52. БРАНКОВО КОЛО - УСКОРО

Сремски Карловци - Нови Сад, 31. августа 2023.

 

СЕПТЕМБАРСКО БРАНКОВО КОЛО ОСВЕЖЕЊЕ КУЛТУРНЕ СЦЕНЕ

 

Што би песма да од срца није,

што би срце да младости није...

 

У сусрет 52. Бранковом  колу познати су учесници Свечаног отварања, као и осталих програма највеће песничке и, у том знаку, културне манифестације у земљи и региону. У чувеној Карловачкој, најстаријој гимназији у Срба, у петак, 8. септембра у 11 часова, познату и традиционалну, а по учесницима и програмима, увек младолику манифестацију у славу непоновљивог песника српског романтизма, беседом о Бранку, отвориће угледни песник Слободан Зубановић коме ће том приликом бити уручена „Статуета Бранка Радичевића“ (рад вајара Јована Солдтовића) за укупни песнички опус.

На Свечаном отварању, по доброј традицији – познати и, с њима, тек афирмисани млади глумци говориће песме Бранка Радичевића, његових савременика и ововремених песника: Радош Бајић („Бранкова жеља“ Ј. Ј. Змаја), Весна Чипчић ( „Никад није вито твоје тело...“ Б. Радичевића),  Даница Петровић („Враголије“ Б. Радичевића“)... Занимљиво је да ће се на Свечаном отварању опет наћи Весна Чипчић, истакнута и за поезију незамењива глумица која деценијама редовно походи Бранково коло, и несумњиво је највише пута наступала на светилишту стражиловске лозе певања. Наступиће и угледни и харизматични, неуобичајено вредни и надахнути глумац, сценариста и режисер Радош Бајић који долази по први пут на Бранково коло, што чини посебну драж на овогодишњем Бранковом колу. А с њима ће своју непрекинуту полудеценијску сарадњу са Бранковим колом наставити и млада, талентована глумица Даница Петровић.

Млад и у свету награђиван мешовити Хор и ансамбл новосадске гимназије „Јован Јовановић Змај“ из Новог Сада, на челу са диригентом,  професором Јованом Травицом, извешће распевано и чувено „Коло“ из Бранковог „Ђачког растанка“ композитора Светолика Пашћана Којанова, уз још две врхунски припремљене  за ову прилику композиције из наше баштине. Том приликом, господину Јовану Травици биће уручена „Велика повеља Бранковог кола“ за узвишени дугогодишњи облик сарадње и „надахнути допринос лепоти поезије, стваралачку радост и љубав према песницима и људима на трагу божанског дара Бранка Радичевића“.

На Свечаном отварању 52. Бранковог кола наступиће изврсни песници различитих генерација, везани за лепоту Бранковога кола и његову јединственост на нашој културној сцени. По једну своју репрезентативну песму говориће заслужни лауреати Бранковог кола и врсни аутори на различите начине уткани у мисију наше институције: Анђелко Анушић, Данило Јокановић, Драгица Стојановић,  Љубомир Ћорилић, Јелена Алексић, Дамир Малешев, Растко Лончар, Милица Шпадијер и Данијела Регојевић.

Посебна уметничка атракција биће млади пијаниста и песник Бранковога кола, актуелни лауреат награде „Стражилово“ Димитрије Николић (сутрадан ће му награда бити уручена на „“рајском Стражилову“), који ће на клавиру извести сопствену композицију „Прелид за Лидију“.

Дабоме, без младог оперског певања Свечано отварање не би било то што јесте деценијама. Ђурђица Бабић (сопран), студенткиња Академије уметности у Новом Саду, у класи професорке др Милице Стојадиновић, извешће Бранкове стихове „Укор“  композитора Станојла Рајчића у клавирској пратњи професорке Маје Грујић. И изворна музика, културно благо из наше баштине, има своје посебно место на Свечаном отварању које ће бити украшено посве младим талентима, ученицима-певачима Музичке школе „Исидор Бајић“ из Новог Сада.

А најмлађу поезију говориће талентовани ђаци-песници Карловачке гимназије, од којих су неки награђени високим признањима за средњошколце-поете, а које ће за ову прилику одабрати њихови вредни професори. Без присуства ових најмлађих песника, иначе окупљених око листа „Бранко“ у Карловачкој гимназији, неки од нас би заборавили да се у овој гимназији школовао њихов вршњак Алексије Радичевић (1835-1841), потоњи непоновљиви песник српског језика, најчувенији Сремскокарловчанин, рођен у Броду на Сави (1824). Догодине ћемо обележити велику двестоту годишњицу рођења Алексија Бранка Радичевића, коме се диве наш народ и српска култура. Не заборавимо да је на Бранкове стихове написано преко деведесет музичких композиција.

Водитељи Свечаног отварања 52. Бранковог кола биће уиграни тандем, дугогодишњи пар позитивних сарадника и добрих људи, Тања Миражић и Горан Павловић, позната спикерска телевизијска лица која песничке и културне садржаје сматрају највишим обликом својих стваралачких прочишћења и професионалних доприноса на јавној сцени.

И заиста, Свечано отварање и с њим цело 52. Бранково коло освитаће у радости из дана у дан, све до 18. септембра у Сремским Карловцима, на Стражилову и у Новом Саду, у знаку лепоте Бранковога двостиха: „Хтедо` дугу да са неба свучем,/ дугом шарном да све вас обучем.“

 

                                 Добро дошли!

                                                                                                                                      БРАНКОВО КОЛО

 

 

БРАНКОВА ЖЕЉА

(Причула се З. Ј. Ј. - у)

 

Ја познадох што несам познаво,

Први санак ја сам већ одспав’о,

Први санак гробовања мога,

Први санак мира вечитога.

– Прелетела летом врх менека

Половина половине века,

А ја лежим у далеком крају,

У туђини, туђем завичају.

Шта то тресе моје ледне груди?

– Трошни пепо лако се не буди,

Канда брује топови са стране,

Где сам младе проживово дане.

Ил’ се руши, ил` се нешто зида,

Ил’ баш раја окове раскида!

Свиће л` зора оне среће лепе,

За ком срца и у гробу стрепе?

Кличе л’ вила из србинских гора?

Је л’ већ ора која доћи мора?

Јесте, јесте – бој се љути заче,

Марков топуз из мора искаче,

Србин диже мача пламенога

На Турчина, на душмана свога.

Скотија се бесомучно стрви,

А мој Србин неће жалит’ крви.

Крв ће тећи потоком и реком,

Где се сузе ронише лелеком,

Крв ће тећи преко српских страна,

Ал’ ће суза бити убрисана.

Полетеће велико и мало

Да одбрани што се српско звало;

Заиграће коло витезова,

Дивна слика моји’ млади’ снова,

Што сам негда тако жељно чеко,

 – А мој пепо да је надалеко.

 

А кад буде, па та мука мине,

Кад слобода као сунце сине,

Кад се крвца опере студенцем

А јунаци овенчају венцем,

Српске земље оките се миром,

Српска деца ружом и шимширом,

Српске моме струком рузмарина,

Српска мајка кад загрли сина, – 

Кад се сунце на школе осме`не,

Ај, на школе и дарове њене,

Мудре књиге кад полете лêтом,

Да Србина изједначе с’ светом,

Кад запева Равијојла вила:

„Сад је јава што сам негда снила!“

Зар ни онда кад се мети стиже,

Кости моје да не дођу ближе?

 

Туђа рака, ледена је рака,

Туђа земља никад није лака,

У даљини мучно ми се лешка,

Туђина је и мртвацу тешка.

Ај, Србине, а мој живи брате,

Задркћем се кад помислим на те!

Српска момо, селе моја мила,

Ти ми неси гроба ни видила,

Та ни гроба, ни на гробу цвета, –

Туђа нога по њему се шета.

Српски доли, пуни рајска чара,

Српске горе, жељо моај стара,

И потоци што жуборе туди,

Мртво срце још за вама жуди,

За потоком, за зеленим лугом,

За славујем, мојим старим другом,

И за липом, за мирисом њеним,

За песмама што се туда оре,

Што се оре од горе до горе!

 

Стражилово, дивно Стражилово,

Ја сам тебе у звездице ково,

Теби пево, о теби сам снево,

Ал’ од тебе нешто и захтев’о:

Кад ме смрца отргне од људи,

Да ме примиш ти у своје груди!

Зар ти никад није на ум пало,

Што си негда Бранку обећало!

 

Србе брате, и Српкињо селе,

Којима се јоште данци беле,

Растав’те ме са овом даљином,

Моје кости оперите вином,

Па их нос’те нашем завичају,

Завичају, мом негдашњем рају,

Пренес’те их браћо моја мила,

Поред оног убавог белила,

Кроз Карловце, где сам младост пров’о,

Па на оно дивно Стражилово:

Ту још једну стару отпевајте,

Ту ми, браћо, кости закопајте,

Ту би мртав права мира дост’о...

 – Србадијо, не било ти просто!

                         

                    Јован Јовановић Змај                            

                                                    1877.

 

 

Бранко Радичевић

 

ВРАГОЛИЈЕ

 

Момак иде враголан,

По гори се шири,

Леп је ка’но лепи дан

Што кроз гору вири.

 

А са горе, крај потока,

Стазица се дала,

Једна мома милоока

Ту је рубље прала.

 

Ал’ кад смотри враголана,

Повикала сека:

''Ој, стазице, ој, танана,

Донес’ га менека!''

 

Викну мома, па ти брже

За жбун један зађе,

А момак се чисто трже

И чудо га снађе:

 

''Јао мене, и до сада

Шета’ ја по горе,

Али не чу’ још никада

Да славуји зборе!''

 

Тако рече момак туна,

Па с’ млађан захуја

Да он види иза жбуна

Тог чудног славуја.

 

Ал’ и мома из заседе

Поскочила ома –

Бежи, селе, ето беде, –

Бежи мајци дома!

 

Бежи мома, ману рубљe...

Бежи л’ дому своме? –

Све у гору бежи дубље,

А момак за њоме.

 

Бежи мома, до колена

Ноне јој се беле, –

Беле ноне до колена

Момка су занеле:

 

''Та да имаш крило лако

Да пр`неш облаку,

Не би мене, чедо, јàко

Утекла јунаку!''

 

Па се, млађан, за њом стисну,

До’вати је саде:

''Јао мене!'' – она врисну,

Па под липу паде.

 

О, да чудна ваљушкања

По зеленој трави,

О, да чудна љуљушкања

Да т’ подиђу мрави!

 

Лаки ветрић осме’ну се,

Листак лиска дирну,

Бели данак покрену се

Па кроз липу вирну.

 

Липа брсне гране шири,

Шапће дану сјајну:

''Вири, дане сјајни, вири,

Али чувај тајну!''

 

 

УКОР

 

Де си, душо, де си, рано?

Де си, данче мио?

Де си, сунце огрејано?

Де си досад био?

 

Та синоћ се теби млада

Баш зацело нада’!

Сунце зађе – паде тама –

А ја оста’ сама!

 

Ала љубиш, моје лане,

Ала грлиш славно!

Љуби, грли, док не сване –

Та већ неси давно!

 

Већ недеља дана прође

Како ми не дође!...

Јао злато, тако т’ Бога,

Та како си мога’?!

 

 

?

 

Никад није вито твоје тело
Рука моја млада обавила,
Ни с’ у твоју усницу упила
Моја усна икад, чедо бело!
Ти’о вече ко да те донело
Сред анђела са божија крила,
У ма’ с’ дивно мени појавила,
У ма’ дивну вече те однело.
Сам остадо’ са сузнијем оком,
Сам ту самцит на свету широком
Сам са ноћи тавном, ал’ без санка.
О зоро моја, зоро без осванка,
Сунце мило, ал’ без бела данка.
На те мислим душо без престанка!