О ПОЕМИ "КОЗАРО, СЕЈО И ПРАМАЈКО" НЕНАДА ГРУЈИЧИЋА

Данијела Регојевић

НАД КОЗАРОМ У ВРЕМЕНУ 

Поводом нове поеме из рукописа Ненада Грујичића – „Козаро, сејо и прамајко“ (Речитатив о геноциду, забораву и слободи), објављене у београдским Вечерњим новостима (8. 8. 2023), приједорском „Козарском вјеснику“ (18. 8. 2023) и бањалучком Гласу Српске (19. 8. 2023)

Један од најзначајнијих пјесника српске неомодерне књижевности, Ненад Грујичић, чија, поред осталог, горчина и бриткост у богатом језику и имагинацији буде и одржавају сјећања на застрашујуће дијелове српске историје, не дозвољава да нехај и туђи пропагандни планови закључају легендарну Козару у заборав. Као и прије двије године (2021), послије поеме „Шеснаест година разапет на великом дрвеном крсту на Мраковици“,  овај пјесник изњедрио је још једну величанствену поему, „Козаро, сејо и прамајко” (Речитатив о геноциду, забораву и слободи), у којој подсјећа на библијско страдалништво српског народа за вријеме Другог свјетског рата на Козари. Он заправо ствара живе споне између прошлости и садашњости, то јест указује на данашње синдроме који подсјећају на анексију Босне и Херцеговине, почетак Првог и Другог свјетског рата. Ова поема је уствари дио веће цјелине, књиге-поеме у рукопису.

У свему томе, а и данас, пјесник уочава истог незаситог завојевача и непријатеља који, иако два пута поражен у двадесетом вијеку, поново њуши по нашим предјелима и крајевима, ливадама и рудницима, кућним праговима и столовима, безобзирно жели да се домогне коначне побједе над српским народом на Балкану.

Крајем прошлог вијека тај исти завојевач завадио  је и у грађански рат гурнуо народ истог језиком, са три вјероисповести, и успио у томе, да заврти и закрви памет помоћу медија обичним људима што не успијевају да се ослободе око врата стегнуте оне старе западњачке максиме: завади па владај! Исти непријатељ, преобучен у јудинску догу загрљаја, незасито жели поново да пали огањ на брдовитом Балкану. Пјесник каже: „Стиже нам пљачкашка инкарнација/ с нагонима Првог и Другог свјетскога рата/ да покори наше душе и мишице, образ и част,/ да удари жиг на наша чела и вратове,/ да под вражјим печатом све исјече,/ исциједи и сасуши до бола,/ а крвљу наших рана и модрица/ упише своје име у окупаторски катастар,/ отпише наше претке и затамничи нам дјецу.“

Пјесник нас враћа у период катаклизме на Козари и тугује за пострадалим српским живим душама, обраћајући им се редом, и користећи се најтананијим ријечима у ритму новоспјеваног речитатива, умјетничког дјела између говора и пјевања. Пјесник помиње свог младог стрица Сретка Грујичића Среду, који је изрешетан њемачким рафалима и никад пронађен: „Ни костију, ни трага од твога гроба, стриче мој млади,/ ни капе, ни каиша, ни ципеле твоје нема,/ а ево металних шљемова из Берлина и Дрездена./ Ко је ту коме долазио у походе да гања и убија?“

  Пјесник отвара личну рану на грудима, али његов бол разраста у бол и жал за страдалим српским народом у цјелини у надирању њемачких и усташких фаланги  што  усмрћују Козару и њено становништво. Сходно томе, и поема „Козаро, сејо и прамајако“ израста и прераста саму себе, пламтећи на врховима крвљу орошене планине као подсјетник нама данашњима, и будућима, да увијек памтимо и никад не заборавимо генцоид над српским народом на Козари, геноцид заборављен и неосуђен од планетарних институција и политичких конвертита са земаљском правдом богиње Јустиције, коју империјални западни свијет држи у својим крвавим рукама, у мрачном власништву. Али, Божја ријеч је посљедња... и пјесник каже: „О, Боже једини, спери са људскога чела гријех и просвијетли чемер и јад на земљи од које смо саздани сви,/ у коју се враћамо тијелом и копамо.“

Поема уствари започиње пјесниковим отпором да наступа са ауторима који не знају гдје се налазе када на „Пјесничком часу“ на Мраковици читају некакве своје стихове писане у досади или вјештачком експерименту, стихове „о шпагетама или глистама послије кише“,  „о далеким океанима са крузерима, вискијем и доколичарима“,  „о парфемисаним шетачима у надуваним престоницама Европе“. Пјесник уствари из свога ранијег конкретног искуства на књижевној Козари преноси атмосферу и слике наступа залуталих пјесника и њихових прочитаних стихова који су стотинама миља удаљени од теме Козаре и њене епске трагедије што не дозвољава такав нехај и небригу, заборав и импровизацију, не прихвата празан приступ, свјесно или несвјесно негирање и заборављање огромне трагедије на Козари. Напросто, на Козари је тако изоштрена тачка трагедије на Балкану да јој се мора прићи са много пажње и разумијевања, стваралачког бдијења и љубави.

Грујичић маестрално персонификује Козару у мајку и прамајку, сеју и посестриму, и рида у њезином крилу, слично вапају Скендера Куленовића у поеми „Стојанка мајка Кнежопољка“.  Сличности између ове двије поеме нису случајне, као што су разлике очигледне,  јер су обје вјечни бастиони и свједоци страдалништва на Козари. Грујичић и цитира неколико Скендерових стихова да би након осам деценија изразио свијест и спој са чувеном поемом. Ти су додири потребни у токовима времена, они омогућавају пјеснику да лирско-епски изваја генезу таквог јаука у српској новијој поезији и створи нешто потпуно ново и оригинално.

Грујичићев болни вапај одјекује кроз вријеме и простор повезујући храбре трибуне и јунаке попут Петра Кочића и Гаврила Принципа све до Младена Стојановића који и даље, рањен у Јошавци, гледа нас са Козаре. Пјесник иде и дубље, помиње двије у деветнаестом вијеку буне у Поткозарју, прве преко Дрине послије Првог српског устанка 1804. године у Србији. То су двије машићке и једна Јанчића буна, све на Козари и Поткозарју, па онда двије Пецијине буне у Кнешпољу, све против Турака, против набијања на колац и страшног османског зулума над српским народом.

Све ово у поеми, Грујичић подастире пред очи новим колонизаторима из њемачког шињела који, што у забораву, а што у алавој чељусти, поново крећу са планом освајања и доминације над Балканом, над Србима који се не покоравају тако лако као неки наши сусједи. Стари непријатељ поново удара на нашу јабуку петровачу и крушку јечменку, кукуруз и пшеницу, крушну мрву, погачу, цицвару и попару, славски колач, бадњак и Божић, на васкршршња јаја, луковину и дјетелину, на на наше изворе и потоке, рудокопе и старе мајдане, на Љубију, Угљевик, Озрен и Шипово, на шуме грмечке и романијске, на преживјели наш народ и дјецу. Пјесник старе колонизаторе упозорава на шта ће опет као освајачи наићи: „Хује вјетрови, Козаро, а страни режим/ опет долази на нашу дједовину и грунт,/ по скупу слободу и жежени отпор,/ по предачко јунаштво и свету жртву.“

Земља плаче с пјесником, кука и нариче над поубијаном новорођенчади у колијевкама и двориштима, и нерођенима, заједно с младим мајкама у њиховим топлим утробама по којима Нијемци и усташе туку кундаком, и боду бајонетима: „Гоне и жене у бијелим рупцима/ и дјецу њихову жедну и гладну сагоне/ ... са тек пристиглим трешњама у јуну,/ у црном прогону, изгону и згону.“ Све то даје снагу урлика пјеснику над погубљеном дјецом, младићима и дјевојкама што не сазнаше за добро, и крик добија громолики призвук над свим, никад до краја побројаним губицима, али и непоколебљиву снагу и свијест да то никад не смије пасти у заборав: „Напаћена Козаро, прамајко наша,/ не дај да заборавимо српску нејач у збјеговима,/ са твога брђа и забрђа, обронака и пропланака, продола и долина, пољана и сокака/... не заборавимо молитву за српску нејач/ сатјерану у пакао Јасеновца и Градине, не заборавимо многу браћу заклану,/ ни сестре њихове што чудом осташе живе/ и данас у дугим хаљинама у колу пјевају: Црна ми је роба омилила/ откад су ми браћа изгинула!“

Поема говори о несхватљивим размјерама зла у човјеку, о његовој помахниталој машти у чину сакаћења и убијања људи и уништавања читавог једног народа. Пјесник болно слика посљедице:  „Ја видим раширене дјечје зенице и страх на уснама,/ чујем залиске срдаца што трепере као у ласице,/ и видим њихово неискуство са људима-звјерима,/ незнање о човјеку као идеолошкој мрцини,/ о људском стрвинару кад обуче и опаше униформу,/ ја видим оборену дјецу и крваве кошуљице од кудеље залијепљене уз бијела тијела, и отворене младе очи, слијепе,/ заустављене у последњем хвату сунца.“

 Из ове поеме можемо да научимо да је зло неуништиво, да се оно може само неко вријеме примирити а онда опет активирати са неким новим идеологијама и униформама, политикама и војним доктринама,  до неслућених размјера производње и употребе суицидно осавремењеног оружја.

Поема „Козаро, сејо и прамајко“ у пар наврата добија и иронични тон склон опомени, гдје се Грујичић експлицитно обраћа тзв. високим представницима у данашњој БиХ, чији су преци очеви и дједови бесавјесно и бесловесно планирали и одобравали геноцид над српским народом на Козари и другдје. Пјесник их претвара у лажног Цара  Шћепана Малог (по називу познатог Његошевог дјела), у „високог“ малог представника који лукаво најављује да ће радо обићи све природне љепоте Босне и Херцеговине, у ствари крвљу заливене планине, и долине са ријекама и језерима, али се ипак не усуђује да прошета по Козари у својим (такође крвљу) углачаним ципелама у данима кад се српски пјесници и народ окупљају на многобројним поменима за пострадале у Другом свјетском рату на легендарној планини.

Пјесник се дотиче и њемачких пјесника романтичара, који другачије од својих сународника-колонизатора гледају на овај и онај свијет. Каже да Гетеу и Хелдерлину или Хајнеу и Рикерту  није мила крвожедна помама њихови сународнка у војним униформама за крвљу српске дјеце, жена и стараца, и уоште људи са планине Козаре и шире. Пјесник уграђује у поему позитивну слику сусрета Волфганга Гетеа и Вука Караџића, Нијемца и Србина, које је спојио наш епски десетерац са гусала (и стихови народни, српски), а што је формула за зближавање народа и људи,  кроз културу и духовност. Уз слике војничких фашистичких хорди, тиме је постигнута слика контраста на универзалном нивоу, контраста између људи и нељуди, доброте и зла, свјетлости и мрака.  

При самом крају поеме, Грујичић указује на поновне муње и громове што сијевају и грувају од Козаре до Теслине Лике („нетјелесни Никола Тесла, / православни Србин планете,/ творац свјетла мимо сунца“), јасно осликавајући ауре пострадалих како бране земљу од углачаних чизама Запада, његових „високих представника“ који непозвани, понижавајући нас тиме,  долазе, како кажу,  да остану, не да оду, већ да оробе, опљачкају и покупе све шта је преостало, где ће пун себе тиранин нама самима омогућити да од њега купимо своју ливаду, да му будемо слуге и робови, а он ће нас упутити у његов бизнис око ливаде. Ха, ха, ха, из којег ли је вијека ова империјална наредба, а ево још жива у времену убрзаних медија и нових технологија. Мораће да нестане или нас неће бити.

Уствари, у свему томе наслућује се потенцијални сукоб, и намјера колонизатора да преостале Србе још једном изгна на тратине попут каквих грла стоке у стаду и распореди за будућа стрељања  и клања. Све ми се младој чини да ће то бити друкчије овога пута. Пуна сам пркоса, ината и отпора, постаћу први женски Гаврило из Грахова.

Пјесник указује на огромну менталитетску и духовну разлику, па у поеми напомиње да је српска војска као побједничка у Првом свјетском рату, могла да настави преко Саве и Драве у Аусда трију и Њемачку и тамо убија, да се свети, на примјер у неком њиховом Грацу или Ахену, као што су Нијемци у Крагујевцу у срцу Шумадије   стријељали 4000 хиљаде ђака „ једном дану“. Али ми нисмо Германима то урадили, јер: „други смо дух и корјен – светосавски је наш знамен: / богати смо онолико колико другима дарујемо,/ друга је мајчина сиса дојила нас у ћапћању,/ и други завјет, косовски носимо у њедрима“.

А занимљиво је да Грујичић у поеми, за домаће животиње,  не употребљава ријеч стока, већ – благо. То говори о настојању не само да се оплемени језик већ сам облик егзистенције људи и домаћих животиња под истим небом, на Божјој Творевини. У поеми, док њемачке „штуке“ надлијећу Козару бацајући бомбе на голоруки народ, Грујичић даје слику разарања једних запрежних кола: „Све се растаче у парампарчад и пепео,/ и чивије и сврачине, и дрвене руде и срчанице, и главчине и подложњаци, и лотре и шараге“.Овдје се види богатство лексике и нашег језика, што указује на корјенску и болну српску специфичност на удару њемачких злотвора.  А онда наставља слику хаоса под бомбама на аркадијски лијепом предјелу Козаре: „... и кајасе и репови копита и гриве,/ мучу краве-музаре и телад/ јагањци расути по доловима,/ бучу бакови жељни бодљавине, у завитланом зују пчелињака са рајских испаша,/ вилено сеоско благо бјежи испод црних птичурина.“

Поема се затвара природно, попут затишја у шуми након застрашујућег грома који небо располути, те се пјесник повлачи из ње и улази у врловито-виловито козарско коло, које истовремено опија и заноси попут планинског вихора, на све стране разносећи негативну енергију и туђинске планове. Пјесник се у искону стапа са прамајком Козаром и њеним потоцима, понорницама  и потајницама, ћуковима и вуковима, соколовима и срнама, орловима и медвједима, са флором и фауном легендарне Козаре:  „За тебе гинем, Козаро, сестро и прамајко,/ рађам се у твојим распореним сјећањима,/ у високој тишини мирисне смрче, бора и јелике,/ изничем у  неумрлој ријечи твога имена и бола,/ ријечи која је Господња од постанка свијета,/ са посијаним душама-пупољцима твојих мученика/ у еденским баштама за вјечни живот/ гдје нема прљаве историје човјечанства: Грло моје ко тамбура јада,/ никад није јадало ко сада!“

То коло у пјесми и јецају призор је чисте казарзе са побједом у грудима, са визијом, са новоосвојеном слободом и вјечном љубављу према отаџбини, у вјековној пјесми која несавладана одјекује са врхова планине-мученице.

         У Бањалуци, 22. овгуста 2023.