"СНОВИЉЕ" НЕНАДА ГРУЈИЧИЋА, ПРЕ ЧЕТВРТ ВЕКА

Сремски Карловци – Нови Сад, 18. април 2023.

ЖИВЕТИ ПОЕЗИЈУ ПУНИМ ПЛУЋИМА

Четврт века мине док си – дланом о длан, и не помишљамо да се неко тада могао у исти час родити с књигом песама, Сновиље (Глас српски, Бањалука, 1998). Да, Глас српски, тако се тада звао чувени издавач, не Глас Српске. Књига је имала сто двадесет осам страна, као да су две или три обимом уобичајене збирке биле спојене у једну.

Доносимо четири песме које отварају књигу, цео циклус На дохват душе. Ево шта је Ранко Рисојевић тада рекао: „Овај циклус сачињен од четири пјесме одмах се доима као Грујичићева Пјесма над пјесмама. Зазивање промјене прераста у зазивање љубави, евокацију онога што се више не може изгубити. Кроз громовити удар меланхолије проговара чисти дух поезије, као милошта, као инвентарисање свих пјесничких тема, преплетених као змије када се паре, јаросних и благих, опаких и сверазумијевајућих, у временима и невременима, сада и овдје и тамо, гдје чисти дух борави и гдје се прибирају мисли овог неприбраног свијета.“

Николај Тимченко, пак, о Сновиљу је записао и ово: „Грујичићева песничка плодност може се објаснити простом чињеницом да је поезија за њега и извор људскости, и потврда да се живи, и средство да се искаже љубав према жени и однос према животу. За Грујичића, који пуним плућима живи живот, поезија је начин да се човек у потпуности искаже.“

Пишући о многим Грујичићевим књигама, Драгољуб Стојадиновић је додао: „Ненад Грујичић у новој збирци стихова Сновиље враћа песму тамо где смо је закоровили историјом. Он обнавља поетски дух за који смо веровали да се давио завршио и преко кога су се током века прелили таласи многих изама, вазда уверених да треба више бити противу онога што је било, него за оно што јесте.“

Као рецензент, Предраг Бјелошевић истакао: „Ненад Грујичић у збирци Сновиље представља нам се као аутор који апсолутно влада пјесмом испуњавајући је сладострасно од првог до последњег стиха, уносећи у њу свој већ препознатљиви дах и дух.“

Други рецензент, Ранко Павловић препоручује: "Књигом Сновиље Ненад Грујичић наставља свој особујан пјеснички говор потврђујући још једном да је већ заузео значајно мјесто усавременој српској лирици, што га сврстава међу оне пјеснике којима читалац, како то обично кажемо, вјерује без остатка."

У свом есеју Небојша Миленковић запажа: „Ненад Грујичић од оних је посвећеника поезије који, будући у сталној потрази за боголиком насладом у гласу, дословно живе своје песме. Нова књига, суви­сло насловљена Сновиље, доноси песме  организованих по принципу својеврсног поет­ског дневника.“

А Дамир Малешев пише: „Ненад Грујичић спада у песнике који на један витменовски начин имају довољно велик духовни капацитет плућа да могу цео свет одједном да удахну у своје Ја, и да то своје Ја, обогаћено целим светом, врате том истом (често незахвалном) свету у облику громогласне песме.“

                                                                                                                                                      М. Борић

Ненад Грујичић

ЗАЗИВ

Неизрецива промено,

долазиш са пеном водопада

што с планине сипа вучју росу

у химну зоре кроз две укрштене дуге,

боголика насладо у гласу од живог полена

на ветру у носницама и очима отвореним

за екстазу што стиже изненада као гром са звезде,

ти, милошто којом се штитим као тамјаном

кад меланхолија дође по своје и посребри ми стих,

непојамна измено у дану кад се рушио свод речи

и несрећа хрупила у наша срца и напеве,

у непознати језик што спаљује

чисто надахнуће као да га и није било,

тотална римо са завршним слоговима

од смарагдно бистрих грлених жица у сумрак,

у славу ваздушних струја што доносе со и мирисе бибера

у чуновима попрсканим крвљу и вином

са острва где тотемске игре подсећају на дечје чарке,

а све је заправо ни рат ни мир

између којих пролазе каравани са мусавом нејачи и товарима

у којима лупкају и суше се полизани дрвени тањири,

ти, посестримо месечине,

под којом шимшир отвара пупољке

и невиним нектаром пуже

у заборављене битке и ране на бедемима

и покретним мостовима са атовима од жада и бакра,

обележена изнудо са висине,

треба ми твоја вера у моју нејасну реч,

у мој дах испред потере преко ледине

ка обали мора до цркве уз коју бди једна мања,

а старија седамсто четрдесет три године,

треба ми знак на твојој усни

за очевид срца што је тукло као бумбар под ситом

док се тело пело уз литицу до дивног виса

где мирује чудотворна икона,

треба ми твоја молитва – сестра мојој у подне

на Видовдан у манастиру Савина у Боки

када се пламичак свеће претварао у живу сузу до звона,

а у маленим грудима као мех у ковачници

поред потока пуног платинастих пастрмки

где насмејан и ознојен у гарежи ковач узима

јабуку са храстовог троношца и гаси шљаку у грлу,

пренежна омаглице,

у клисурама и шкрапама,

крени за мојим лицем до рта

где изгрева дивљање над пределима,

у римованим песмама пресутим у голи живот и обрнуто,

у љубав лета са пахуљама из јануара,

прати ме, о, дарована,

са шналама од метвице изнад ува,

до уџерице иза чијег окна

клија царство над успоменама и сновима,

на изненадном хоризонту са залисцима

васкрслих душа као црвенило око месеца,

у зеницама које видеше пропаст у датуму

распетом између анђела и демона,

али не би крај већ почетак,

неукротива заседо,

следи ме на ногама са дивним воњевима

од горобиља и младих кљунова у гнездима на врлетима,

у долинама где додоле одјекују на лепим језерима

и обнављају бол за изгубљеном отаџбином,

прати ме са задатком да чула осете

тектонско померање тла када ходиш ка масивима

сложеним изнад велике воде као злаћане пите

на недељним ручковима поред крчага очевог белог вина,

обнови се у призваној музици света,

учворена у клинчу два радосна срца

што пливају у светлости као зазиви

између сваког слова у овој песми.

ЛОТОС У ОГЛЕДАЛУ

Кад год би отишла на кратко од мене,

из топлог крила под крошњом у прозору,

из насмејане пажње у рукама на лицу,

из милости у отвореним зеницама и грлу,

кад год би прхнула у остатак дана што се преслатко

сурвао у нас и одмотао до задњег маха страсти,

кад год би нестала до сутра,

до нове чаролије времена и тела,

до преплетених, у гласовима, душâ,

кад год би сишла низ моје руке

у сунчане леје живота да пронађеш

и засејеш дане што си некоћ загубила,

кад год би, кажем,

удаљила се телом и оставила жар

распириван сваким новим сусретом,

кад год и кад год,

увек си остајала припијена уз мој дах,

као лотос на огледалу,

као зора уз дан,

а опет у покрету жива вода од извора до ушћа,

као пчела око младе кадуље или мед на врху језика,

као звук прслог грозда у твојим сад већ опеваним устима,

ти, опуномоћена силом целог века,

укроћена миром који се пресуо из облика нирване,

савладана љубављу која је родила саму себе

и сад се попут сунца јавља у ритмовима

кроз напупеле облаке и њихове убрзане,

под ветром, сенке на планинама и увалама,

на трговима и касарнама у смотрама,

ти, љубави, која остајеш и кад одлазиш,

која се бистриш као локвица под мокрим кестеном,

која си цилик дуката на мермерном столу

пуном хлеба, јутра, вина и круне,

ти, непоновљива антилопо у скоку

преко моје сени на другу обалу сна,

ти, драгано моја,

озвездана дивним чулима у градовима и државама

опустошеним бесловесном политиком и новцем,

ти, нежности раног јоргована у носницама деце

што хитају на часове историје,

ти што луташ у мени као крдо ирваса

падинама у новом галопу крви

кроз преостале године и године,

кроз размењене и спојене ауре над аурама,

ти која и кад одлазиш – остајеш,

ти, нова срећо,

откривена у датуму једног заборављеног годишњег доба,

без знака и плана,

у малом месту под брдом,

међу људима који су дошли да заврше

велике послове и празни оду својим путем,

у маглу,

кад год би нестала на трен,

на дан и дуже,

увек би остала и заспала у мени

који те чека и кад си ту.

НАДОХВАТ ДУШЕ

Сада си ту, на мојој обали,

пристигла у песми с брега,

на таласу бола у облику потковице,

ти, предивни сливе чула под крошњама у цвасти,

ти што подижеш обрве као сумрак

понад долина и сенчиш моје лице у горама,

ти, расута ђинђуво смеха чије коштице купим

на коленима и поглед подижем ка рујнонежним уснама,

ти, скривена пећинице у очима што шире златасто мастило

на пергаменту чула и преузимају слатки расап надахнућа

спуштајући се на земљу низ рајски укус бадема

поред цвркута и зоре,

ти коју пијем удаљену на меридијанима успомена

и притежем уз преостали кланац срца,

ти коју узимам као што простор прима птицу у свој слап

из онога дана пуног светлости и судбине,

дана када сам те први пут видео и узео жедан,

када си устала и усправила се као светлост над шумама,

изјутрено и меко,

у лепо притегнутим сандалама на још лепшим ногама,

кад си се окренула око себе и заборавила све,

и кад сам те повео у живо зеленило љубави што не зна

за измену годишњих доба већ је увек у гранама петог,

а све то дотад ниси знала,

само си слутила да ће се једном,

у сред младости,

појавити ветар и учинити да устанеш над људима,

јер ти си одлазила и враћала се

у дијаболични смирај ништавила,

у распете немогућности да се зацели дивљи прелом поноса,

у бахати облик среће напуњене привидом,

али, овога пута, била си одбегла задњи пут

да би пошла за мојом сенком и дохватила њен врх

– мој топли, твојом амброзијом, још нељубљени,

као врат, стих од којег си, гле чуда,

у првој песми већ допола била нестала

и намах се вратила и загрлила ме

зазиданог у телу испод бурних облака

у грмљавини чија химна преобразила је бол

и однела нас у плаветнило без имена.

БРИД

Само ти,

бескрају мој нежни,

одувек само ти, туго у одзивима,

само ти можеш да ме родиш и однинаш на нули,

ужарена леднино у спасу оберучке,

на крају душе тајно бисера,

ти лаконога нирвано,

опроштај си у заносу,

али болиш,

и нема те увек,

као киша потапаш мушице на цвећу

ока мог заспалог у мору нектара,

само ти, похото,

показујеш пламено зубало у сумрак,

а ништа о томе не знаш,

и бридиш.

Ништа, краљице избира,

ни жиг што остављаш не препознајеш,

а бледиш и нестајеш у дроњцима муња,

у белим минђушама облака,

у музици са тераса,

само ти, врела купино,

у пурпурном диму над казанима,

у лепим забитима где мед кључа

под црвеним крошњама,

али ти о томе ништа не знаш.

Ништа је све и ту се додирујемо.

Ко исплаче сузу љутицу

– ево му дан,

ко радосницу

– ево му ноћ.

Само ти,

побуно моја,

мокра кошуљо на ветру,

само ти зриш у невреме,

на мразној суврелици,

у порезаној ноћи ирваса,

у туђим завичајима,

само ти, ти и ти,

лелеку мој на падинама,

згужвано снопље сунца у маглама

на моме лицу размраченом,

у песми над гајевима.