду на конкурсу часописа ,,Улазница’’, ,,Златна сова’’ (за рукопис романа), те награде,,Ђурин шешир’’ и ,,Раде Томић’’,  и друге.

Горан Лабудовић Шарло заступљен је у Антологији српске поезије (1847-2000) Ненада Грујичића, те у разноврсним тематским антологијама, хрестоматијама, панорамама и зборницима Пере Зупца, Радомира Андрића, Небојше Деветака, Миљурка Вукадиновића, Милоша Јанковића, Данила Јокановића, Видака М. Масловарића, Дејана Богојевића, Андрее Беате Бицок, Душана Стојковића и других..

                                                                                                                                   Ана Гојковић

Горан Лабудовић Шарло

МОРАВОМ

Дрекавац излази из песка,

ставља ухо на пругу и откључава виле

заточене у врбама.

Боже, какав оно рој злих очију

лети ка мени? Лептирице шарене,

крила шишмиша, чак су и Велика кола

наопако паркирана.

Препустио бих се вировиђа

па макар га не гледао више!

Низводно се дан удваја,

воз ће да ме заборави,

онако збуњеног међу ђаволима

у сред шапа-лапца,

Узимам Мораву у дланове,

и стискам их да истекне вода за пиће.

Бабе, але и уроци силазе по воду,

јер, ево свиће: да чују снове

и предузму нешто на даљем страшењу.