О СПОМЕН-БИБЛИОТЕЦИ У КАРЛОВАЧКОЈ ГИМНАЗИЈИ

Сремски Карловци – Нови Сад, 28. март 2023.

Пред свечано затварање „Пролећних Бранкових дана 2023“

У СУСРЕТ 200. ГОДИШЊИЦИ РОЂЕЊА АЛЕКСИЈА РАДИЧЕВИЋА, НА ДАНАШЊИ 199. РОЂЕНДАН ВЕЛИКОГ ПЕСНИКА СРПСКОГ РОМАНТИЗМА

 У Славонском Броду 28. марта 1824. године рођен је Алексије Радичевић, најчувенији ђак Карловачке гимназије,  потоњи Бранко, зачетник славне  стражиловске линије певања у српском језику. У Спомен-библиотеци Карловачке гимназије, на „Пролећним Бранковим данима 2023“, на „Светски дан поезије“, 21. марта ове године, уз младе песнике Бранковог кола истог дана – лауреате полувековне награде „Стражилово“, одржан је и Округли сто „Стваралаштво Ненада Грујичића“, под уредничким руковођењем Растка Лончара који је заједно са Слађаном Миленковић био и председавајући овог научног скупа оранизованог поводом четрдесет година од Грујичићевог доласка у Бранково коло и сарадње са Карловачком гимназијом, четрдесет пет година од штампања првог издања његовог песничког првенца „Матерњи језик“ и педесет година од објављивања прве песме у рубрици песника  Бранислава Петровића „Песма нас је одржала“ у листу „Фронт“.  

У сусрет  септембарском 52. Бранковом колу биће штампан Зборник радова „Стваралаштво Ненада Грујичића“, који ће донети радове Бошка Сувајџића: Сремскокарловачке терцине Ненада Грујичића; Ранка Рисојевића: И отац и мајка, и свети језик матерњи; Јелене Алексић: Лирска епонимија Ненада Грујичића – хризограмом кодирани језик; Јована Попова: Формални аспекти Грујичићеве поезије; Валентинe Питулић: Традиционални симболи у стваралаштву Ненада Грујичића; Предрага Јашовића: Ка поетици лирике Ненада Грујичића; Александра Б. Лаковића: Матерњи језик Ненада Грујичића након четрдесет пет година; Марије Јефтимијевић Михајловић: Раз-говор о души (Аутореференцијални аспекти Живе душе Ненада Грујичића); Слађане Миленковић: Стих сонетних венаца Ненада Грујичића у књизи Пуста срећа и у венцу Цваст;  Александрe Мариловић: Поема Покривање куће Ненада Грујичића: одбрана самосвијести крајишког човјека; Мајe Белегишанин Ивановић: Апсолут певања и света; Јованa Пејчићa: „Анегдотска“ лирика Ненада Грујичића или: сушто поетско је изнад приче и мимо форме – Сремскокарловачке терцине; Милицe Миленковић: Сремски Карловци у поезији Ненада Грујичића; Миркa Вуковићa: Матерњи језик у свјетлу јубилеја;  Андреe Беате Бицок: Приповедачки дискурс Ненада Грујичића: индивидуални стил и поетичка решења у Причама из потаје, Причама за романе и роману Мужа душâ; Драгане Лисић: Проза песника Ненада Грујичића (Симбиоза и одјеци других жанрова и тема у прози као кохезивном фактору укупног стваралаштва); Ивана Деспотовића: Стварност уметника и уметност стварности у драмама Ненада Грујичића (Читај Тракла и Од нечега се мора живети);  Дамира Малешева: Непочин-постеља: есејистика и критика Ненада Грујичића; Растка Лончара: Без компромиса и консензуса: полемички радови Ненада Грујичића, Милутина Ђуричковића: Ненад Грујичић и његов допринос народној баштини: значај књиге Ојкача; Ђине Весић: Антологичар Ненад Грујичић (Значај културе сећања као конститутивног елемента националног идентитета у Антологији српске избегличке поезије Прогнани Орфеји Ненада Грујичића), Милана Громовића: Портрет Бранка Радичевића у књижевноисторијским промишљањима Ненада Грујичића,Тодора Бјелкића: Осврт на Грујичићево стваралаштво за децу: Маца на вратанца, Шајкашки сонети и Лија пандемија; Анђелка Анушића: Културни посленик Ненад Грујичић.

Мотивисани и надахнути годишњицама, делом и амбијентом у којем наступајуј, учесници Окрулог стола осећали су вековну лепоту и неупоредиви значај Спомен-библиотеке у Карловачкој гимназији која је тридесет пет година старија од Матице српске, четрдесет осам година од Прве српске читаонице и шездесет осам година од Српског народног позоришта. Спомен-библиотека Карловачке гимназије поседује 18.000 ретких књига, а међу њима и кућну библиотеку Бранка Радичевића. Ту су и изузетно вредне и ретке књиге из приватних библиотека Лукијана Мушицког, Доситеја Обрадовића, Вука Караџића, Тодора Радичевића, Павла Марковића Адамова и других, али и прва издања Гетеа, Шилера и других европских писаца.

О Карловачкој гимназији и спомен-библиотеци доносимо недавно објављен текст РТС-а:

 –Карловачка гимназија основана је 1791. године на иницијативу митрополита Стефана Стратимировића и уз финансијску подршку становника, међу којима је најзначајни трговац, добротвор Димитрије Анастасијевић Сабов, који је за њену изградњу сам дао више од половине прикупљеног новца. Данас је то филолошка гимназија од посебног интереса за Републику Србију. У тој најстаријој гимназији код нас налази се библиотека с ретким и вредним књигама.

У Карловачкоји гимназији настава је у почетку била одржавана искључиво на немачком и латинском језику. Српски језик је, поред мађарског, као наставни уведен тек 1847. године. У част стогодишњице оснивања гимназије, тадашњи патријарх српски Герман Анђелић је са својим братом Стефаном подигао нову зграду школе која се од тада више није мењала. Данас Карловачка гимназија има 570 ђака.

 „Уз класичне језике, у Филолошкој гимназији, уче се латински и грчки. Латински се учи све четири године, а имате и живе језике, руски, француски немачки, преко италијанског јапанског, шпанског, кинеског. Прва смо школа у Србији која је увела норвешки, такође имамо факултативне језике, то су корејски и турски. Од пре три године имамо нови смер, а то су ученици с посебним способностима за географију и историју, јер је било сасвим логично да тај смер буде овде у Краловачкој гимназији”, истакао је Бранко Стојков, директор Карловачке гимназије.

Спомен-библиотека Карловачке гимназије је најзначајнија просторија у целој школи. Она је једна врста ризнице, чувара традиције и историје. Библиотека има преко 18.000 књига, а у њен обилазак од 9.00 до 17.00 часова воде вас ђаци гимназије.

“Овде у овој витрини иза мене су истакнуте најзначајније књиге које имамо , међу њима су Четворојеванђеље из штампарије Мркшина црква, одштампано 1562. године. То је друга најстарија књига коју чувамо у гимназији а најстарија је Зборник Божидара Вуковића из 1539. године која је угледала свет у штампарији у Венецији. Такође много значајна књига је фототипско издање Мирослављевог Јеванђеља које је гимназија добила на поколон од краља Александра Обреновића приликом једне посете нашој гимназији”, истакла је ученица Марија Димитријевић.

Ретке и чувене  књиге су поклон пријатеља гимназије, добротвора, бивших ђака, научних друштава и издавача. Тако је отац најпознатијег ђака карловачке гимназије Бранка Радичевића, Тодое, наконсиновљеве смрти (1853),  Карловачкој гимназији даровао целу њихову кућну библиотеку. Идуће године Карловачка гимназија ће обележити и двестоту годишњицу рођења најчувенијег свог ђака - Бранка Радичевића.

                                                                                                                             М. Борић

            На новој фотографији архива Бранковог кола: Слађана Миленковић, Ненад Грујичић и Растко Лончар у Спомен-библиотеци Карловачке гимназије, 21. марта 2023.

Бранко Радичевић

ЂАЧКИ РАСТАНАК

Ведро небо онде нада мноме,

Брдо травно овде пода мноме,

Околине око мене миле,

Да ништа се несте промениле!

Ja ту стојим, око душе моје

Слатки часи умиљато с’ poje,

Око пламти, срце јаче бије –

Који часак да споменем прије?!

.....

Oj Карловци, место моје драго,

Ко детенце дошао сам амо,

Игра беше jедино ми благо,

Слатко зва’ ja мед и смокву само.

Дете мало – голушаво тиче,

Доће тиче па се ту навиче,

Овде, овде, де криоце мало

Први пут je сретно огледало,

Из почетка од гране до гране,

Од дрвета једног до другога,

Док je смело сетити се стране,

Сетити се неба високога,

Док je могло крила своја лака

Небу дићи тамо под облака,

Под небо се диг’о тић и сада,

Ал’ весео није к’о некада,

Гледа доле, реку, врело, луга,

Дрва, жбуне, горе и врлети,

Па му с’ чине до толико друга,

До толико успомена свети,

С кима дане прелепо пробави,

Па и’ сада мора да остави.

Тешко му се, тешко раставити,

Али шта ће када мора бита,

За њи’ срце њему младо туче,

Али нешто на далеко вуче,

Он не може више одолети,

Па се вине и у свет полети.

Oj Карловци, лепо л’ живе туде,

Ал’ што мора бита нека буде,

Та и мене нешто даље вуче,

Ево пружам свога раја кључе.

Па када би им как’у жељу,

Једну б’ им’о само али вељу,

Кад би тако смањао се туди

Да те могу притиснут на груди,

Та на груди и на своја уста,

Ох жељице, ала си ми пуста! –

Лака песмо, оди у помоћ,

Јера оно већ je близу ноћ,

Де пригрли песмо, моја снаго,

Па ижљуби све мило и драго!

.....

Тамбур, тамбур, ситна тамбурице!

Удри, побро, у сићане жице!

Данас има, а сутра нас нема, –

'Ајд у коло, ко ћe ту да дрема?

Он у среди у тамбуру бије,

А коло се око њега вије;

Ао, брацо, ао, тамбурице,

Удри жешће у те ситне жице!

Ситне жице – ситнији кораци,

Нек’ се знаде кад играју ћаци!

Oj, ви српски витезови,

Ви змајеви, соколови!

Та има вас на ‘иљаде,

Ал’ бројити немам каде:

Та кад би’ вас све бројио,

Кад би’, јадан, винца пио!

Oj, Шубићу, Јуранићу,

Турске главе бе’у траве,

Мачи ваши – бритка коса,

Крвца ваша беше роса:

Роса росну, јавор с’ диже,

Певац и за њ гусле здеља,

Па бугари што сте били,

Што л’ десницом починили!

Дела ваша, сунцу равна,

Неће скрити нојца тавна!

Ноћи, ноћи, тавна ноћи! —

Ко би Србу у помоћи?

Oj, Чупићу, љута гујо!

Oj, Ћурчијо, мрки вујо!

Ао, Луко, турска муко!

Ао, Петре, Пла’и ветре,

Што до’вати турско море,

Па о српске разби горе!

Oj, Поцерче, oj, Милошу,

Наш соколе, славо мила,

Ал’ на славу Турком лошу,

Jep им сломи пуста крила,

Сруши Дрини у дубину

Ону страшну орлушину!

Ви, звездице нашег неба,

Што сијасте к’о што треба!

Звезде трепте, звезде сјају,

Али данка joш не дају:

Ђорђе дође, сунце грану,

A Србији дан освану.

Коло, коло

Наоколо,

Виловито,

Пла’овито,

Наплетено,

Навезено,

Окићено,

Зачињено –

Брже, браћо, амо, амо,

Да се скупа поиграмо!

Србијанче, огњу живи,

Ко се тебе још не диви!

‘Рваћане, не од лане,

Одувек си ти без мане!

Ој, Босанче, стара славо,

Тврдо срце, тврда главо,

Тврд си као кремен камен,

Где станује живи пламен!

Ао, Еро, тврда веро,

Ко је тебе јоште тер’о?

Ти си кâно хитра муња

Што никада не покуња.

Ао, Сремче, гујо љута,

Сваки јунак по сто пута!

Црногорче, царе мали,

Ко те овде још не хвали?

Мачем бијеш, мачем сечеш,

Мачем себи благо течеш,

Благо – турска глава сува,

Кроз њу ветар горски дува.

Ој, соколе Далматинче,

Дивна мора дивни синче!

Ој, ти красни Дубровчане,

Наш и данас бели дане,

Та са песме из старине

Пуне славе и милине!

Ој, Славонче танани,

Банаћане лагани!

Ој, Бачвани, здраво, здраво,

Ко ј’ у песми већи ђаво!

И ви други, дуж Дунава,

И ви други, где је Драва,

И сви други тамо, амо,

Амо да се поиграмо!

Хватите се кола тога,

Од вишњег је оно Бога:

Руком држи братац брата.

Близу срца њега хвата,

Свирац свира,

Срце дира,

Рука с’ диже на посао,

Да л’ ће коме бити жао?

Нога лупа, диже прах,

Наоколо свуда страх...

Нога лака, срце здраво,

Коло лети, коло ђаво,

Поскочица ђаволица,

Што је хтела, то и смела,

Ал’ је жéца одолела.

Ој, ти, секо,

Кâно млеко

Белолика,

Кâно винце руменика,

Кâно паун поносита,

Кâно јела, селе, вита,

Амо брже, па наточи,

Да ти браца боље скочи!

Амо, селе, а забога,

Видиш е сам изнемога!...

Тако, злато, тако, тако,

Сад је коло играт’ лако;

Амо, чедо милооко,

Дај да т’ љубне браца око!