КЊИГА РАНКА РИСОЈЕВИЋА ДАРИВАНА ЂАЦИМА ЗА 199. БРАНКОВ РОЂЕНДАН

Сремски Карловци, 24. март 2023.

ПОЕЗИЈА ЛАУРЕАТА "МЕЂУНАРОДНЕ НАГРАДЕ БРАНКО РАДИЧЕВИЋ" У РУКАМА ЂАКА И ПРОФЕСОРА КАРЛОВАЧКЕ ГИМНАЗИЈЕ

Поводом „Светског дана поезије“, а у славу 199. рођендана Алексија Радичевића, најчувенијег Сремскокарловчанина (рођеног у Славонском Броду, 1824),  Бранково коло је поклонило ђацима и професорима филолошког смера славне Карловачке гимназије четрдесет свеже штампаних књига поезије, Слике, гласови, Ранка Рисојевића, актуелног добитника Међународне награде Бранко Радичевић.

Угледна професорица српске књижевности и језика у Карловачкој гимназији, Маја Рогач Станчевић, главна уредница гимназијског листа „Бранко“, упознала је знатижељне ђаке са поезијом и делом истакнутог српског песника и писца Ранка Рисојевића, а потом организовала у дворишту чувене гимназије фотографисање ђака-уредника листа „Бранко“ са новом књигом нашег лауреата поред Бранковог споменика у бронзи (рад Владете Петрића), подигнутог 1947. године, на чијем месту је од 1900. године такође био, леп у бронзи, споменик Бранку (рад Ђорђа Јовановића), којег су усташе у својој похари у Срему 1941. године срушиле.

Угледни српски песник и писац из Бањалуке требало је 22. марта на „Пролећним Бранковим данима 2023“ да има промоцију поменуте књиге у славној Спомен-библиотеци Карловачке гимназије и буде присутан на тој свечаности на радост наше публике. Међутим, због нарушеног здравља, био је спречен да дође у „место драго“, у Бранкове и своје Сремске Карловце. Тако смо заједно туговали што нам се надахнута намера није у пракси остварила, али се зато књига „Слике, гласови“ подмладила у рукама и пред младим очима даровитих ђака ове славне школске установе у Срба.

Ранко Рисојевић много је пута протеклих деценија стизао на Бранково коло, и на Стражилово, и у Сремске Карловце и Нови Сад, и као одличан шахиста на јединствени турнир „Песници играју шах“ (по угледу на Бранка Радичевића шахисту у Бечу), често овенчаван високим наградама и признањима која су му од наше институције додељивана: „Печат авроши сремскокарловачке“ (2003) и „Статутета Бранка Радичевића“ (2004).

У жељи да се здравље нашег драгог пријатеља и сарадника, познатог песника и књижевника поправи и потпуно зацели с долазећим пролећем, објављујемо неколико његових песама из управо штампане књиге Слике, гласови у престижној едицији Бранковог кола: „Светска поезија - Лауреати међународне награде Бранко Радичевић“.

На фотографији: 1. Ђаци Карловачке гимназије, уредници листа "Бранко" са примерцима нове књиге Ранка Рисојевића поред Бранковог споменика у дворишту гимназије, 2. Ранко Рисојевић на "Песничком митингу" говори песму, Стражилово, 1993.

Ранко Рисојевић

ОСТАВИ МЕ НА ПРОПЛАНКУ

Остави ме на пропланку, самог,

Све док тако издржим, вријеме је

Да осјетим другачији вјетар,

Другачију пјесму птица, њихов

Разговор, све док не падне ноћ,

А само ћук негдје прозбори нешто,

Само њему знано,и њему сличним,

Што му одговарају, однекуд,

Мислим да то није као код људи,

С којима сам покушавао исто,

Да им кажем нешто, и да ми одговоре,

На исти начин, једва успијевајући

Да неко, сасвим ријетко, у ноћи

Глувој као све остало, каже,

Да могу да се смирим, до зоре,

А даље, како ће бити даље, не

Зна се, нисмо птице, ни вјетар,

Што овдје, на проланку говори

О даљини с којом ме повезује,

И да мирно сједнем на камен

Који је, ко зна када, ту остављен

Да баш мене чека, данас, које је већ.

ПРЕД ВРАТИМА

Само се спусти, не одговарај на ријечи

Које чујеш с било које стране,

Ријечи су у теби. непотребне,

Себе тражиш, не неког другог,

Одвојио си се од себе, на мајчиним

Грудима, изашао, све те је узело,

Подијелило, раздвојило, однијело,

Сада си сасвим изгубљен,

Главињаш кроз мочвару,

Плаши те прашума до бола,

Стално те нешто одвлачи даље,

Можда би било неког заклона,

Да си се задржао у пустари,

Није све сасвим голо нигдје,

Само да станеш, само да предахнеш,

Не може, постоји ту ритам и вријеме,

Осјећаш да негдје нешто откуцава,

Не лутај, не лутај, не лутај, куца,

Као да те раствара, још то нисам,

Тако звони, зар баш самоме себи

Све што дохватиш одузимаш,

Све што научиш, одбацујеш,

Има ли ово неке сврхе, реци,

Коме, ако не опет самоме себи,

Кад си већ стигао до тих врата,

Остарио, уморан, растворен,

Не смијеш их отворити, не још,

Сједиш тако цијелу вјечност,

Некога чекаш, некоме се надаш,

Који је и даље у теби, скривен.

ПРОЗОР

„fenêtre, très simple forme“

(прозоре, обличе скромни )

Р. М. Рилке

Прво ту није било ни мене ни зграде,

Само поток, јабланови, калдрма, 

Ипак могу да гледам с истог мјеста

Гдје је сада прозор, велику раскрсницу,

И зграду преко обилазнице којим безброј

Аутомобила хита с једне на другу страну,

А зграда  ми затвара некадашњи видик,

Гдје би ми се указала опет зграда,

Мало даља од ове, старија, окомита,

У коју улази младић, некадашњи ја,

И дјевојка које више нема, осим

У мом сјећању и погледу у прошлост,

Која је послије долазила и махала ми,

Док сам је чекао, тако живу и вјечну,

У годинама рата и мрака, мржње и смрти,

Прелазила је улицу на мјесту гдје бијаше

Дивна породична кућа, опет прије нас,

Да би је срушили да пусте аутомобиле,

И створе тек недавно кружни ток,

И мене на прозору, заробљеног видиком

На високу згаду преко пута, крај које бих

Сусретао још недавно у колицима

Младића, једва покретног, осмјехивао се

Читао моје књиге, питао шта сада пишем,

Нема га већ годинама, као ни госпође

Уз коју је псић трчкарао, обоје савршено

Његовани, упарени, из свог свијета,

Пролазили би, одмах иза подне,

Послије псић са млађом женом,

Више нема ни псића, ни тих жена,

Осим што зграду видим, сасвим рано,

Док на њој само један прозор свијетли,

Иза кога, свако јутро, за столом сједи

Човјек чију главу видим, рамена, бијелу

Мајицу, стално бијелу мајицу, и жену,

Што крпом изнутра, брзим потезима,

Брише стакло, и прозорске оквире,

Затим нестане, свјетло се угаси,

Само аутомобили јуре, безброј

Аутомобила у којима не видим никога,

Као што ни они не виде мене на прозору,

Који не отварам, не навлачим завјесе,

 Гледам друго вријеме и другог себе

Још између себе и небеса, укипљен.