52. БРАНКОВО ОД 8. ДО 18. СЕПТЕМБРА

Сремски Карловци – Нови Сад, 23. август 2023.

У сусрет 52. Бранковом колу

... КРОЗ КАРЛОВЦЕ, ГДЕ САМ МЛАДОСТ ПРОВ’О, ПА НА ОНО ДИВНО СТРАЖИЛОВО …

Увелико трају завршне припреме за 52. Бранково коло које ће трајати од 8. до 18. септембра у Сремским Карловцима, на Стражилову и у Новом Саду. Полувековна манифестација, која наставља традиције листа „Бранково коло“ (1895-1914), протицаће у знаку 140. годишњице преноса земних остатака Бранка Радичевића из Беча на Стражилово и 170 . годишњице песниковог упокојења у Господу.

Овогодишње 52. Бранково коло, у најстаријој српској, чувеној Карловачкој гимназији (у којој се Алексије Радичевић школовао од 1835. до 1841. године), отвориће угледни српски песник Слободан Зубановић. Наступиће бројни  истакнути песници различитих генерација, драмски и музички уметници, оперски и етно-певачи, уз појање репрезентативних хорова.

Биће одржан и традиционални „Стражиловски митинг поезије“, поред споменика Бранку Радичевићу, подигнутог 1974. године поводом 150. годишњице песниковог рођења, где махом наступају млађи песници, аутори и лаурети Бранковога кола. На гробу Бранка Радичевића, поред споменика подигнутог 1885. године, биће прислужена свећа и положено цвеће, те изведен уметничко-духовни програм.

Код "Бранковог чардака" уследиће свечано уручење престижне награде „Стражилово“, старе пола века,  за укупно песничко дело, најбољу књигу поезије и најуспешнији песнички првенац. Затим, током манифестације - свечано уручење „Велике повеље Бранковога кола“ и Међународне награде „Бранко Радичевић“.

По традицији, биће одржан парастос Алексију Радичевићу у Саборној цркви светог оца Николаја у Сремским Карловцима, а у Карловачкој богословији "Свети Арсеније Сремац" одржано ново предавање у оквиру „Хришћанскиих тема".

По дугој традицији, у Сремским Карловцима биће одржан 31. Филозофски симпозијум, као и  35. Песнички шаховски турнир, а биће представљен и Зборник радова са Округлог стола одржаног у Спомен-библиотеци Карловачке гимназије на „Пролећним Бранковим данима 2023“.

Уз мношво младоликих духовних и лирских програма у различитим амбијентима, у Сремским Карловцима, на рајском Стражилову и у Новом Саду, посебни песнички матинеи биће приређени старим добитницима награде  „Печат вароши сремскокарловачке“ и "Стражилово", у познатим новосадским гимназијама „Јован Јовановић Змај" и „Исидора Секулић“. И ове године септембарско Бранково коло протицаће у знаку Радичевићевог антологијског двостиха: "Ао, данче, ала си ми бео,/ још би` дуго гледати те `тео!"

Добро дошли на 52. Бранково коло!

Бранко Радичевић

КАД МЛИДИЈА’ УМРЕТИ

Лисје жути веће по дрвећу,

Лисје жуто доле веће пада;

Зеленога више ја никада

Видет нећу!

Глава клону, лице потавнило,

Боловање око ми попило,

Рука ломна, тело измождено,

А клеца ми слабачко колено!

Дође доба да идем у гроба.

Збогом житку, мој прелепи санче!

Збогом зоро, збогом бели данче!

Збогом свете, некадањи рају, –

Ја сад морам другом ићи крају!

О, да те тако ја не љубља’ жарко,

Још бих глед’о твоје сунце јарко, –

Слуш’о грома, слушао олују,

Чудио се твојему славују,

Твојој реци и твојем извору, –

Мог живота вир је на увиру!

О песме моје, јадна сирочади,

Децо мила моји’ лета млади’!

Хтедо’ дугу да са неба свучем,

Дугом шарном да вас све обучем,

Да накитим сјајнијем звездама,

Да обасјам сунчаним лучама...

Дуга била, па се изгубила,

Звезде сјале, па су и пресјале,

А сунашце оно огрејало,

И оно је са неба ми пало!

Све нестаде што вам дати справља –

У траљама отац вас оставља.

ЕВРОПСКА ШТАМПА О ПРЕНОСУ БРАНКОВИХ ЗЕМНИХ ОСТАТАКА

Вест из недељника „Џон Бул“, Лондон, субота, 4. август 1883. године, пронађен истраживањем Милене Грујичић, у њеном преводу с енглеског језика: „Ове недеље, земни остаци најпопуларнијег српског песника уклоњени су са гробља Св. Марка у Бечу и пребачени на Стражилово, близу Карловаца, које је песник одабрао за место свога починка. Бранко Радичевић, или само – Бранко, како је обично у народу називан, рођен је у Броду 1824. године. Он је имао највећи утицај на књижевни развој српске нације. Бранко се може назвати и зачетником модерне српске књижевности. Као лирски песник, он се, можда, најбоље може описати као српски Бернс, и као такав, српски песник par exellence. Бранкова највећа амбиција – да посети фатално Косово Поље и напише еп о тамошњој бици – спречена је његовом прераном смрћу 1853. године.“

БРАНКОВА ЖЕЉА

(Причула се З. Ј. Ј. - у)

Ја познадох што несам познаво,

Први санак ја сам већ одспав’о,

Први санак гробовања мога,

Први санак мира вечитога.

– Прелетела летом врх менека

Половина половине века,

А ја лежим у далеком крају,

У туђини, туђем завичају.

Шта то тресе моје ледне груди?

– Трошни пепо лако се не буди,

Канда брује топови са стране,

Где сам младе проживово дане.

Ил’ се руши, ил` се нешто зида,

Ил’ баш раја окове раскида!

Свиће л` зора оне среће лепе,

За ком срца и у гробу стрепе?

Кличе л’ вила из србинских гора?

Је л’ већ ора која доћи мора?

Јесте, јесте – бој се љути заче,

Марков топуз из мора искаче,

Србин диже мача пламенога

На Турчина, на душмана свога.

Скотија се бесомучно стрви,

А мој Србин неће жалит’ крви.

Крв ће тећи потоком и реком,

Где се сузе ронише лелеком,

Крв ће тећи преко српских страна,

Ал’ ће суза бити убрисана.

Полетеће велико и мало

Да одбрани што се српско звало;

Заиграће коло витезова,

Дивна слика моји’ млади’ снова,

Што сам негда тако жељно чеко,

 – А мој пепо да је надалеко.

А кад буде, па та мука мине,

Кад слобода као сунце сине,

Кад се крвца опере студенцем

А јунаци овенчају венцем,

Српске земље оките се миром,

Српска деца ружом и шимширом,

Српске моме струком рузмарина,

Српска мајка кад загрли сина, – 

Кад се сунце на школе осме`не,

Ај, на школе и дарове њене,

Мудре књиге кад полете лêтом,

Да Србина изједначе с’ светом,

Кад запева Равијојла вила:

„Сад је јава што сам негда снила!“

Зар ни онда кад се мети стиже,

Кости моје да не дођу ближе?

Туђа рака, ледена је рака,

Туђа земља никад није лака,

У даљини мучно ми се лешка,

Туђина је и мртвацу тешка.

Ај, Србине, а мој живи брате,

Задркћем се кад помислим на те!

Српска момо, селе моја мила,

Ти ми неси гроба ни видила,

Та ни гроба, ни на гробу цвета, –

Туђа нога по њему се шета.

Српски доли, пуни рајска чара,

Српске горе, жељо моај стара,

И потоци што жуборе туди,

Мртво срце још за вама жуди,

За потоком, за зеленим лугом,

За славујем, мојим старим другом,

И за липом, за мирисом њеним,

За песмама што се туда оре,

Што се оре од горе до горе!

Стражилово, дивно Стражилово,

Ја сам тебе у звездице ково,

Теби пево, о теби сам снево,

Ал’ од тебе нешто и захтев’о:

Кад ме смрца отргне од људи,

Да ме примиш ти у своје груди!

Зар ти никад није на ум пало,

Што си негда Бранку обећало!

Србе брате, и Српкињо селе,

Којима се јоште данци беле,

Растав’те ме са овом даљином,

Моје кости оперите вином,

Па их нос’те нашем завичају,

Завичају, мом негдашњем рају,

Пренес’те их браћо моја мила,

Поред оног убавог белила,

Кроз Карловце, где сам младост пров’о,

Па на оно дивно Стражилово:

Ту још једну стару отпевајте,

Ту ми, браћо, кости закопајте,

Ту би мртав права мира дост’о...

 – Србадијо, не било ти просто!

                                                                     1877.

О ТАЛЕНТУ БРАНКА РАДИЧЕВИЋА

Бранко Радичевић је први модерни српски лиричар, Орфеј наше поезије, одлази са овога света са двадесет девет година. Бранко је, можемо казати вршњак, то јест савременик, неких европских писаца,  Виктора Игоа и Лава Толстоја, по преклапању њихових календара у животима различите дужине. Његова песма „Кад млидијах умрети“ комплементарна је, на пример, Гетеовој „Маријенбадској елегији“. Гете живи дуже од Бранка скоро пола века. Ех, да је Бранко доживео Гетеове осамдесет три године. Радичевићева поезија се, затим, може поредити и са осећањима код Љермонтова и Китса, младих светских песника, руског и енглеског, који су такође прерано отишли, први у двадесет седмој, а други у двадесет шестој.

Поводом једне раније Бранкове годишњице, Исидора Секулић саставила је писмо упућено Радичевићу, песнику, као своме (над)савременику, брату, пријатељу, па и замишљеном емотивном партнеру: „Драги и болно помињани Бранко – И сада још покашто, иако по лепим законима природним о смрти и равнотежи не би никако више могао постојати на земљи, и сада покашто, са твојом књигом на колену, запитам горко: Како је могао тако брзо нестати, како је смео тако брзо нестати? Судбина, твоја судбина је борца, јуришних предњака, оних који су боговима нарочито мили.“

Нема сумње да је Бранко Радичевић у српској поезији, али и шире, непревазиђен по зрелини младалачког талента који је оставио неуништиве и јединствене трагове врхунске песничке уметности. Не, није патетично: само богомдани дарови могу из раних својих корака извести дело до корачаја метузалемских граница, и даље, у вечност, дело које остаје у језику и народу.

И, певан је Бранко у свом народу, његова је поезија пре свега из тог зденца, па онда умивена индивидуалним талентом – без премца. И, да је зато таква, надвремено жива, оригинална и другачија, та поезија. Закључак је једноставан, али изведба таквог песничког пута је неповратна, а мера талента недохватна.

Борислав Михајловић Михиз на ту тему каже: „Уједињена омладина српска која је у свом крилу одгајила и Змаја и Ђуру Јакшића и Лазу Костића, прихватила је својски и срдачно и Бранка. Многобројне његове песме почињу да се певају, силазе у народ, у популарне лире, у пречанске прославе, академије, лумперајке. Бранко постаје народни песник.“

Некима се данас чини да могу писати као Бранко, и то лако, као – то није проблем; па, нека покушају, само да припазе да им стих не оде у гобленску раван, у римоване натписе на оним старим крпеним „домаћицама“ изнад шпорета.

                                                                                     *

У „Колу“ у „Ђачком растанку“ Бранко се посвећује највише Првом српском устанку као најважнијем историјском догађају – збацивању османлијског јарма с врата. У поеми Бранко прецизно наводи славне јунаке. Најпре, војводу Стојана Чупића, који се одликовао бојевима на Мишару и Салашу, народ га звао Змај од Ноћаја, Турци га 1815. године убили у Зворнику. Даље, Бранко призива харамбашу Ђорђа Ћурчију, родом из Босута у Срему, касније најчувенијег харамбашу у дринском крају, али због сукоба са Карађорђем, на превару убијен 1804. године. Потом следи Лука Лазаревић, један од највиђенијих војвода у Првом српском устанку, истакао се у боју на Мишару, умро тек 1842. године. Петар Добрњац, прво хајдук, доцније трговац, у устанку буљубаша код Миленка Стојковића. Истакао се у боју на Иванковцу и при одбрани Делиграда. Вођа опозиције против Карађорђа, умро у емиграцији 1831. године. Поцерац Милош – Милош Стојићевић из Врањске у Поцерини, године 1806. постао војвода. Истакао се јунаштвом код Китога, у боју на Мишару и у биткама дуж Дрине и преко Дрине, где је ратовао све до своје погибије 1811. године. Погинуо у потери за одметником, некаквим хајдуком Прелом. Ђорђе – Карађорђе, вођа првог српског устанка: „Ђорђе дође, сунце грану,/ А Србији дан освану.“

Након централне слике „Кола“ у Ђачком растанку, у испеваном историјском прегледу српске борбе са империјалним угњетачем, иду стихови који су мешавина ероса и танатоса, односно дионизијске слике стражиловске бербе и сунца, кола и вина, с једне, и хтонске дубине вековне патње и трагизма, с друге стране. Дакле, „Коло“ има српски родољубиви печат са животним сликама из дионизијске свакодневице и тешке историје у сталној борби за живу главу. Указују нам се јарко преплетене слике ероса и танатоса, са визијом насушне потребе за уједињењем српских области и (по)крајина, за независношћу и слободом пуних плућа.

Ватите се кола тога,

Од вишњег је оно Бога:

Руком држи братац брата,

Близу срца њега вата.

Свирац свира,

Срце дира,

Рука с’ диже на посао,

Да л’ ће коме бити жао?

Нога лупа, диже пра’,

Наоколо свуда стра’.

Нога лака, срце здраво,

Коло лети, коло ђаво,

Поскочица ђаволица,

Што је ’тела, то и смела

Ал’ је жеца одолела.

Ој ти секо

Кâно млеко

Белолика,

Кâно винце руменика,

Кâно паун поносита,

Кâно јела, селе вита,

Амо брже па наточи,

Да ти браца боље скочи,

Амо, селе, а за Бога,

Видиш е сам изнемогâ,

Тако, злато, тако, тако,

Сад је коло играт лако,

Амо, чедо милооко,

Дај да т’ љубне браца око.

Она бежи — за њом с’ вини,

Љубни, брате, пипни, штини,

Така игра, шала така

Таман, брате, за јунака!

Ајдук Вељко зна љубити,

Ал’ и сабљом дивно бити,

Ајдук Вељко љути вуја,

Турци стадо јагањаца,

 Ајдук Вељко кâ олуја

Кад у јесен из кланаца

Свати лишће то по гори,

Па обори,

Крши грање, па силена

Чупа раста из корена —

Сече Вељко и натиче,

Гони, стиже што измиче,

Сече аге посред паса —

„Ала, Ала!“ оде с гласа,

Ломи коње и јунаке,

Чини јаде свакојаке,

Кушља тлачи, сабља сева,

Кликће Вељко, Туре зева,

О тле чалма, о тле глава,

Ал’ под небо српска слава!

Овим фрагментом „Ђачког растанка“ показан је велики песнички таленат Бранка Радичевића – тако млад, а тако стар, да парафразирамо, то јест обрнемо један чувени Ујевићев стих. Певао је спајајући лирско и епско, био српска варијанта амалгама Пиндара и Хомера. С једне стране, виноградарска цика и вика, дугине боје грожђа и винове лозе, крошања и неба, тактилни укус бермета и зрна, у очима буктиња сунца и сремскокарловачког крајолика, а с друге – силе мрака и подземља, ништавило и смрт, у историјском огњу мача и барута, кала и муке, изгибије и страдања.

И, све испреплетено у клупку чија Аријаднина нит води кроз време, и тамо и овамо. Срећом, и хвала Богу, остаје траг у поезији, у матерњем језику, као наук и завет. То је божанска моћ песничког талента једног српског песника који је духовно ту и – траје у времену. А тело његово део је земног пепела свих нас, који смо се утврдили на Стражилову као српском Парнасу. И тако ће остати.

                                                                                                                                             Ненад Грујичић