БОШКО ЛОМОВИЋ О "ЛИЈИ ПАНДЕМИЈИ" У "ПОЛИТИЦИ ЗА ДЕЦУ"

Београд, 22. јуни 2023.

ПАНДЕМИЈА ПЕСМЕ ПИШЕ

      У данашњој Политици, на дечјој страни, изашао је приказ из пера угледног песника, писца, публицисте и новинара, о новој књизи Ненада Грујичића, збирци песама за децу, „Лија пандемија“ (Институт за дечју књижевност, Београд 2023). На истом месту пре седам година, Ломовић је објавио и текст о Грујичићевом песничком првенцу за децу „Маца на вратанца“.

      Писац више од тридесет књига поезије, прозе, есеја, критика, антологија и мемоара, уз то и познати културни делатник, Ненад Грујичић је новајлија међу нашим писцима за децу и младе. Дебитовао је, пре седам година, збирком песама „Маца на вратанца“, а недавно се огласио и другом песмарицом „Лија пандемија“ (Институт за дечју књижевност, Београд, 2023).. Песме су настале у време најжешће пандемије ковида 19 када смо, што из властитог страха и опреза што наредбом Кризног штаба, проводили дане и дане између четири зида.

      Пандемија је надахнула песника да изнедри четрдесет пет духовитих, оптимистичких песама за најмлађе; учинила да чланови породице много више времена проведу заједно, да се зближе кроз дружење које им је и недостајало;  да се корони супротставе љубављу („Ми смо јако племе, још из старог доба, / да нас неко свађа, нека само проба“).

      Песме Грујичићеве збирке су, уистину, портрет једне (његове) породице у доба короне. Јесте, школе затворене, учи се и ради „онлајн“, али је подоста времена за честе партије шаха у којима је мама Милена Нона Гаприндашвили, а кћи Даница Маја Чибурданидзе (чувене грузијске шахисткиње). Ту је, сваке вечери, и „Слагалица“ за породично гледање и такмичење, потом прилика да кћерка, ђак трећак, искаже и усаврши свој цртачки дар (збирку је она и илустровала), да се мама покаже као врсна куварица, а тата више проводи у читању и писању. Не изостају ни групни чучњеви на тераси („Не знамо шта бисмо у дане короне / да нема терасе, најмилије зоне“).  А тек која је срећа кад из рерне на сто стигне миришљава посластица („Једе се и слади, лете лептирићи,/ карантински то су драги кромпирићи“), а читава породица буде на окупу за ручком.

      И тако, у доба свеопштих ограничења, неслободе и забрана у време короне, песник Ненад Грујичић нам нуди не измаштану или жељену, већ стварну слику породичне слободе, склада и љубави у којој се нико не досађује, не јадикује, јер ни у једном дану нема „празног хода“. Напротив, дани су испуњени креативном игром и корисним активностима, успешном љупком битком са карантинским ограничењима. Пандемија јесте огромно зло, али у сваком злу, поручује песник, има и зрнце доброг. Зато завршавамо ову белешку у Грујичићевом оптимизму: Пандемија инспирише, / она чак и песме пише.

                                                                                                                                     Бошко Ломовић

ЉУБАВ ПРОТИВ КОРОНЕ

Откад је почела да влада корона

породица наша пуна шампиона.

Постали смо јаки, чувамо се, блиски,

времена су луда, тешка пандемијски.

Ми смо шампиони љубави и слоге,

на тераси мало протегнемо ноге.

Фискултура живи, склекови се раде,

eј, короно, ко те међу људе даде?!

У ДОБА ПАНДЕМИЈЕ

Прича о корони хоће да нас свађа,

е неће, јер слога много нам је слађа.

Породица моја не даје корони

да нам као тема у главама звони.

Ми смо јако племе – још из старог доба,

да нас неко свађа, нека само проба!

Живела слобода у рођеној кући,

а ти ћеш, короно, као звечка пући!

МАМА ГАПРИНДАШВИЛИ *

И ДАНА ЧИБУРДАНИДЗЕ

И коначно данас, слушајући Баха,

Даница и мама заиграле шаха.

Оне тако воле да су надахнуте,

па и када губе – нема да се љуте.

Озбиљна музика и о машти брине,

обе мисле да су светске првакиње.

Редају фигуре, за победом жуде,

жртвоваће пуно – шта буде да буде.

У првој партији догоди се реми,

за Даницу – пораз, јер победи стреми.

Зиграше нову, то Даница тражи,

да победи маму са више куражи.

И ту мама опет не дâ се и – врда,

фигуре к’о Нона преко табле мрда.

Гањале се тако по шаховској плочи,

Даница колачи своје плаве очи,

не верује њима – мама игром плени,

опет нема победе, опет само реми.

Кад сабереш оба ремија на крају,

то је – један : један, то и врапци знају.

Зато сутра – нова партија у даху,

да се види ко је шампион у шаху.

            * Нона Гаприндашвили  и Маја Чибурданидзе,

             грузијске шампионке у шаху, светске првакиње

              у другој половини двадесетога века

ТВ-СЛАГАЛИЦА

Занимљива игра, помаже нам пуно,

чак и кад је сви не решимо потпуно.

Комбинујеш, хваташ речи и за реп,

Видиш пуно слова, ал` ко да си слеп.

Неке речи нису лаке за склопити,

треба се кроз слова јуначки пробити.

Бројеви-проблеми, троцифрене фаце,

тек понекад неки до мене добаце.

Има кад бројеви посложе се тако –

сабирати, множити може скоро свако.

Водитељке помажу осмехом са стране,

Слагалица тече, неком ће да сване.

Скочко има знаке, да ли и то знате,

као што их имају измешане карте.

А провера знања, оно кад се  пита,

на пример, за друго име друга Тита.

Асоцијације – ту се плоди машта,

често  у решењу укаже се свашта.

Слагалица чудо – мама филмаџија,

тата често шаљив, ја сам инаџија.

Нека живи Слага  у коронске дане,

и сутра је гледам с татом поред маме.

ДАР ЗА СЛИКАЊЕ

И овај је дан леп, сав у сликама,

Даница је као Винсент Гог сликала,

Помаже јој мама, сва у надахнућу,

љубав тако греје и весели кућу.

Једна слика, друга, ево је и трећа,

заиста је данас срећа нам највећа.

Боје пламте: жуте, окер и црвене,

има разних, чак и три-чет’ри зелене.

А таја се радује –  ето новог стиха,

поносан на ћерку како лепо слика,

Хвала Богу, ако неко мене пита,

то је зато јер су деца даровита.

ПУДИНГ И ЧЕ ГЕВАРА

Мамица је сазнала да је вирус превара,

екрански нам молују и памет и разум,

ех, да нам је онај Че са Кубе – Гевара,

он би наш’о излаз, неку стазу-богазу.

Утеха је нама пудинг разних боја,

клопамо га сваки дан, слатко, без застоја,

вредна мама, уморна, ма не може више,

сви знамо – без подинга црно нам се пише.

ШТА ТО ХОЋЕ ЗУБИЋИ?

Нови зуб се спрема да излети нагло,

о, животе, тајно и прегуста магло.

Зар се сви зубићи морају климати,

и уопште зашто треба их имати.

Боље да безуби ходамо по свету,

то би свима било најмање на штету.

Ето моја бака и добри дедица – 

без зуба им горња и доња вилица.

Почупаћу своје да на бабу личим,

а не да климају – да због тога кричим.

Калодонт мирише, четкица га воли,

ко год пере зубе, ништа га не боли.

               (Из књиге „Лија пандемија“ Ненада Грујичића, Институт за дечју књижевност, Београд, 2023)