БЕСЕДА СЛОБОДАНА ЗУБАНОВИЋА

Сремски Карловци - Нови Сад, 9. септембар 2023.

БРАНКОВА ДЕЛА ЉУБАВИ

Да није, осам година након синовљеве смрти, отац Бранков, Тодор Радичевић, предао „Даници“, „листу за забаву и књижевност“, папир исписан готово исто толико година пре песникове смрти, наша књижевност остала би без најсетнијих и најболнијих лирских слика у којима један прост људски век протиче, вене и нестаје. Као лисје. Такву реч могао је осетити и изрећи само талент: лисје је лепше од лишће колико је умирање тужније од смрти.

Да није Атанас Јовановић оставио у свом атељеу једну дагеротипију урађену неколико година пред Бранков крај, можда и у време када је писао „Кад млидијах умрети“, свак би тог карловачког ђака веселе нарави, бећара, једног младића чулних усана и лепог погледа, несвршеног бечког студента крштеног као Алексије, замишљао онако како га је цртао његов пријатељ, сликар Стева Тодоровић, по сећању Вилхемине Караџић: бледог тена са локнама које му падају на чело и рамена.

Да није, тридесет година после смрти у самоћи бечког шпитаља, пренет кући, у дубину сремског виса, Алексије би своју бесконачност чамовао и дан данас испод једног каменог споменика на гробљу у туђини. Његов Вук се смирио у порти цркве с чијим је великодостојницима стално био на ратној нози, док му је колега по стиху и лепоти, Његош, заспао уз богове, на врх планине. Хтели да га оставе, као што су га многи у животу остављали, верујући да је песнику већ све дато.

Много се тих да није и није око његовог имена вије, све до оног последњег, шта би било да није у смрт поранио, да је поживео, куд би његов стих завршио: у рукописима је оставио најбоље песме.

Да није име посрбио сва би наша лирика остала у магли дебелог јера. Он је своју прву књигу потписао пуним именом и презименом, у новој ортографији. Његов пренумерант са Цетиња свој Горски вијенац штампа исте године, у истом граду, у истој штампарији, потписан иницијалима, пишући након читања реформатору нашег језика и правописа Вуку Караџићу, како је Бранко „приличан пролећнему лептиру који лети с цвјета на цвијет“. Вели: „Он исто по запуштеној српској ливади ради“.

Није имао љубави. Ње више нема – то је био звук, записао је. Није га држало место. Нигде друже ја не оста, јер све тражи нешто друго, каже у једној песми.

Ми се наших песника сетимо само око славе датума њиховог рођења, смрти, или неког празника: да се којим случајем, после сто деведест девет година од кад се родио, појави данас, једино  би препознао шум лисја, и увидео оно што је у младости искусио – колико је тешко бити странац у Србији и Србин у туђини. Доживео би оно што је знао: колико си више нов, међу својима си више стран, што ти је дело мање све си већи родољубац, што више свет разведраваш и тебе свет осветљава то више ниси с нама јер наше су муке од другога света. Видео би како наша лирика грца, као у његово време, између гусала и флауте, иако су људи већ ходали по месечини о којој је он певао; читао би песме у којима је човек све више жив а не живи му се, слушао би песнике како у маниру нејаког десетерца певају о прошлости, царевима и митовима који као да су тек исписани на пергамету, не умећи да их уведу у садашњост, иако око њих светле екрани компјутера, цвркућу бежични телефони и шуште клима уређаји.

А можда је, са оне Горе, загледан у неког млађахног Алексија, што са два пасоша у џепу упорно гланца своје стихове у име уметности, у болу, веселости и самоћи, не у свет загледан него с њим сједињен  позивајући у ново коло све људе, сву браћу, старе, младе и оне који ће тек доћи, све у славу једног језика разасутог по свету онако како су, као трагови после битке, по њему разасута дела љубави“.

Захваљујем на части која ми је указана. Бранковим речима – „У Коло! – проглашавам отвореним 52. Бранково коло.

                Свечано отарање 52. Бранковог кола, Карловачка гимназија, 8. септембар 2023.