О СЛОБОДНОМ СТИХУ

Сремски Карловци - Нови Сад, 10. април 2023.

ВЕЗАНИ СТИХ ЛАУРЕАТКИЊЕ БРАНКОВОГА КОЛА МАЈЕ БЕЛЕГИШАНИН ИВАНОВИЋ

Пише: Ненад Грујичић

Својевремено писао сам о слободном и везаном стиху, и ти есеји изазвали су пажњу, објављени у Културним додацима "Политике " и "Вечерњих новости". Тако је и Бранислав Петровић, на пример, поводом једног од та два есеја, објавио текст (1997)  у својој колумни "Шта ми се дешава" у "Нину".

Прилика је да један од тих својих есеја поновим и помало допуним поводом поезије недавно награђене врсне песникиње Маје Белегишанин Ивановић којој је за књигу изабраних и нових песама "Мајска киша" припала престижна награда "Печат вароши сремскокарловачке", стара педесет и шест година.

У два­де­се­том ве­ку, уки­да­њем тон­ског ак­цен­та сти­ха и не­стан­ком при­пе­ва­ња као основ­не му­зич­ке суп­стан­це по­е­зи­је, пе­сни­штво је за­гли­би­ло у не­до­ђи­ји ра­зних им­про­ви­за­ци­ја. Сло­бо­дан стих је ве­ли­ко по­ље пе­снич­ких мо­гућ­но­сти и да­ро­ва, али и про­стор по­ср­та­ња. Бу­квал­но схва­ћен као ''сло­бо­дан стих'', овај тзв. ''но­ви обра­зац'' на­вео је мно­ге да нај­цр­ње по­сту­па­ју са ме­три­чким сти­хом, од­но­сно, да ола­ко про­гла­се крај та­кво­га пе­ва­ња. А, уства­ри, не­у­ме­ре­ном и про­из­вољ­ном упо­тре­бом сло­бод­ног сти­ха, сти­гло се до пре­за­си­ће­но­сти, до пра­зне ла­ко­ће ма­ни­пу­ли­са­ња ма­те­ри­ја­лом ре­чи, до тзв. пост­мо­дер­не све­сти о кра­ју пе­сни­штва. Та­ква ре­ци­кла­жа до­ве­ла је до са­мо­у­ки­да­ња ле­по­те пе­снич­ких ка­па­ци­те­та је­зи­ка и сми­сла ба­вље­ња по­е­зи­јом. Раз­гра­ђе­на је и оте­ра­на пе­снич­ка пу­бли­ка.

О ис­тро­ше­но­сти сло­бод­ног сти­ха као је­ди­ног мо­дер­ног пе­снич­ког из­ра­за, На­со Ва­је­на, са­вре­ме­ни грч­ки пе­сник и те­о­ре­ти­чар књи­жев­но­сти, ка­же: ''Осло­ба­ђа­ње по­ет­ског го­во­ра од ме­трич­ког сти­ха обе­ле­жи­ло је два­де­се­ти век. Ме­ђу­тим, пре­те­ра­на и нео­д­го­ва­ра­ју­ћа упо­тре­ба ове про­со­ди­је све­ла је на нај­ма­њу мо­гу­ћу ме­ру раз­ли­ку из­ме­ђу пе­снич­ког и сва­ко­днев­ног го­во­ра''. Пи­са­ње по­е­зи­је ''без ика­квог ре­да'', до­ве­ло је по­е­зи­ју на­шег до­ба у ''екс­пре­сив­ни ћор­со­как'', с раз­ло­гом на­во­де Ва­је­ни­не при­ста­ли­це.

Ма­сов­но су на­ста­ја­ле јед­но­лич­не је­зич­ке тво­ре­ви­не без основ­них по­сту­ла­та пе­снич­ке спе­ци­фич­но­сти као што су: ак­це­нат, ин­то­на­ци­ја, кван­ти­тет, тем­по, па­у­за и гра­ни­ца ре­чи. Та­кав при­ступ омо­гу­ћио је мно­штву не­та­ле­на­та да се про­гла­се по­е­та­ма и ко­мот­но сту­пе на пе­снич­ку сце­ну. У мр­зо­во­љи ''пе­снич­ког'' из­ра­за на­шао се на­је­дан­пут ква­зи­фи­ло­зоф­ски је­зик или пу­ко на­бра­ја­ње и сла­га­ње ре­чи у ко­ло­кви­јал­ни во­ка­бу­лар ни­че­га. Пи­са­ти раз­ба­шти­њен сло­бо­дан стих, исто је што игра­ти те­нис без за­тег­ну­те мре­жи­це, ис­ти­че аме­рич­ки пе­сник Ро­берт Фрост.

Мр­тва по­ет­ска ре­че­ни­ца, из­ло­мље­на то­бож у сти­хо­ве (че­сто и са ин­тер­пунк­циј­ским ца­ки­змом), тре­ба­ло је, на ви­зу­е­лан на­чин, да су­ге­ри­ше да се ту ра­ди о по­е­зи­ји. Али по­е­зи­ју не чи­ни са­мо ви­зу­ел­ни ефе­кат, нај­ма­ње то. Екла­тан­тан слу­чај је­су тзв. не­ри­мо­ва­ни со­не­ти као од­раз пот­пу­не ства­ра­лач­ке не­мо­ћи. Со­нет без ри­ме је не­мо­гућ. Со­нет је, у ства­ри, усло­же­на гра­ђе­ви­на му­зи­ке је­зи­ка, то­тал­на ри­ма из­ра­же­на це­ли­ном пе­снич­ког тек­ста.

За раз­ли­ку од аутен­тич­них пе­сни­ка ко­ји су у сло­бод­ном сти­ху не­го­ва­ли ме­тер­њу ме­ло­ди­ју је­зи­ка, ве­ћи­на је по­се­гла за нео­гра­ни­че­ним по­љем сло­бо­де и оти­шла у крај­ност, у не­мо­гућ­ност да пе­сму раз­ли­ку­је­мо од нај­о­бич­ни­јег про­зног тек­ста у рас­пр­ше­ној пи­ље­ви­ни ре­чи.

 По­е­зи­ја не мо­же да по­сто­ји без уну­тар­њег ви­ра му­зи­ке ко­ју но­си ма­тер­њи је­зик по се­би. При­ро­ђе­на је­зич­ка ме­ло­ди­ја је угра­ђе­на у зна­че­ња ре­чи и не­де­љи­ва од њих. Зна­тан број пе­сни­ка упра­во ка­зу­ју­ћи сво­је пе­сме до­во­ди је­зик до ме­ло­диј­ске екс­пре­сив­но­сти ко­ја при­па­да са­мо по­е­зи­ји. То је, по­ред оста­лог, од­у­век раз­ли­ко­ва­ло по­е­зи­ју од дру­гих жан­ро­ва и ро­до­ва, па и до­во­ди­ло до тач­ке где она на­ди­ла­зи об­лик школ­ски схва­ће­не књи­жев­но­сти.

Ме­трич­ки стих, да­кле, кру­ци­јал­на је де­тер­ми­нан­та по­е­зи­је, он­то­ло­шки прин­цип пе­снич­ког го­во­ра. Ту је­зик пе­ва се­бе у пре­пре­ка­ма, има­нент­ном му­зи­ком уче­ству­је у усло­жња­ва­њу се­ман­тич­ких сло­је­ва сти­ха. Сло­бо­дан стих је ве­ли­ка опа­сност за ауто­ре ко­ји се ни­су оку­ша­ли у ме­трич­ком и ту оства­ри­ли кон­крет­не ре­зул­та­те. Као што мо­же­мо ка­за­ти и су­прот­но, пе­сни­ци ме­три­чког сти­ха ни­су пот­пу­но ре­а­ли­зо­ва­ни уко­ли­ко не вла­да­ју и сло­бод­ним, са осе­ћа­њем му­зич­ких ва­ле­ра је­зи­ка и њи­хо­вих гра­ди­тељ­ских (ис­це­ли­тељ­ских) мо­ћи у струк­ту­ри пе­снич­ког тек­ста. Она­ко ка­ко је ре­као Ми­лош Цр­њан­ски, ''ме­сто јам­ба и тро­хе­ја гра­ма­ти­ке, јамб и тро­хеј ду­ше".

У новијој српској поезији посебно место припада Маји Белегишанин Ивановић, актуелној добитници „Печата вароши сремскокарловачке“. Најпре по томе што подједнако успешно пише и везан и слободан стих, али и по томе што издржава завист и подметања препотентних (и немоћних) генерацијских и иних сапатника са демонским огрисцима у језику. Узалуд њихови приговори и поповања о томе како би требало писати поезију у тзв. 21. веку. За поезију време је ирелевантан фактор.

Мајине песме у везаном стиху су такве  метричке провенијенције која из песме у песму задивљује умешношћу. Пример поезије као надвременог језика што суштаствено пева у мору актуелних помодности и површности. И надахнуће и занат, све одједном – отуда, као да пева онај примордијални звук у музици доласка на свет, да, управо тако, онај апсолутни рођајни тон човека из прапостања, из утробе мајке.

У њеној поезији све лакорило лети и кружи, спаја се са временима прошлим и будућим, а - из садашње, свакодневне ауре света који нас окружује својим лепотама и опасностима. У филигрански резбареној лепези песама, димензију надвремене занатске вештине дају сонети и октаве, затим терцине, катрени, квинте и малајски пантуни. И њене песме у слободном стиху, дабоме, па и хаику творевине у српском језику, које опет имају своје кључеве занатске неумитности из другог језика: Цветала липа./ У крају мог детињства/ више је нема...

У везаном стиху, посебан квалитет представља версификацијска прецизност у радосном залету ритма и метра, где се не осећа тежина мајсторског наковња и чекића: шестерац, седмерац, осмерац, десетерац (симетрични и асиметрични), једанаестерац (јампски и трохејски), дванаестерац, четрнаестерац, петнаестерац, шеснастерац. Све је у симбиози звука и слике; музика језика плени својим уграђеним и развијеним мелодијама и значењима.

Ево двеју песма у „слободном везаном стиху“, у савршеном певу, дакле, у октави и сонету,  на пример. То се, исто, осећа и у трећој овде заступљеној песми у слободном стиху, у поезији коју Маја, паундовски речено, и не пише, већ пева. 

Маја Белегишанин 

ПРАСКОЗОРЈЕ

Чудно је ово време, и опасно,

ово размеђе ноћи и свитања.

У несаници и тишини гласној

почне тескоба, драма постојања.

И сви болови прикажу се јасно

у наглом часу сновног разламања...

На душу падне космичка тежина

до се кроз прозор назире светлина.

Но, још је тама, а сан се не враћа,

и расте немир у бол-протицању.

Тело се скупља, душа кô да краћа.

А опет, слутиш линију све тању,

кад ноћ и дан се, завађена браћа,

посредно мире у плавом свитању...

И моћ њихова на сав свет се слеже

док бесана се душа грчи, стеже.

Чудно је ово доба, праскозорје,

овај тренутак одлажења ноћи...

Напољу мук је и сиво обзорје,

а у души мук у самртној самоћи...

Но ево трена – на дрвећу хор је:

Буде се птице... зреник у пуноћи...

Растућа светлост можда немир склони,

а можда болним контрастом зазвони...

МАЈ

Жути се љутић, једна давна нит.

Ливада сија, тај предео-мир.

Човеков живот – један речни вир.

Злато детињства – недосањан мит.

Тамно зелено. Трепти росин сјај.

Четири листа – детелина, сан.

Пóпино прасе силази низ длан.

Мирише ружа. Увелико мај!

А небо расте. Плови као брод.

Душа се игра – неисказив чар:

Свака јој биљка, свако биће род.

А сада тражи светлу шифру, кôд,

Да опет позна постојања дар,

Не само бригу и њен тужни ход.

ОБРАЋАЊЕ

Хвала ти Боже за овај дан, 

за лаки снег по крововима,

за речи које говорим слушајући свој глас,

за саговорнике које имам,

за књигу из које сазнајем историју,

за топли ручак и мирисни хлеб,

за обичне и мале ствари, еманацију живота,

за умиреност душе,

за поглед који тражи дубине, 

за језик који размиче пределе (колико може)

и оживљава ствари;

и за ћутање

из ког ми светли

плави зрак песме.