РАДОВАН КРАГУЉ, КОБАЦ КОЈИ ЈЕ ЗАТВОРИО КРУГ УМЕТНОСТИ

Сећање на великог српског и светског сликара са Козаре

МОЈ ЗЕМЉАК РАДОВАН КРАГУЉ

"Блиц недеље",  Беогард, 21. мај 2023.

Пише: Ненад Грујичић

            Дефинишући оригиналност као збир особене „енергије, снаге и воље“, Јохан Волфганг Гете је рeкао:  „Чим се родимо свет почиње да утиче на нас и то тако иде до краја.“ Тиме је објаснио свој животни манифест  и стваралачки принцип, који се могу односити на сваког уметника аутентичног креативног печата.

За презиме Крагуљ чуо сам још при повратку моје породице  1960. године из Војводине, из  Шајкаша у Приједор, где сам пошао у основну  школу „Мира Цикота“ у Гомјеници.  Крагуљи су у Поткозарје дошли из Лике, има их и на Банији,  један крак пристиже и из Далмације  (Врлика). Настањивали су се у Подгрмечу и Поткозарју. То презиме, пак, потиче од речи крагуј, једне врсте  птице (кобац, јастреб) сиве боје,  коју су стари Дубровчани припитомљавали и учили да лови друге птице.

А пред крај  средњошколског живота у Приједору  упознао сам гимназијалку  Драгану Крагуљ, талентовану младу песникињу. Обоје смо објаваљивали прве песме у загребачком омладинском листу „Тин“, што је била својеврсна скраћеница за реч „тинејџер“, али и асоцијација на славнога песника Ујевића.  А онда сам и од других сазнао за угледног  сликара, пореклом Приједорчанина, Радована Крагуља, који је и тада, седамдесетих година прошлога века, био познат не само у Титовој Југославији.

Приједор је чувен и јединствен по великом броју изузетних сликара још с краја деветнаестог века па кроз цео двадесети, до данашњих дана: Најпре, Перо Поповић (Приједор, 1881) и Тодор Швракић (Приједор, 1882), који су уствари први школовани сликари у Босни и Херцеговини, учили на академијама у Бечу и Прагу. Затим, вајар Сретен Стојановић (Приједор, 1898)), школовао се у Бечу и Паризу, те Милан Четић, Драгутин Митриновић, Радован Крагуљ, Бранко Миљуш,  Здравко Мандић, Милан Васиљевић, Милан Совиљ и синови Радомир, Весо и Зоран, Љубомир Стахов, Предраг Марјановић, Драган Топић, Тихомир Илијашевић, Владимир Кнежевић,  Стоја Џебрић, Зоран Бановић, Велимир Илишевић, Далибор Поповић Микша и други.

Радован Крагуљ рођен је у Краљевини Југославији 1935. године, у Великом Паланчишту код Приједора,  у данашњој Републици Српској, у Босни и Херцеговини. У времену немачко-усташке злочиначке офанзиве на Козари 1942. године,  цела Радованова породица била је прогнана са спаљеног кућног прага и бачена у ђавоље кругове пакла Другог светског рата на тим просторима. У једном од збегова и ратних похара на Козари, погинули су му отац и сестра Гина. Он се нашао у Јасеновцу, а онда и у усташком логору за децу у Сиску, као и његова браћа и још једна сестра, којих је у породици било шесторо. Мајка Милева била је депортована на присилни рад у Немачку.

О томе како је с младом браћом и сестром побегао из логора за децу у Сиску, Радован Крагуљ је рекао: „Извукли смо се тако што смо кришом пратили домобранског официра који је дошао да извади своје земљаке. Претходно смо стргнули бројеве који су нам на канапу висили око врата и бацили их у прашину. Кренули смо ка Приједору, преко њива. Било је чак њуди који су нам успут помагали. Људи су у принципу добри, све зависи од околности којима су окружени. Мајка се срећом вратила из логора после рата.“ Ти призори патње и ужаса пратили су га целога живота, а у уметности је видео спас за потпуну катарзу и остварење сопствене личности.

            Студирао је на Ликовној академији у Београду од 1953. до 1960. године. Као стипендиста Британског савета похађао је Централну школу за уметност и вештине у Лондону (1962–1963), а потом је предавао у школама у Великој Британији, Белгији и Француској. Почетком седамдесетих година први пут је посетио Велс, гдје је убрзо купио малу кућу на имању у близини Билт Велса. Отада је живео и радио на релацији Велс–Париз, али боравио и у Београду.

Упознао сам Радована Крагуља на 27. Бранковом колу, 13. септембра 1998. године. Поред осталога, нашли смо се и  у новосадском клубу "Артик", који је био и наш галеријски простор у центру града, у улици Илије Огњановића 3. Тада је боравио у Србији изразивши жељу да се коначно упознамо и као земљаци.  Крагуљ је обилазио разне институције и колеге-уметнике, па се тако ухватио и у коло Бранково заједно са Приједорчанином Владимиром Кнежевићем чију смо изложбу уметничких радова од материјала из рудника Љубија отворили поменутог датума у „Артику“, где је уводну реч имао Андреј Тишма, познати новосадски уметник, син славнога писца Александра Тишме. 

Радован је био веома тих, сетан и драг,  духовно јак човек и уметник, носио у себи онај посвећенички жар који говори о оригиналном аутору незаустављиве стваралачке путање. И тада изложио је  неке  племените идеје везане за Поткозарје и родно Велико Паланчиште код Приједора, и уопште за тај крајишки предео на потесу Приједор – Бањалука.  Видело се да му завичај никада није ишчилео, да му је остао привржен целога живота. У родном крају видео је и доживљавао непрестане епифанијске подстицаје. То су они светски људи с којима лако причате, који ће се топло интересовати и за ваш кућни кров и детињство, и све то подићи до универзалних значења обостраног животног искуства.

Видело се да поседује велико искуство, али се не размеће, већ допушта да саговорник сам донесе закључак и успостави меру у комуникацији. Желео је и мене чути, шта мислим о његовим предлозима, могу ли му како и ја помоћи у Приједору. Поред осталога,  заинтересовао се и за моју књигу  народног певачког  блага „Ојкача“, студију и антологију, која је имала више издања, а прво се у тиражу од три хиљаде примерака 1988. године појавило у тада агилној  Књижевној заједници Новога Сада. Осим допуњених издања, та књига била је тема документарно-уметничких радио и телевизијских емисија,  имала бројне медијске промоције и понела важне награде. О ојкачи сам, у два маха, говорио и на Хумболдтовом универзитету у Берлину, а о њој је писано и у светским часописима за културу и књижевност. Све то допирало је до Радована Крагуља у свету.

Поклонио сам Радовану примерак „Ојкаче“ указујући на народни двостих у књизи: „Паланчиште мало и велико,/ у којем си моја мила дико.“ Насмешио се као дечак са видљивом  завичајном светлицом  у сузи радосници испод скоро невидљивих наочара на носу. На то му и отпевах те стихове на аутентичну мелодију, такозвану „контру“, из Старог козарског кола.  На овај десетерачки двостих указао сам и Милошу Стојановићу (са славним Младеновим презименом), угледном доктору медицине и специјалисти за плућне болести родом такође из Великог Паланчишта, који је радио на Институту у Сремској Каменици, а потом отишао у Норвешку где и данас ради и живи и са многочланом младом породицом.

Радован је био опчињен природом и њеним плодовима, производњом хране и животињама (благу) које даје то богатство, поготово кравом као „светом животињом“, њеним млеком и млечним производима. У књизи „Ојкача“ одушевио се духовито римованим народним двостихом из Поткозарја: „ Нешто крава неће да ми пасе,/ у љубави разочарала се.“  Импоновалао ми је то његово безрезервно припадање козарском и приједорском миљеу, та очигледна љубав према искону и корену, ијекавици и завичајној песми. Ништа га није могло спречити да се у крајњој тачки свога животнога круга врати у отаџбину. Алекандара Солжењицин је рекао: „Ма ја, кад бих знао и да ће ме обесити, свеједно бих се вратио у домовину“.

У стручној јавности и дневним медијима укоренила се реч – стока, за домаће животиње (крава, коњ, овца, коза, кокош).  Међутим, у нашем народу одвајкада се говори – благо, чиме се оплемењује и обоготворује присусутво домаћих животиња међу људским бићима. О том кућном благу говори и брине Крагуљ, свешћу о благу он транспонује стварносне појаве у нову димензију – уметничку.  Он се сећа козарских збегова – са мало брашна, кашиком и празним лонцем, и обавезно са свемоћном кравом-музаром да би се преживело у планини. А наспрам проблематичног друштвеног односа према овој теми, сатиричари би данас рекли – не дâ стока благу ни његово име.  

Једном је Радован Крагуљ рекао: „Већ неких тридесет пет година радим на теми која се односи на производњу хране са земље и млијечних производа. Пошто су у питању домаће животиње, ја успостављам једну ноту која изражава управо тај однос човјека према животињама и према природи. То је та утабана стаза, а коријене видим у томе што сам рођен у Поткозарју, у сеоској фамилији; и једном када сам имао прилику да одем у Велс, препознао сам и тамо те исте мотиве, тај однос човјека и природе. У природи иначе постоје универзални мотиви, који су слични једни другима гдје год да се нађете. То је елементарно присутно у сваком човјеку, пошто се ради о детињству, јер сматрам да сви ми дубоко у себи носимо те доживљаје и сазнања из дјетињства. Моје дјетињство је било необично, јер ја сам као дијете доживио Други свјетски рат. Интензивно је и стално то присутно у мени, иако сам више од пола вијека у иностранству.“

Главна тема Крагуљевих радова су управо неразумевање и сукоб  човека и природе, мимоход без испружених шака за руковање. Ту је опасност да човек уништи себе и свет у немилосној својој материјалистичкој грабежљивости и себичности. Отуда Крагуљева опомена из последњих година: „И то се сада враћа човјеку. Треба се преиспитати. Човјек се превише осилио.“

Иво Андрић је за сликаре рекао оно што вреди и за песнике, али и за сваког креативног човека који пледира за то да остави свој траг у времену: „За сваког сликара постоји само један начин сликања. Они за које постоје на хиљаде начина, ти не сликају.“  Своје оригинално сликарство Крагуљ је свео на минималистички израз (симболе) круга и квадрата, то јест црног и белог контекста. Ове две боје симболишу борбу сенке и светла, стварности у којој се измењују и уједначују yin и yang. Ако се, пак, и нека друга боја нађе на слици,  тек присутна, она има ексцесну улогу, делује као интервенција која зауставља сукоб црног и белог, попут каквог изненадног крајпуташа који показује шта се ту уствари десило и дешава.

Стара српска реч за боју – маст, данас је потпуно преметнула своје значење. Реч боја, иначе, турска је лексема, а фарба немачка. А да ми имамо своју реч за то, у српском језику налазимо: машћење јаја за Васкрс, људи (човек) премазан(и) свим мастима, затим – мастило и мастионица, и тако даље. Код Радована Крагуља на сликама, рекосмо, маст је најчешће бела и црна. Бела се боја, као и њој супротна црна, иначе, може  поставити на два краја хроматске скале. Бела боја се тако налази или на почетку или на завршетку дневног живота и очитованог света. У оба случаја бела боја је гранична вредност. Црно је супротно белом, али му је по апсолутној вредности једнако. Ако се помешају бела и црна боја добије се сива, боја птице крагуј.

Имао је Радован Крагуљ самосталне изложбе у Лондону у Институту за савремену уметност (1965) и у Angela Flowers Gallery (1977). Излагао је у Белгији у простору Wеstrand Cultural Center – Dilbeek (1978), Fondation Veranneman – Kruishoutem (1978–1981) и Међународном културном центру у Антверпену (1980). Међу каснијим самосталним изложбама, најзначајније су оне у Центру за савремену уметност „Bemis” у Омахи, Небраска, САД (1988), Музеју модерне уметности у Паризу (1989), Уметничкој галерији у Сарајеву (1990), Музеју модерне уметности у Остендеу у Белгији (1991), Уметничком центру „Cepter” у Кардифу (1995), Музеју савремене уметности у Београду (1998), Галерији „Linear” у Дилбеку у Белгији (2011) и на другим значајним местима.

Бавио се графиком, инсталацијама, објектима и амбијенталном уметношћу. Од седамдесетих година истражује однос између домаћих животиња и људи, и та тема доминира. Учествовао је на више од двеста групних изложби, као и на бијеналима у шеснаест земаља. Његови радови налазе се у збиркама Британског музеја и Музеја Викторија & Алберт у Лондону, Музеја модерне умјетности у Њујорку, Уметничке галерије у Манчестеру, Националног музеја и галерије у Кардифу, националних библиотека у Паризу, Бриселу и Абериствиту, Конгресне библиотеке у Вашингтону и Roland Penrose Collection у Уједињеном Краљевству.

За иностраног члана Академије наука и умјетности Републике Српске изабран је 4. децембра 2015. године. У својој осамдесет осмој, преминуо је 28. јула прошле године у Паризу.  Да је било среће и воље, на „Европској престоници културе 2022“ у Новом Саду, међу преко 1500 одржаних програма, и те како је једно или више места могао да има и светски уметник Радован Крагуљ. Урна са посмртним остацима Радована Крагуља била је једно време у Паризу, затим у Београду, а потом  8. априла положена у породичну гробницу, поред његове мајке на гробљу  у Великом Паланчишту код Приједора. Сликајући кругове последњих године, тиме је испуњена његова визија коју је сопштио свјој супрузи Нени Крагуљ: „Свака тачка иде својим путем, кружи, и на крају се споји с почетком.“

Остале су и ове његове реченице везане за завичај, боље казати –  Крагуљева жеља:  „Био је приједлог неколико људи у Приједору, када је реконструисана главна улица, да урадим једну скулптуру у самом центру града. Ту је и један пројекат везан за Бању Луку, а који подразумијева скулптуру, архитектуру. Идеја је потекла од такозваног депоа хране, када на крају сезоне имате све намирнице, кукуруз, жито, које се одлажу у амбар, и имао сам идеју да тако нешто урадим као скулптуру.“ 

Од те идеје прошло је доста година, и ништа нажалост није урађено. Неке бишве  газде Приједора нису имале слуха за несвакидашњу идеју свога великог земљака. Малограђанска ограниченост земаљске власти спречила је да живородни амблеми живота у Поткозарју  покажу се у сјају универзалног и светског, генијалног и божанског.  Нажалост, нисам могао тада утицати на званични Приједор, јер ме поменуте „газде“ шеснаест година из свога беса нису позивале на „Књижевне сусрете на Козари“.  Самосвесни државник Шарл де Гол ономад без околишења рече: „Мислим да је политика сувише озбиљна ствар да би била препуштена само политичарима.“ Албер Ками био је још конкретнији: „Политика, и судбина човечанства, обликоване су од људи без идеала и без величине.“

Дан пре пре сахране,  7. априла у галерији „Сретен Стојановић“ у Приједору, уприличен је омаж-програм  Радовану Крагуљу. „Његов животни круг се сада затворио на оном месту одакле је и кренуо, у томе је поетика читавог овог догађаја“,  рекао је Милан Кнежевић, мој завичајни врсник, пословни човек пореклом из Приједора, познавалац и љубитељ уметности, Крагуљев дугогодишњи пријатељ и организатор његових изложби. Затим, додао да је „омажу присусутвовало више од стотину људи“, али да је „очекивао већи одзив званичника и представника институција“. Од Кнежевића потекла је и идеја да једна улица, трг или установа у Приједору понесу име Радована Крагуља. За почетак толико, а после и – више, дабоме, јер како рече Артур Шопенхауер: „ Слава може да се упореди са касним крушкама које сазревају лети, али се једу зими.“

Ненад Грујичић

КАЦА

То је требало гледати:

кад отац прави кацу

под жалосном врбом

у Гомјеници код Приједора

Прво се дуга, с ексером са стране,

забије у земљу.

Затим се веже канап

уз који се полажу друге.

Ја сам у царству

које опасује сува храстовина.

Свет се лелуја,

а моје је да дугу, ако клизне,

вратим хитро уз шпагу.

Чујем ли изнад реке јато чавки

 – не смем подићи главу.

Чим се споји кула од карата

отац одока спусти обруч

 – па где се заустави.

Спрам те мере праве се нови.

Трбух нитне положи се

у јамицу наковња,

а пробушени крајеви обруча

спојени натакну на њу.

Голим рукама обруч се не држи

док се чекићем туче.

Бар стару чарапу на длан!

О, што је лепо слушати звеку

и гледати оца како левом

руком окреће обруч,

а десном размекшава му обод!

Тад не отпоздравља комшији на коњу.

Уловим му занесено лице

и клиснем у кућу да читам.

Над књигом мезим шљиве из чаше

у коју могу стати три.

Заборавим оца

док обла кацу као оборену звер.

Али се вратим,

завирим у њу и – викнем.

Глас се распе на север и југ.

Тако оцу дам вољу да утори.

Песник каже овако:

Дуплом тестерицом величине шаке,

чији су зубићи размакнути

за дебљину малог прста,

клечећи дуби жлеб за дно.

У кружну бразду ставља

тесто па суви рогоз.

Дно се у комадима углављује

у мало разлабављену кацу.

Кад легне – песма!

Удри по обручевима.

У отворену флашу пива,

гле, увлачи се стршљен.

Једном је жалцем оца у уста

баш кад је навио боцу

па усна букнула трипут.

Ветар из крошње хладио усну,

а лишће падало на дно.

Сад отац кацу помера до бунара

и тапше са стране.

Ја сипам воду до врха

да лепотица набрекне до јутра.

И ни једна кап

за цео живот не исцури.

Са прозора мајка опет

приговара да и овај посао

погођен је будзашто.

Скупљам талашику

и знам очев одговор.