МЛАДИ ПЕСНИК И ПИЈАНИСТА СА ДАЛИЈЕВСКИМ БРКОВИМА

Сремски Карловци - Нови Сад, 25. март 2023.

НОВИ НАСТУП ДИМИТРИЈА НИКОЛИЋА НА "ПРОЛЕЋНИМ БРАНКОВИМ ДАНИМА 2023"

У чувеној новосадској гимназији "Јован Јовановић Змај", у петак 24. марта, у оквиру „Пролећних Бранкових дана 2023“, одржана је промоција тек штампаног првенца у Бранковом колу, "Сентаменталитет" Димитрија Николића (2002). Разговор са аутором водио је песник Растко Лончар, професор књижевности у угледној гимназији, и сам лауреат Бранковог кола. Програм су отворили ђаци-песници Змај Јовине гимназије са по једном својом песмом: Алекса Чуљак, Ален Гавриловић, Анђела Новаковић, Вања Марковић, Марија Шатравка и Марија Швецова која је казивала своју поезију на руском језику.

Домаћин Растко Лончар пожелео је добродошлицу младом песнику и упитао га како је настао наслов и како је дошло до сарадње са Бранковим колом. Аутор је открио да је збирка наслов добила по истоименој песми, уједно и најстаријој у збирци, која датира из 2019. године, а који је настао као кованица речи сентименталност и менталитет, те признао и да га тај појам одређује као личност и песника, у ово време када све негира сентименталност и исказивање емоција.  Признао је да му се никад није допадала идеја да шаље песме часописима, те да је желео да нађе издавача који би директно препознао вредност поетике коју негује.

Најновије песме настале су 2021, што показује да је младом поети требало доста времена да нађе издавача који би штампао аполитичну поезију без примеса било какве идеологије, односно, наишао је на много одбијања самог рукописа. Испричао је анегдотски податак да је наишао на књигу до тада њему непознатог аутора Бранковог кола и видео да је на трагу његове поетике, те тако одлучио да се обрати управо Бранковом колу као издавачу. И ту је наишао на разумевање, прихватање и брзо штампање књиге са рецензијом Ненада Грујичића, домаћина Бранковог кола.

После „исповести“ сличне већем броју младих песника којима други олако одбијају рукописе у ова чудна времена, Димитрије Николић је казао две песме, "Тајна" и "Из дана у дан". Растко Лончар је истакао да се лирски субјект и драга у збирци "Сентименталитет" налазе увек на неким периферним просторима, наводећи пример свадбе у лифту или купатилу, наговештајући да је тема љубави помало скрајнута, те да мора и сама да се склања у маргиналније просторе. Песник је признао и то да постоји утицај Данила Киша на његово писање, будући да је, како каже, у питању писац који је имао песничку судбину, са својим набрајањима и енциклопедичношћу. Лончар је приметио и опсесију људским органима у сврси лишавања израза од  патетичности која би уништила песму.

С обзиром да је Димитрије Николић студент Факултета музичких уметности у Београду, на другој години клавира, а да планира следеће године да упише композицију, представио се публици, као и на свечаном отварању „Пролећних Бранкових дана 2023“ у Сремским Карловцима, и као пијаниста. Свирао је композицију домаће ауторке Исидоре Жебељан "Dark Velvet" у спомен Густаву Малеру, којем је чак посветио једну песму у збирци, а планира да у некој од наредних посвети једну и самој Исидори, у чему се види да песник у својој уметничкој радионици унеколико прави својеврстан спој поезије и музике.

Растко Лончар је указао на стих где Николић пева да ће бити лудак, песник и филозоф, желећи да песник појасни однос између та три појма, на шта се Димитрије позвао на Миљковића, а потом и на Шопенхауера, који су на себи својствен начин унутар своје личности садржавали сва три поменута испољења духа. Додао је и да сматра да свуда, у сваком сегменту живота, може да се пронађе некаква унутарња поезија. "Сентаменталитет" је за њега ода свој чулности коју доносе и музика и поезија. У њој се помињу, како је уочио Лончар, соната, прелид, фуга, такт, и други појмови из музике, што је аутор објаснио тиме да музику сматра главним занатом, те да жели да форму музике приближи на себи својствен, "ишчашен", начин поезији будући да су те две дисциплине и за њега у сестринском односу, како каже Рахмањинов. Подсетио је да је још од антике поезија била неодвојива од музике, те да ће можда у будућности и видљивије експериментисати спајањем та два феномена у једно.

У другом наврату, Димитрије Николић говорио је још три своје песме: "Југ" (одатле је, каже, и сâм он – из Зајечара), "Руже", посвећене Лују Арагону који их помиње на једном месту, а у којој аутор износи унеколико своју поетику - "набрајање је највеће у песништву", те за крај песму – "Интима".

Програм су заокружили са још по једном песмом млади аутори, ђаци Јовине гимназије, којима је прошле године у Бранковом колу штампана панорама песама „Нек` остане глас“, која је промовисана на „рајском Стражилову“ током пређашњег Бранковог кола, а коју је приредио управо Растко Лончар.

Младолика публика сачињена највећим делом од ђака гимназије одушевљено је прихрлила да им песник потпише по примерак збирке, као и да наставе разговор с њим у неформалнијем амбијенту, постављајући му питања везана за сам процес писања као и многе друге теме, врло надахнуто, попут питања - која три нотна записа би сачувао да му сви изненада почну да горе, или оног основног питања, како је знао да треба да почне да пише.

Остаће запамћено на „Пролећним Бранковим данима 2023“ да је у два различита дана и програма наступио несвакидашњи таленат, двадесетогодишњи песник и пијаниста, Димитрије Николић, несумњиво освежење Бранковог кола и укупне културне сцене, млади аутор чија појава са далијевским брчићима показала је да они нису пуштени из хира већ да се на асоцијативни начин, двема уместностима, музици и поезији, приближи и трећа – сликарство. Овај млади уметник већ је позван да наступи на Стражилову на септембарском 52. Бранковом колу у славу великог песника српског романтизма, нашег вечито младог Бранка Радичевића, на чије стихове у српској култури написано је преко деведесет музичких композиција.

                                                                                                                                                Драгана Лисић

https://banija.rs/obicaji/23673-novi-nastup-dimitrija-nikolica-na-prolecnim-brankovim-danima-2023.html

Димитрије Николић

Наговештај цвета

наговештавају је празне улице

и јесени љубичасте као нокат

наговештавају је предели

што је никада нису видели

што их жалим и оплакујем

наговештавају је птице које гризу небо

и на кљуновима плачу

у мојој глави наговештавају је

други људи друге песме и прелиди

и све што нема везе с њом

у томе је има

има је на мојој шаци

где ће неко прочитати

њене иницијале и рећи наша имена

наше речи наше две тишине

и пашће у несвест као у кому

она је предсказивана као што

се предсказују најслађи ратови

и сада   а   на крају њеног имена

држи за руку моје д

има је у јавним парковима

и двоцифреним аутобусима

она се сваког дана рађа и умире

као песма или поплавели дан

од којег се љуште нокти и зидови

док ја у постави свог капута назирем

њено лице њена уморна леђа

и то нико сем мене не може да види

ко не зна за њу

зар може знати како ми је

а када је наговештава све што је далеко

моје поремећене руке скупљају

сваки лист што падне

и доносе јој ујутру уместо цвећа

и нема ствари на свету

која ноћу или пред сан

не заличи на њу

ствар у коју се није претворила

само да бих је писао и сањао и скупљао је

као рашчешљане трепавице

по тепиху

наговештава је гужва која је има

као што она има мене

и пешачки прелази оседелих праменова

под мојим обрвама наговештава је

време што ће тек сутра бити

и читаве моје младости

наговештавале су је баладе

а ја сам жмурио спавао умирао

каква будала какав песник!

осуђен на тебе осудио сам себе

на поезију

завирите у мене и наћи ћете август

што се црвени

заљубљен у тебе и све што је твоје

успео сам читав свет у тебе да заљубим

и док се сваког јутра будимо друкчији и нови

љубав међу нама иста је и очигледна

и све се песме пишу

само да се не би рекло једно име

име које ћу сутра са тачком на крају

прогласити за реченицу живота

а њу за једину реч коју могу дотаћи

а која објашњава све

њу коју наговештавају предели

што је не познају што је нису ни видели

њу које наговештавају птице које гризу ово кисело небо

и на кљуновима плачу

њу које има у мом длану и у мојој глави

и у аутобусима са двоцифреним бројем

на челу

њу коју назирем и говорим

коју живим и пишем

њу коју наговештава читав свет

пре него што је на свет

уопште дошла

(ко не зна за њу

зар може знати како ми је)

Плава и црвена

офарбаћу ђонове плавом и црвеном

у јесен

када искасапљено лишће

на земљи продише као

изнемогли балкански лептири

које сам ловио по вагонима и лифтовима

и назирао у кафе-апаратима

као лудак и песник и филозоф

њених бедара

једини хлеб који ми је потребан

је окрајак њеног лакта

и све друго је сасвим

сасвим небитно

моје су кости распеване и нове

а крвни судови масни

од стихова

ја сам једини човек

који

и ако се икада ожени

ожениће се у лифту или купатилу

најприватнијом прославом

и писати поезију језиком

или ноздрвама

ја волим само оне градове

у којима се нисам родио

и док стојимо једно наспрам другог

и гледамо се као у огледалу

набреклих вена и лимфних чворова

са једном усном у плавој а другој у црвеној

мој се нос смрто заљубљује у твој

ваздух под нашим ноздрвама

љубичаст је

Тајна

под нокат ћу те сакрити

склонићу те од света и сместити

међу ова насмејана ребра

оставићу те да се на миру огледаш

у мојој знојавој јетри и дремаш на мојим

меким плућима

и нико неће знати да ноћи проводиш

под шатором сачињеним од моја два

усправнa длана

а ти ћеш се губити и губити

толико да чак и ја понекад нећу знати

где си то опет залутала

јеси ли ми се опет испод кључњаче завукла

или си се скућила у мом левом колену

или си се покрила мојим језиком од чисте свиле

и сигурно ће се други људи забринути

где си то нестала

па ће ићи редом од човека до човека

којем си упутила реч ма какву била

а када ме напослетку живог отворе

у потрази за тобом

и испретурају ми органе

и преусмере ми крвоток

и рашчерече ми ребра

и прелистају ми мишиће поготово оне срчане

ти ћеш се

знам

сакрити још боље него до сад

и чувати далеко у себи неке речи

које ти никада нисам рекао

па нека те пронађу ако могу