ПРОМОВИСАНА "ЛИЈА ПАНДЕМИЈА""

Нови Сад, 9. мај 2023.

КВАЛИТЕТНА И ПОТРЕБНА ПРОМОЦИЈА

Данас је у 11 часова у Архиву Бојводине одржана промоција књиге песама  „Лија пандемија“ Ненада Грујичића, у издању Института за дечју књижевност у Београду.  Илустрације за четрдесет пет песама у књизи урадила је једанаестогодишња песникова кћерка, Даница Грујичић, ученица петог разреда ОШ „Никола Тесла“ у Новом Саду.

О књизи су говорили др Милутин Ђуричковић, председник Института – уредник  и рецензент књиге, и Растко Лончар, песник и књижевни критичар, а песме читала Даница Петровић, млада драмска уметница.  На крају овог лепог и потребног, а надасве квалитетног  програма  знатижељној и задовољној публици обратио се аутор Ненад Грујичић. У име Архива публику и госте поздравила је Сања Демировић.

На самом почетку програма  глумица Даница Петровић надахнуто је прочитала уводну песму „Љубав против короне":

 

Откад је почела да влада корона

породица наша пуна шампиона.

Постали смо јаки, чувамо се блиски,

времена су луда, тешка пандемијски.

Ми смо шампиони љубави и слоге,

на тераси мало протегнемо ноге.

Фискултура живи, склекови се раде,

eј, короно, ко те међу људе даде?!

 

Затим је млада глумица, поред других песама,  у лепој матерњој мелодији свога гласа прочитала и песму „Прати руке“ и „Врући кромпирићи“, које сликају наметнуту обавезу у време вируса корона  да се руке непрестано перу,  а понекад заборавимо и своје лице умити, те радост у сусрету са „врућим кромпирићима“ у сласт –  са павлаком и краставчићима, којима се толи не само  глад већ и потреба да се изађе из затворене куће.

Растко Лончар истакао је значај ове књиге у сваком добу које угрожава људску слободу и смисао живота, књигу као манифест нормалне егзистенције и претрајавања у времену. То је књига која слика породицу као основну ћелију друштва, у овом случају трочлану породицу самога песника који је у време затварања у кућни простор за време пандемије вируса корона одлучио да своју породицу брани песмом. Поезија му је послужила као штит од планетарне напасти са свим њеним феноменолошким енигмама и медијским манипулацијама и последицама.

Песник не тражи неке друге светове већ се окренуо основним стварима и појавама у кући док траје пандемија на катанцу. То су песме о шаху,  древној игри која динамично наставља да живи и у нашем времену, о игри картама „Реми“ и другима, тв-слагалици, квизовима, ребусима и скривалицама у дневним новинама, о математичким задацима, онлајн-настави у школи, пилаву, куглофу, пудингу,  трешњама, тераси за татине склекове и чучњеве, справама за вежбање у стану и свему ономе што се може у четири зида опевати да би се надвисила неприродна позиција човека који за време пандемије не сме чак ни да загрли друга и пријатеља, родбину и ближње, где маска на лицу постаје мера планетарне предапокалипсе. У књизи  је и мама као стубишна фигура дома која  чека у реду у Пошти, одлази у продавницу, на пијацу, да набавља храну, па потом спрема јела, али и о мамином трчању у касне сате сваки други дан, па о ликовном дару Данице кћеркице која стално нешто слика јарким бојама и тражи излаз.

Милутин Ђуричковић поновио је значај песникове отворене борбе стихом против вируса корона, борбе која духовно јача и зацељује човека наспрам пандемијске муке. Корона вирус као планетарна пандемија није до сада тематски обрађивана у нашој савременој књижевности за децу и младе, истакао је Ђуричковић, и у том смислу она је својом целовитошћу потпуно оригинална. Најновија књига песама „Лија пандемија“ Ненада Грујичића бави се управо том проблематиком, али на један хумористичан и надасве маштовит начин, са пуно игре, нонсенса и ироније – управо онако како то налаже теорија игре Душка Радовића.

Дакле, духовито и врло инвентивно описане су поједине пошасти пандемије, као и многи други детаљи везани за изолацију у кућној атмосфери. Међутим, поред иронично-критичких, ангажованих и других тонова, у већини песама ипак доминирају поучни, васпитно-сазнајни и етички елементи, који и те како величају љубав, заједништво и породицу,

То је књига љубави у једној породици која тиме постаје јака и несавладива, књига породичне среће и јединства. Грујичић духовито и поучно пева, истиче Ђуричковић представљајујићи ту вредност  важан  аспект у процесу постизању душевне катарзе и обнављања традиционалних вредности у новом времену.

При крају несвакидашњег програма, Ненад Грујичић је прочитао песму о шаху, једну од неколико на ту тему, истичући да је шах био спасоносна зона породице током  пандемијског закључавања. То је песма „Мама Гаприндашвили и Дана Чибурданидзе“, у којој се надмећу мама и кћерка, и увек ремизирају, а свака помишља да је светска првакиња, једна од оне две чувене шаховске  велемајсторке у другој половини 20. века, грузијске генијалке, Нона Гаприндашвили и Маја Чибурданидзе.

Привукавши потпуну пажњу публике, Грујичић је истакао да му је писање књиге „Лија пандемија“ био својеврсни мач у борби са пошашћу вируса корона и медијског претривања.  Био је то период у ком се указала нељудска позиција човека у затвореном простору са непрестаним медијским притисцима, инјекцијама, маскама и на хитним лекарским прегледима ако се само „шмрцне на нос“ (Р. Лончар) .

Грујичић је објаснио је начин стварања „Лије пандемије“  уствари његов креативни принцип у процесу објављивања досадашњих књига, да он животно осећа потребу да се поезијом као "сабљом димискијом",  као највишим обликом књижевне писмености супротстави анксиозности и пометености савременог човека и масе у пандемијским условима. Отуда су песме и шаљиве и озбиљне, и за децу и младе, и за одрасле читаоце (М. Ђуричковић).

Публика је сваку песму наградила дугим аплаузом и на завршетку радосно приступила столу са књигама где је била у прилици да добије свеже посвете са распеваним потписима познатог песника (писца) и досад непознате илустратурке (сликарке) из породице Грујичић.

Нема сумње да је ова промоција у показала своја лековита својства са позитивном енергијом праве поезије, па је као душевни мелем легла на ране угроженог савременог човека.

                                                                                                                              М. Борић

 

 

ВРЕДНА МАМА

 

Сваког дана мама донесе нам нешто,

продавнице с торбом обилази вешто.

 

Кад су новци крупни, тад се цена снизи,

на каси се мама никад не понизи.

 

Без маме смо ништа и сирота раја,

с мамом –  васиона којој нема краја.

 

Хвала што нас пазиш, ти си наша снага,

кад те не би било – оде све доврага!

 

 

МАМИНО ТРЧАЊЕ

 

Нико нема маму као што је наша,

трчи као нојка – знате ко је она,

па нојева жена, од оних кракаша

што пустињом трче попут шампиона.

 

Пролази корона, мада није сасвим,

ал’ мама полако ухватила даха,

па своју маршруту покреће на траси

новог булевара у два дуга маха.

 

Весели се она, а и сви ми с њоме,

знамо да јој пуно то трчање значи,

и таја се песник порадује томе –

нова песма намах на папир се качи!

 

 

МАМИН СЈАЈ

 

О, почујте, људи, трчала је мама,

неколико пута – олимпијски сама.

 

Мама снаге има трчати к’о вила,

маратонка-цура што је некад била.

 

Протутња корона, одвратна и пуста,

мама у трчању никад не посуста.

 

Комшинице виде како мама блиста,

млада, увек иста, оченашки чиста!

 

 

ТЕЛЕФОНСКИ  ПУДИНГ

 

Ручали смо гулаш, и чекамо пудинг,

али маму назва Весна на брзину,

о, то беше прави телефонски дриблинг,

навеза се прича, оде у дужину.

 

Даница и таја хоће нешто слатко,

али мама прича, не хаје за децу,

јао, пудинг, пудинг – узвикује татко,

а чиније празне као на месецу.

 

Хајде мама, дедер, доста телефона,

реци Весни да су твоја деца гладна,

зар од нас је теби сад важнија она,

била си до сада домаћица радна.

 

И мамица бежи, гле, у другу собу,

наставља да прича као обузета

(к’о да Весни плаћа неку тајну глобу),

као да је клинка од дванаест лета.

 

Даница и татко опет траже слатко,

суше им се уста од велике жеље,

о, заиста, ово није више кратко –

предуго телефон на даљину меље.

 

Ал’ међутим, мама телефон уз раме

стиснула уветом и радити стала:

пудинг-кесу цепа – дивно чудо, ајме,

електрична шерпа утом зашиштала.

 

Ао, чудни дане, када око ручка

звони Весна мами – и мама прихвати,

а боље би било да је с два-три стручка

Весна хтела код нас на ручак да сврати.

 

 

ПУДИНГ И ЧЕ ГЕВАРА

 

Мамица је сазнала да је вирус превара,

екрански нам молују и памет и разум,

ех, да нам је онај Че са Кубе – Гевара,

он би наш’о излаз, неку стазу-богазу.

 

Утеха је нама пудинг разних боја,

клопамо га сваки дан, слатко, без застоја,

вредна мама, уморна, ма не може више,

сви знамо – без подинга црно нам се пише.

 

 

ПОСЛАСТИЦЕ СА ПИЈАЦЕ

 

Јутрос мама хлеба врућега купила,

шнита брзо џем је у себе упила.

 

Али мама не би била права мајка

да уз хлеба нема и младог кајмака.

 

То је таја малочас смаз’о као беба,

дај и мени, мајо, и мени то треба!

 

 

ТРЕШЊЕ С ГРАНЕ ИЛИ

ЊИХОВ СОК ИЗ КУТИЈЕ

 

Зацаклише трешњице, донесе их мама,

први пут у пролеће да осладе уста,

увек тако с пијаце, јао благо нама,

низ браду нам цури слатка вода, густа.

 

Када једеш трешњицу, видиш њену боју,

опипаш је прстима, то је она – зна се,

а кад сок пакован у тврдом картону

у дућану покупиш непознате класе,

 

ко зна шта су ставили у конзерву картонску,

можда црва распалог или бомбу атомску.

 

 

СРЕМСКОКАРЛОВАЧКА ПЕСМИЦА

 

И данас је мама ишла у Карловце

да у пошти дигне неке ситне новце.

 

Пред поштом чекала више од пô сата,

за стрпљење мама – прави татамата.

 

На пијацу стигла, воћа је донела,

као златна кока јабуке  је снела.

 

Карловачки пијац и паприкâ има,

сира и сланине испод таван-дима.

 

Дивна, наша мамо, да тебе немамо,

могли бисмо скупа сви да се сликамо!

 

 

ВРЕДНА МАМА

 

Сваког дана мама донесе нам нешто,

продавнице с торбом обилази вешто.

 

Кад су новци крупни, тад се цена снизи,

на каси се мама никад не понизи.

 

Без маме смо ништа и сирота раја,

с мамом –  васиона којој нема краја.

 

Хвала што нас пазиш, ти си наша снага,

кад те не би било – оде све доврага!

 

 

ОПЕТ МАМА ТРЧИ

 

Опет трчи мама, а на булевару,

Дуго лепе ноге биле јој у квару.

 

Закључани били смо у кућама сви,

пандемија лија баш нас заглави.

 

Али сад је мама као вита јела,

сваког другог дана трчи као стрела.

 

 

МАМА ГАПРИНДАШВИЛИ *

И ДАНА ЧИБУРДАНИДЗЕ

 

И коначно данас, слушајући Баха,

Даница и мама заиграле шаха.

 

Оне тако воле да су надахнуте,

па и када губе – нема да се љуте.

 

Озбиљна музика и о машти брине,

обе мисле да су светске првакиње.

 

Редају фигуре, за победом жуде,

жртвоваће пуно – шта буде да буде.

 

У првој партији догоди се реми,

за Даницу – пораз, јер победи стреми.

 

Зиграше нову, то Даница тражи,

да победи маму са више куражи.

 

И ту мама опет не дâ се и – врда,

фигуре к’о Нона преко табле мрда.

 

Гањале се тако по шаховској плочи,

Даница колачи своје плаве очи,

 

не верује њима – мама игром плени,

опет нема победе, опет само реми.

 

Кад сабереш оба ремија на крају,

то је – један : један, то и врапци знају.

 

Зато сутра – нова партија у даху,

да се види ко је шампион у шаху.

 

* Нона Гаприндашвили  и Маја Чибурданидзе,

грузијске шампионке у шаху, светске првакиње

у другој половини двадесетога века

 

 

ЗЛАТНИ ПРЕСЕК

 

А Даница јутрос заиграла шах,

нема више онај почетнички страх:

црне ће фигуре (или беле) јести

ни једном се неће за језик ујести.

И тако се, велим, златна игра збила,

златна позиција ту се догодила,

то јест златни пресек, савршенство игре,

руке се вртеле као златне чигре,

који год потез је повлачила тако,

мат се појављив’о чудесно и лако.

 

О, лепото шаха хиљадама лета,

чак и кад губимо, никад није штета,

искуство градимо читавога века,

чим заиграм шаха личим на човека,

рађам се и старим, у игри уживам,

с црно-белим краљем о победи снивам! 

 

 

ХАНД

 

Шта знате о ханду – знање равно нули,

за реч хандирати никад нисте чули?

 

Ви не знате, дакле, шта ли је то ханд,

добро – не брините, објаснићу сад.

 

Играли смо карте, породично, јуче,

рекоше ми да сам картарoшко луче.

 

Има са картама много лепа игра,

назива се Реми – игра са два шпила.

 

Први играч добије карата петнаест,

други једну мање, тачно четрнаест.

 

Комбинују, редају по знаку и боји,

све бројеве низом, па ко буде бољи.

 

Ко добије џокера, тај је главни шеф

– ево имам чак три, не, не, није блеф.

 

Карте су предобре, све ми цвета фаца,

мешкољим се, предем к’о у хладу маца.

 

Победник је онај ко сложи све карте,

пореда их тако, цакум-пакум, знате.

 

А ту има чудо једно колосално

кад у првом кругу играш маестрално,

 

када у дељењу стигну праве карте

па их ти поредаш попут Бонапарте,

 

и тако сложене поставиш на сто,

и узвикнеш: ханд, да – победа је то!

 

Гомила поена – осамдесет број,

а остали падну за стотину, јој.

 

Ајмо новим кругом, поделите карте,  

хандираћу опет, само то да знате!

 

 

ТВ-СЛАГАЛИЦА

 

Занимљива игра, помаже нам пуно,

чак и кад је сви не решимо потпуно.

 

Комбинујеш, хваташ речи и за реп,

Видиш пуно слова, ал` ко да си слеп.

 

Неке речи нису лаке за склопити,

треба се кроз слова јуначки пробити.

 

Бројеви-проблеми, троцифрене фаце,

тек понекад неки до мене добаце.

 

Има кад бројеви посложе се тако –

сабирати, множити може скоро свако.

 

Водитељке помажу осмехом са стране,

Слагалица тече, неком ће да сване.

 

Скочко има знаке, да ли и то знате,

као што их имају измешане карте.

 

А провера знања, оно кад се  пита,

на пример, за друго име друга Тита.

 

Асоцијације – ту се плоди машта,

често  у решењу укаже се свашта.

 

Слагалица чудо – мама филмаџија,

тата често шаљив, ја сам инаџија.

 

Нека живи Слага  у коронске дане,

и сутра је гледам с татом поред маме.

 

 

КВИЗ-ПОБЕДНИЦИ

 

Слагалица квиз је изузетно тежак,

ал’ мама вечерас погоди реч: тежâк*.

 

Погодисмо свашта, ено неко виче,

Даница из прве нађе речцу – птиче.

 

Те две речи к’о да су од сувога злата,

шта мислите шта је погодио тата?

 

И њему је квиско права занимација,

јуче пуче из прве –  реч толеранција.

 

Ми смо породица која има, знате,

школовано знање – ту се речи јате.

 

Одувек је добро када си пун знања,

од знања ти нема већега имања.

 

Ова су времена врло чудна, људи,

незнање се данас на све стране буди.

 

Глупости се множе, простаклук их веже

кроз лаке медије и друштвене мреже.

 

Зато ми у кући квизове волимо,

понекад другоме и памет солимо.

 

Што пропусти Дана, није она сама,

дочекује дама – наша брза мама.

 

Кад она не може одговоре дати,

препуштамо потез маштовитом тати.

 

Е, па сада знајте, и нека се чује,

ми смо породица која побеђује!

 

______________________

*тежâк – земљорадник

 

НОВИНСКА СКРИВАЛИЦА

 

Ко граби новине са татиног стола,

сваког дана тако, чак и кад је школа.

 

Да, то је Даница, трећи разред, чујте,

на киоску ништа ново не купујте.

 

Кад Дана новине покупи од тате,

то је због ребуса, само то да знате.

 

Све што је задатак, она би да реши,

да буде исправно, не воли да греши.

 

Скривалица тако постала јој драга,

али данас нема – где ли је, доврага?

 

Пронаћи предмете из тајнога плана,

од четири увек два уочи сама,

 

Ту и тата помаже, бар један да нађу,

а кад други не могу, већ су у безнађу.

 

Свану нови данак, новине су стигле,

већ их Дана листа, ту су слатке бриге:

 

Скривалицу данас чувени лист нема,

цртач има корону и опасно дрема.

 

Тад Даница слика скривалицу своју

да предмети буду тачно јој на броју,

 

да понуди тати да задатак реши

и тако се с татом у срећи утеши.

 

                   (Песме из књиге "Лија андемија" Ненада Грујичића, Институт за дечју књижевност, Београд, 2023.)