СТРАЖИЛОВСКА РЕЧ ЉИЉАНЕ ПАВЛОВИЋ ЋИРИЋ

Стражилово, 9. септембар 2023.

БЕСЕДА НА ГОРИ Фрушкој, стражиловским стопама...

Поштована Браћо и Сестре,

У роду песничкоме,

Част је и задовољство бити на узвишеном месту, међу узвишенима, одавајући почаст једноме од најузвишенијих који је народну српску реч и песму трајно збратимио!

Налазимо се на Гори на којој је Бранко песмом и последњим повесмом закрстио српски народ; Пребрзо је отишао завештајући лични Парнас Бранко Радичевић, поетик-намерник, првоборац народнога поја чији стих није стран матери мојеј и сестрам'. Ипак, оно што је за њим остало, довољно је било да утаба стазу на језичкоме бојишту за чистордачни разумљиви поетски трептај оперважен  потковицом свесветских тековина онога времена.

На овом брду се данас сусрећу сто седамдесет година од упокојења Бранка Радичевића и сто четрдесет година од преноса земних остатака из Беча на Стражилово. Овде дуга шарна све нас облачи и обједињује везујући нас у једно велико српско коло, Бранково коло, виловито, плаховито, наплетено, навезено, окићено и добрим стихом зачињено. Отуда верујем, да је негде горе, где и јесте место (не)минулим великанима наше поезије, одређено неким звезданим везом да се и моја књига ВЕЗ нађе у виловитом Бранковом колу и тако поплоча стазу  песницима који долазе будући Бранкови витезови и виле.

Мало је Радичевићевих двадесет и девет година живота, овде, на овој тврдој земљи, али је утолико својим изразито зрелим младалачким певом њој приближио фрушкогорско небо. О Њему се писало, о Њему се певало, о Њему се неће заборавити. За незаборав и вечну жилу прегалницу захвалност дугујемо господину Ненаду Грујичићу који је неуморни Трагач исконске песничке речи која је самом песнику небесна даровница. Помало је такијех јунака, како каже народна песма, који ће неуморно рударити, преоравати кршеве, голети и јалова пустокњижја не би ли пронашао грумен злата, мрву песме-плоднице  и кап речи-бистрице. Није свакоме дата, како на једном месту запажа и сам песник Грујичић, ,,свест о песничком послању!“  Хвала му што истрајава, јер  његов вишедеценијски рад васкрсава  Бранка Радичевића градећи Српски романтичарски Феникс чија су сабраћа Јован Јовановић Змај,Ђура Јакшић и Лаза Костић.

Неугасиво, сјај имена награде СТРАЖИЛОВО бљешти већ пола века. И наставиће да светлуца са Фрушког Сиона, овде, на покрсју различитих струјања и поетика у част најзаслужнијега међу романтичарима, Бранка Радичевића.

Ову награду данас примам као даровницу по мери мога Веза саткану, као залог и завештање да на нeпроходним књижевним пртинама не посустанем. За мене, као песникињу која зри, она представља велику част, али и обавезу, са друге стране, да свој поетски дар не препустим надолазећим новим временима нити књижевнојезичким стихијама које одасвуда прете да преузму кормило.

Честитам и осталим добитницима истоимене награде са којима данас братски делим поетску трпезу и желим да права, урођена и од неба дарована поетска реч победи!

Живели!!!