ЦРТИЦА И ПЕСМА О СВЕТЛАНИ ВЕЛМАР ЈАНКОВИЋ

Сремски Карловци – Нови Сад, 9. април 2003.

ОДЕ САНАК ПУСТИ... ОРИГИНАЛНО ЗАПАЖАЊЕ О БРАНКУ

На данашњи дан  2014. године преминула је Светлана Велмар Јанковић која је пре двадесет година свечано отворила 32. Бранково коло. Гостовала је много пута на Бранковом колу, а први пут се појавила 1988. године на тек установљеном „Стражиловском митингу прозе“ где су наступила тридесет и четири писца.

На свечаном отварању 32. Бранковог кола, 5. септембра 2003. године, у Карловачкој гимназији, осветљавајући животни пут Алексија Радичевића, оригинално је, као нико дотад, рекла, поред осталога, и ово : „Из данашњег времена мора да је било неудобно и несигурно живети, као туђин и као отуђен, у две државе, у два царства, у аустријском и отоманском, на два тла, оба заљуљана а сневати о томе да мали пошалук постане слободна српска земља и да српски језик узрасте и разбокори се непосредно из својих коренова. Кад се из сиротињског тумарања по Србији и Војводству, у револуционарним годинама 1848/1849. вратио у Беч, слутим да је Бранко, скрхан од разочарања које је морало допринети његовој болести више од сиротиње у којој је живео, поново могао да испише онај стих из своје ране песме Рибарчета сан – само у контексту другачијег сазнања: Оде санак пусти! Тада му се већ увелико био отео пусти санак о слободи и о слози свег Српства, о његовом уједињењу. Као и рибарчетови снови, и песникови су се распршили, а руке остале празне.“

Ненад Грујичић

СВЕТЛАНА ВЕЛМАР ЈАНКОВИЋ

Долетела из Лондона истог дана кад на Колу

беше наступ који нетом испустити није хтела,

ал’ ми рече да је глава чудно жига, па у болу,

од умора, путовања, да се игра – не би смела.

А публика очекује, видела је да је дошла,

но Светлана моли тужна, главобољна, лица бела,

да у њено име кажем да би кући сада пошла

и да ћемо наћи датум да наступи другог пута,

али ја је убеђујем – да би бољка одмах прошла

чим би стала пред публику темом Кола надахнута,

златоусте прве речи са кореном јаког духа

отклониће бол у глави, јер ће озон апсолута

очистити умор душе и земнога људског руха;

поверова, и прихвати, неста вражјег калауза:

предавање текло тихо, не чује се чак ни мува,

а Светлана руји, светли, радосница сија суза,

прође време као минут, загрмеше овације,

осмех цакли из очију, стиже утом братска пуса,

неста бола из Лондона и све поста скроз друкчије.

Ја оздравих, рече Велмар, и загрли – као мајка,

ово ми је нешто ново, никад досад било није,

нешто сасвим ван времена, стражиловска нека бајка.

      (Из књиге „Сремскокарловачке терцине“, Бранково коло, 2020)