АНДРЕЈ ЈЕЛИЋ МАРИОКОВ НА СТРАЖИЛОВУ

Сремски Карловци - Нови Сад, 11. септембар 2023.

ИЗ БРАНКА ЗАРИ СВЕТЛОСТ

Слово и две песме овогодишњег лауреата награде "Стражилово" за укупно песничко дело

На свечаном уручењу награде „Стражилово“ Андреју Јелићу Мариокову, за укупно песничко дело, пред споменика Бранку подигнутог 1974. године поводом сто педесете годишњице песниковог рођења, нови лауреат је рекао: „Гроб најмлађег принца српске лирике, на Стражилову, друкчији је од других гробова. Из њега не бију мемла и тама пролазности и смрти него нас зари светлост бескрајног плавог круга у коме стоји она Милошева звезда. Одабрао сам да кажем песму Јесењи напев, за коју се надам да је такнута зракама те светлости. Нека то буде мало уздарје за велику част која ми је указана наградом СТРАЖИЛОВО.“

Андреј Јелић Мариоков (рођен 1952. године у Великој Јежевици код Ужичке Пожеге, живи у Београду и Ваљеву) аутор је петнаестак књига које још од зрелог првенца „Раних годова траг“ (1977)  недре врхунске плодове на мапи савремене српске поезије: „Уздарја“, „Самодрежа“, „Балкански ноктурно“, „Наша ствар“, “Чрте и резе“, „Покрстице“, „Раскућени стихови“, Кланац“ и друге.  Награда „Стражилово“ припала му је за укупно песничко дело. Песник родољубиве искре, са свевидећим оком урођеног талента, јавља се и као непоткупљиви тумач савременог света и критичар људских странпутица. Без песничке речи, по стваралачким увидима Андреја Јелића Мариокова, распети савремени човек не може доживети пуноћу егзистенцијалног смисла пред искушењима пролазног живота и света. Са најдубљим захватима у корену и жилицама матерњега језика, Мариоков је баштиник ретког сензибилитета који је засветлуцао у најбољим примерима скадарлијске школе певања с краја прошлога века. Неприкосновен у ставу и визији, увек приправног надахнућа за деловање (у знаку Његошевог дистиха: Мени ништа није непознато/ што год дође ја сам му наредан), овај угледни српски песник пример је људске опстојности и етичке висине у времену. Његов утицај на друге јачаће кроз време и давати крила младима да се прихвате поезије као неуништиве духовне дисциплине и судбине.

Андреј Јелић Мариоков

ЈЕСЕЊИ НАПЕВ

Опет лишће веје!

Није добро мени.

По баштама глувим

Сахну георгине.

Отапа се видик

И у риђој пени,

Нестају облици,

Шапћу окапине.

Каква ово немоћ

Узима ми руке?

Какви то усови

У мене се руше?

Па и ове усне,

Две корњаче пуке,

Што дрхтуре у сну,

Више не певуше.

Све се круни.

Све пропада!

Лишће пада.

Лишће пада.

РАЗГОВОР СА БРАНКОМ

Угашен сам, ево,

Врисак у пролећу.

Сред бехара лудог,

Ко у љутој цичи,

Црно-црно лисје

Слутим по дрвећу.

Брдо свако ноћас,

На гроб мени личи.

И мене ће моја

Да надживи туга.

Наша жута гошћа

Пирује поново.

Бећарцем ћу и ја

Да јој се наругам!

Под зорњачом гори

Плаво Стражилово.