РЕЧ О БРАНКУ, ЛАУРЕАТ ДИМИТРИЈЕ НИКОЛИЋ

Сремски Карловци - Нови Сад, 12. септембар 2023.

ТАЈАНСТВЕНА МОЋ ЛИРИКЕ   

Бранко је био, и заувек ће бити, први, и најмилији међу српским бесмртницима. Сећам се, да је у најраније књиге поезије које сам, чини ми се, као петнаестогодишњак набављао, и читао, била и књига лирских песама Бранкових, објављена давне 1903. године у издању Српске Књижевне Задруге; а прва слика његовог лика које се сећам, она, из профила - па сам се питао, каква ли је била друга страна његовог лица? Није ли се у њој крило нешто сетно и тамно, налик ономе што сам осетио тада, када сам читао песму „Кад млидија' умрети“, а која ми је до данас остала његова, вероватно, најдража.

Већ тада, Бранкова судбина и кратак живот романтичарског песника у мени је оставио дубок траг, и некакву склоност ка личностима трагичним и невеселим, какав је и он био у болести, пред смрт. Па сам се тако, врло брзо, приклонио и једном другом, млађем Бранку, који је променио светом са својих 27 година, а од чијих се стихова већ годинама разбољевам, верно.

Верујем да нема особе у овој нашој земљи, која не зна ко је био Бранко Радичевић. Верујем, додуше, и да многи знају неке Бранкове стихове, мислећи да су то стихови неке старе, веселе, народне песме. Близак Вуку Караџићу, Бранко је у духу народне поезије опевао свој живот, а уједно и све друге животе, како нико други, до он, то не би могао. И управо та универзалност, али и та јединственост израза њега чине тако значајним. Усуђујем се рећи да је Бранко тиме постао део наше, како се то каже, „колективне“, па чак и „националне“ свести и идентитета.

Након толиких година и говора о Бранку, вероватно се ништа ново не може рећи, а што већ није изречено, или записано, или наслућено. Па ето ме данас овде, са вама, на Стражилову, које светли у својој величини, и вечности; ето ме на Стражилову у које остају загледани сви наши песници, и ка којем се иде мирно, као што се иде на какво, свето, ходочашће. Овде где дрвеће, и људи, немају сени, већ то само лута једна, Бранкова, вечито млада сен, као што је лутала и за живота, а којој се ми сада клањамо.

Уверен сам да није потребно истицати лично осећање захвалности, привилегије и части која ми је указана, што се налазим овде, као један од добитника награде „Стражилово“, те ћу, даме и господо, пријатељи Бранковог кола, поштовани чланови жирија, на крају овог кратког свог говора прочитати пар реченица Милоша Црњанског, о нашој лирици, из 1929. године:

"И наша лирика добиће тајанствену моћ, коју имају лирике источних народа, ако будемо умели везати најлепша и најстарија места Вишњића, преко Његоша и Бранка, с нашом кубистичком сликом Карадага, Далмације, Срема, у којој су и наши ликови. Ко зна, колико планина и манастира дува кроз наша тела, у ово столеће. Још једном нас чека огромном судбином наш 14. и 15. век. Сва су песништва једно море око земље и бог животворни таласа се по њему од народа до народа. Копајте, и на камену Херцеговине ено чекају речи, у старој Србији облици, а ванредне земље помоћи ће нам. Рађања и блуди, патње и поноси пропеваће. Бићемо дивни и чудни играчи над висоравнима и морима, видни надалеко, од Азије и Африке и играћемо од љубави."

                                                                                                                                                            Стражилово, 9. септембар 2023.

     Димитрије Николић, лауреат награде "Стражилово" за песнички првенац "Сентименталитет" (Бранково коло, 2023)