ЈЕФИМИЈИНА И БРАНКОВА МОЛИТВЕНА УЗНОШЕЊА

"Блиц недеље", Београд, 2, јул 2023.

БЕСЕДА НЕНАДА ГРУЈИЧИЋА НА 36. ЈЕФИМИЈИНИМ ДАНИМА

У Трстенику, 14. јуна, свечано су отворени 36. Јефимијини дани. Чувену манифестацију својом беседом о Јефимији и Бранку отворио је Ненад Грујичић. Беседа се завршава  Грујичићевом песмом "Дуга на путовању царице Милице и монахиње Јефимије у Турску на султанов двор"..Пре беседе Ненада Грујичића, млада београдска драмска уметница Даница Петровић, родом из Крушевца у близини Трстеника, надахнуто је интерпретирала Радичевићеву песму „Молитва“ којом започиње Грујичићева „Антологија српске поезије (1847-2000)“. После прочитане беседе наступилее су песникиње: Милица Миленковић, Љиљана Павловић Ћирић и Милица Шпадијер. У наставку програма одржан је концерт „Браће Теофиловић“.

НЕНАД ГРУЈИЧИЋ: ЈЕФИМИЈИНА И БРАНКОВА МОЛИТВЕНА УЗНОШЕЊА

Поезија,  поготово духовна, релативизује време и простор, поседује универзалну лепоту и значај. Надвремено својство поезије огледа се у сједињавању прошлог, садашњег и будућег. Пре три и по хиљаде година, анонимни египатски песник у минијатури „Разговор уморнога од живота с душом“ пева: „Преда мном смрт/– као сести под једро/ на ветровит дан." Ови стихови немају старост, они су вечито млади, ни песник нема године, он је заувек млад.

Има појава у времену када поезија надилази књижевне степене и показује се као духовна супстанца у чистом таленту од Бога. У дневној књижевној пракси, постоји и такозвана поезија с друге стране, поезија без надахнућа; и она на јавној сцени функционише, али као артифицијелна компилација и рециклажа постојећег. Дабоме, поезија отвара разноврсне поступке и многа тематско-мотивска поља, и то је све уметност. Ако је заиста духовна, поезија је у функцији молитвене резонанце у зазиву љубави Божје, у подвигу духа и созерцавања истине о творевини Његовој.

Написавши песму „Молитва“ на Васкрс 1844. године, Бранко Радичевић се указује као дете поезије окићено великим талентом. Он слави Божју Творевину оличену у земљи, води, ваздуху и ватри. Већ првим стихом у „Молитви“, Бранко именује Сунчев систем са звездарником, иницијално назначујући  Божју васељену: „Месец јасни, звезда јато, /И сунашце умиљато,/ Зору што нам небо шара,/ А и муњу што га пара,/ И ту силну грома буку,/ И олује страшну фуку,/ Ти сатвори вељи Боже,/ Ко овако јоште може!“

Дивећи се чуду Творевине која дише у хармонији свих елемената што их дарова рука Божја,  Бранко наставља истим интензитетом да укључује  нове животне слике и чулне сензације: „Цвеће љупко и долину,/ Стадо, врело и планину,/ Ти’у реку, силно море,/ И под небом орла горе,/ И над орлом шарну дугу,/ И славуја у том лугу,/ И још његов глас умилни/ Ти сатвори Боже силни.“

Јефимијина „Похвала кнезу Лазару“ започиње стихом: „У красотама овога света васпитао си се од младости своје.“ Одмах означава Божју Творевину, именује живот „у красотама овога света“, којима је био удивљен и кнез Лазар. Још дететом, он целим бићем осећа дивно чудо Творевине што га усмерава и васпитава својим божанским дахом, негује му душу у земном за вечни живот.

У песми „Молитва“, Бранко се окреће и човеку, оваплоћењу Божјег лица на Земљи, указује на себе као део Творевине: „Осим другог овде свега/ Мене створи из ничега,/ Ду’ом својим ти подуну,/ У менека душу суну. “ Привидно ни из чега, из грумена земље, оживљен Светим духом, човек од Бога доби душу, постаде у исти мах личност људске и божанске провенијенције, биће ипостасног потенцијала – са душом која је део вечности у човеку.

И, ту би се по мери песничког заната са песмом могло стати,  и да она буде сасвим добра. Међутим, Бранко Радичевић иде још даље: „Па ми, Боже, јоште таде/ И у душу нешто даде,/ Та и моја песма ова/ И њу мени ти дарова.“ Каква свест о песничком послању! Бранко слави таленат од Бога, дар над даровима, моћ да у матерњем језику опева Творевину. Чином певања он гради таленат за таленат у знаку прозорљивог запажања светог владике Николаја Велимировића: „Таленат је Божји белег у човеку, и човеков у Богу.“  Белег који најављује и оваплоћује молитву у срцу Јефимије и Бранка.

Духовни тријумф певања изражен је у завршном катрену Бранкове песме „Молитва“: „Фала, Боже, на дар ови,/ О помози, благослови,/ Да ми како с права пута/ Душа млада не залута!“ Јефимија, пак, у молитви „Туга за младенцем Угљешом“, епифанијски вапи: „Удостоји, Владико Христе, и ти, пречиста Богомати,/ мене јадну да свагда бригујем/ о одласку душе моје.“

Бранко захваљује на небеском поклону, али брине и моли Створитеља да га сачува од нових искушења. Са свим својим слабостима и падовима, он слави Творевину, тражи помоћ од Бога да му душа и тело не залутају у прелест на Земљи и на странпутице овога света. Надахнут  светлошћу и менама годишњих доба,  он захваљује Богу на немерљивим лепотама и таленту да пева,  али страхује да ће у песми, неискусан, упасти у хтонске дубине греха. Међутим, неискуство је карактеристика земаљског амбијента и времена, није категорија небеског и вечног.

Бранково духовно клатно дотиче две главне спознаје.  Оно је разапето између,  како Јефимија каже, „пропадљивог и маловечног“, с једне, и „непролазног и великог“, с друге стране. У првом делу свога живота, Јефимија  је испуњена срећом  и благодаћу, и све је изгледало попут еденског врта на земљи. Међутим, после битке на реци Марици, где је изгубила мужа, а пре тога оца  и премладог сина, све се преокреће.  Као монахиња, она оштро уочава универзални принцип, с једне стране „многолетни у добру живот“, а с друге „пропадљиву висоту земаљског господства“.

Земно ситна и грешна, Јефимија своју „Похвалу кнезу Лазару“ завршава срдачном молитвом –  да се „мученик кнез Лазар“ пред Богом заузме за њу такву, то је јест да „крепка рука Господња“ утиша „буру љуту душе и тела“ њенога. Неисплакана и мала, она је захвална за помоћ од кнеза Лазара  који је прими к себи и удоми. А после боја на Косову и Лазареве мученичке жртве притом, Јефимија моли Господа да сачува не само њу већ васцели српски род где су и „његова чеда и они што једоше хлеб њихов“ и они што „ подигоше буну велику“, а Лазарева „добра у заборав ставише“.  А затим додаје хришћански аксиом: „На моја мала приношења погледај/ и у многа их урачунај,/ јер теби не принесох похвалу како приличи,/ већ колико је могуће маломе ми разуму,/ па зато и мале награде чекам.“ Молитвеним умом и чистим срцем, Јефимија се већ обукла у Христа, и она више не тражи ништа, не очекује никаква земаљска признања.

После гласне похвале кнезу Лазару, чемерна и чамотна,  монахиња Јефимија, као сваки молитвом окрепљени хришћанин, нечујно и непрестано (тако мора бити),  не записује, већ понавља у себи: Господе Исусе Христе, сине Божји, помилуј ме грешну! Ова свеприсутна молитва срце је свих молитава, суштина саме вере, без које нема љубави према Богу нити богопознања.  

Но, „природом матерњом побеђивана“, Јефимија непреболно тугује за „младенцем Угљешом“, четворогодишњим сином, „за ким жалост непрекидно гори у срцу моме.“ И то се по монашким начелима сматра искушењем и слабошћу, која траже да се „матерња природа“ победи. Кроз неугашену љубав према сину, а кроз непрекинуту молитву, Јефимија (про)осећа симбиозу земаљског и небеског, као што сунчева светлост ураста у (не)кошену пшеницу или у (не)откинути грозд, а потом и у причесни хлеб и вино.

И Бранко је млад остао без својих најближих, без сестрице Амалије старе годину и пô дана,  мајке Руже која умире у својој тридесет првој, и  брата  Стевана који свет напушта у двадесетој.  Оболео од сушице илити јектике, у 19. веку неизлечиве – туберкулозе, и Бранко умире млад навршивши свега двадесет девет година.

У песми „Кад млидија` умрети“, Бранко уствари тугује гледајући на смрт испијеног и  болног брата Стевана, певајући у његово име: „Лисје жути веће по дрвећу/ Лисје жуто доле веће пада,/ Зеленога више ја никада/ Видет нећу!“ Бранко доноси слику човечје сасушености и пепелности, болести и пролазности: „Глава клону, лице потавнило,/ Боловање око ми попило,/ Рука ломна, тело измождено, / А клеца ми слабачко колено! Дође доба да идем у гроба.“

Монахиња Јефимија, пак, прилажући катапетазму (златовезну завесу у Хиландару), сматрајући себе недостојном и ништавном, иде још даље у увидима о трошности и несавршенству,  па моли Христа да је не изобличи „у часу смрти“ без обзира на њена „прљава уста“ и „нечисти језик“. То је монашко обрушавање на себе, на сопствене слабости и нечистоће. Са грађанске тачке гледано то је својеврсно претеривање, то јест хиперболисање сопствених мана и грехова, самопорицање у молитвеном укидању самога себе.

Међутим, Јефимија то чини по завету монашког живота. Ту је духовни манифест усамљеништва и тиховања,  чишћење земаљских навика и чулних задовољстава.  Један анонимни монах из, и Јефимијиног, 14. века самога себе, поред осталога,  назива „малодушним“, „мрачним“ , „мрским“, „неискушаним“, „нечистим“, „прелестним“, „злообразним“, „бедним“, „лицемерним“ , „бесовским“, „саблазним“ и „недостојним“.

Монашки поглед није од овога света, није по рецепту свакодневног живота, нема узрочно-последични образац човека као друштвено-историјског бића.

Монашки подвиг, дакле, заснован на одрицању од земаљског привида, славе и успеха, проналазимо и у нашем времену.  Узмимо пример игуманије манастира Градац, мати Ефимије,  из профаног живота академске сликарке са великим могућностима афирмације већ у младости, која је своју одлуку да се замонаши нашла у сазнању да многи сликари ни на крају своје каријере нису пронашли мир и смисао, нису открили љубав Божју без обзира на множину њихових уметничких дела, већ, напротив – компликују своја трагања у уметности и очекивања од живота.

Није сваки песник илити уметник на извору божанског, може бити и догађа се да је на врелу демонског, а да то не препознаје,  или не придаје значај свему томе, већ наставља да производи уметност такве провенијенције. Нарочито у фазама великих искушења, борба између једног и другог догађа се у свима нама.

И Бранко и Јефимија знају да земаљски живот има својства и раја и пакла, Бранко – на песнички, Јефимија – на монашки начин.  Као водећи песник српског романтизма, Бранко позицију песника доживљава као божанску, али увидом у пролазност раја на земљи,  он ту привидну титанску моћ песника преображава у прометејску патњу и бол, истина са узвишеним и гордим поносом без обзира на окованост земним атрибутима.

У песми „Молитва“, као и у другим својим песничким творевинама,  млади Бранко, дакле, зна  да је овај свет, и поред огромне лепоте,  сенка проласка  и одласка.  Ако бисмо његову поезију крунисали двема речима, то би биле лексеме: здраво и збогом. Диљем песама, он у исти мах слави и – опрашта се од живота.  „Ој, изворе, здраво, здраво (...) Здраво и ти, момо, туди (...) „Браћо мила, здраво, здраво“, /  Вина доста – то је право“, али и „сам ту самцит на свету широком“ са „зором без осванка“, он  каже: „Збогом житку мој прелепи санче,/ Збогом зоро, збогом бели данче,/ Збогом свете некадањи рају,/ Ја сад другом морам ићи крају.“ 

Између ове две крајности, Бранко орфејски пева: „Хтедо`дугу да са неба свучем/, дугом шарном да све вас обучем.“  Дивећи се Божјој творевини која поседује „и над орлом шарну дугу“, Бранко жели баш том дугом да украси људске душе и тела, да сваког човека награди надземном лепотом и божанском милошћу. Дуга се овде јавља као симбол моста између неба и земље, који транспонује божанско ка човеку, а људско ка Богу. Дуга је нежна сила покајања, знак стишавања Божје срџбе  после потопа,  страхотног уништења живога света. Дуга је знак новог савеза између неба и земље,  Бога и сваке живе твари, нови полазак у живот и ново стварање на Земљи, које ће штитити Божја наклоност и милост.

Јефимија, земно безначајна и слаба, малих могућности да доживи „небеско весеље вечно“, телесна и смртна, али са непрекидном молитвом јака и духовно несустала, обраћа се Христу стиховима везеним на хиландарској завеси: „Ниједна надежда није у мени/ за спасење моје,/ ако милосрђе твоје не победи множину безакоња мојих“. Она, дакле, молитвом непрестано кади своју земну пропадљивост и безакону  непотребност на Земљи.

Бранко није монах, али је песник божанског талента, који са вером пева:  „Надо моја, ниси ваљда пена“. Нада је важан део индивидуалне стратегије у романтичарском концепту  света. Иако за своје песме Бранко каже да их „у траљама оставља“, он се нада да његов  надахнути језик време неће развејати као пену и прах, и да ће можда бити удостојен Божјег благослова за све што чини.

У „Запису на хиландарској завеси“ Јефимија каже: „Зато те молим, незлобиви Господе,/ ни мало ово приношење не одгурни.“ Што је наоко беспомоћнија и неважнија, Јефимијина молитва бива крупнијом и делатнијом – ближа Богу.  На крају „Похвале кнезу Лазару“, песникиња потписује  свој завршни стих : „Јефимија усрдно приноси ово теби, свети.“ А скоро пола миленијума потом, после свих искушења и грехова, Бранко Радичевић пева: „Ао, свете, мио и премио, красно ли те Вишњи удесио!“

Ненад Грујичић

ДУГА НА ПУТОВАЊУ  ЦАРИЦЕ МИЛИЦЕ И

ВЕЗИЉЕ ЈЕФИМИЈЕ У ТУРСКУ НА СУЛТАНОВ ДВОР

Монахиња Јевгенија и са њоме Јефимија

после боја на Косову кренуше до Бајазита

да султана османлијског умоле за милосрђе

за Стевана Високога на ког паде људско грђе

– да издаде као вазал Муратовог моћног сина.

Две Српкиње, удовице, Милица и Јевпраксија,

путујући угледаше гдено небом дуга блиста.

Јефимија-Јевпраксија проговори срца чиста:

Ова дуга једним краком из Србије извирила

а другим се одвезала и у Турској намирила,

то је Божја рука, сестро, што нас прати до султана,

још од битке са Косова, ружа српског бола, славна  

– да силином нежних боја убедимо Бајазита

да он више за деспота у Србији и не пита,

да не сумња у вазалство које као казна дође,

јер земаљско ионако царство буде па и прође.

Ту Милица поста јача саветима Јефимије

да свог сина храбро брани од султанске димискије.

Док им дуга поји очи, на трепкама бриде сузе,

и сећања преплавише – кога оно Турчин узе:

млада ћерка Оливера, мила сестра Стефанова,

за слободу поста жртва, харем-жена султанова.

Но...  стигоше монахиње, на небу, гле, дуга неста

и зађе у срца њина, па молитва засја сместа,

свака реч им беше златна у клечању пред султаном

ког ханума Оливера још усмери својим планом.

Милица и Јефимија све изнеше постојано,

вратише се Љубостињи хвалећ’ Бога сваким даном.

Деспот Стефан Лазаревић прихвати се своје судбе,

у Србији, слашћу дуге, он испева Слово љубве.