ДЕСАНКА МАКСИМОВИЋ ПОНОВО У БРАНКОВОМ КОЛУ

Сремски Карловци, 23. март 2023.

ДАНИЦА ПЕТРОВИЋ ДОЧАРАЛА ВЕЛИКУ СРПСКУ ПЕСНИКИЊУ У СРЕМСКИМ КАРЛОВЦИМА

На „Пролећним Бранковиим данима 2023“, у основној школи "23. октобар" у Сремским Карловцима, изведен је данас одломак из представе "Десанка", Растка Јевтовића, у интерпретацији талентоване и посвећене драмске уметнице Данице Петровић, вишегодишње сараднице Бранковог кола које ових дана светкује 199. годишњицу песниковог рођења.

Представа је изведена поводом три деценије од одласка са овог света велике српске песникиње Десанке Максимовић, која је и сама много пута наступала на Бранковом колу. Чувена је фотографија Слободана Милетића из 1972. године, на првом Бранковом колу - Десанка поред чувене чесме "Четири лава" у Сремским Карловцима, са млазом воде на длану.

У улози Десанке, млада глумица се појавила пред ученицима шестог разреда, руковођеним наставницом српског језика Данијелом Николић. Ђачке очи нетремице су посматрале и упијале сваку реч надахнуте глумице. Потпуно се предавши улози Десанке, Даница је остварила креативни дијалог с ђацима асоцирајући тако да је и сама песникиња радила у просвети.

Адаптирајући ову представу намењену одраслима тако да буде потпуно адекватна и штавише врло корисна ђацима основношколског узраста, млада глумица причала је о Десанкином образовању и – учитељу, према којем (сумњало се) гајила је извесне симпатије. Тако је суптилно пружила млађаној публици простор да се идентификује с обзиром да су и сами у узрасту првих младалачких заљубљивања.

Даница Петровић анимирала је ђачку публику подсећајући их на личности из књижевне традиције које су на разне начине у спрези са Десанкиним ликом попут Бранка, Његоша, Исидоре, Михиза, као личности из историјско-културне баштине попут цара Душана Силног, са којим кореспондира кроз збирку "Тражим помиловање".

У духу трагова из путописа, налазећи на глобусу испред себе (који је красио простор као редовни ђачки реквизит), Даница Петровић је говорила о Десанкиним путовањима, помињала и на глобусу проналазила и сâм Париз у којем је Десанка боравила.

Пренела је и васпитно-дидактичке и историјске поруке осврћући се на трагични догађај стрељања српских ђака у Крагујевцу током Другог светског рата од стране немачких војника који су вођени својом агресивном идеологијом донели смрт и у наше крајеве. Тај трагични догађај библијских размера опеван у Десанкиној  "Крвавој бајци", што је емотивно снажно деловало на малишане који су приближног узраста као и пострадали српски ученици, те су се многи стресли над ужасом који се пре осам деценија збио у срцу Србије.

Но, ипак, Десанкиним рефреничним и љупким речима: "Све је то живот", враћала је  драмска уметница осмех на лице ђака и веру у живот, у опстанак људи „на страшном месту“ балканском. Тако је мотивисала ђаке да се стоички постављају према недаћама које непредвидиви живот носи.

Врло надахнуто и наизуст, две ученице шестог разреда казивале су по једну песму Десанке Максимовић, "Срећа" и "Стрепња", показујући да и саме имају дар за евентуално бављење глумом или поезијом, дисциплинама које траже непрекидно испољавање талента за урођени дар.

И костимом и ликом, гестом и гласом, Даница Петровић дочарала је и на тренутак оживела Десанку Максимовић, што су ђаци наградили и громогласним аплаузом. Када су већ сва бића смртна, изузетна је моћ и привилегија уметности да отргне од заборава пролазног и трошног човека. Срећом, поезија правих песника оставља најдубљи траг у времену о ауторима вечних стихова. Међу ђацима је овог дана заиста корачала неумрла Десанка Максимовић, и они ће засигурно дуго памтити овај сусрет с младом глумицом Даницом Петровић. Верујемо да се и сама Десанка негде горе, изнад карловачких звона и облака, осмехнула измоливши помиловање и благоразумевање за сва жива, а најпре, за грешна људска бића.                                                                        

                                                          Драгана Лисић

https://banija.rs/obicaji/23669-desanka-maksimovic-ponovo-u-brankovom-kolu-danica-petrovic-docarala-veliku-srpsku-pesnikinju-u-sremskim-karlovcima.html

Десанка Максимовић

НА БУРИ

Сву вечер на пустом брегу

неко стоји.

Пусти ме, мајко, да видим

да ли je човек или бор.

Пусти ме да видим ко то

сву вечер гледа

у наш бели, скромни двор.

Пусти ме, мајко, неће ме

уморити ход,

брег je близу нашег дома.

О, ja осећам да ми je род

тај човек или бор

што сву вечер близу грома

стоји и гледа у наш двор.

Видиш ли облак црн,

огроман, злокобан брод

над њим плови

и смрт носи?

О, мајко, иди,

ти га бар зови

нека се склони у наш дом

тај човек или бор,

што сву вечер стоји и гледа

у наш бели, скромни двор.

На пустом брегу он je сам

као дете кад руке скрсти

над болом неким први пут.

Пусти ме да танки моји прсти

мета буду бурама злим.

Пусти ме, пусти, добра мајко,

тако je потмуо

и зао облак

што витла над њим.

НЕМАМ ВИШЕ ВРЕМЕНА

Немам више времена за дуге реченице,

немам кад да преговарам,

откуцавам поруке као телеграме.

Немам времена да распирујем пламен,

сад запрећем шаке згорела жара.

Немам више времена за ходочашћа,

нагло се смањује путања до ушћа,

немам кад да се осврћем и враћам.

Немам више времена за ситнице,

сад треба мислити на вечно и необухватно.

Немам кад да размишљам на раскрсници,

могу стићи једино кудгод у близину.

Немам времена да ишта изучавам,

немам времена сад за анализе,

за мене je вода сада само вода

као кад сам je пила са кладенца;

немам кад да разлажем на састојке небо,

видим га онако како га виде деца.

Немам више времена за богове туђе,

ни свога нисам добро упознала.

Немам кад да усвајам заповести нове,

много ми je и старих десет заповести.

Немам више кад да се придружујем

ни онима који истину доказују.

Немам кад да се борим против хајкача.

Немам кад да сањам, да лагано корачам.

ЗА НЕРОТКИЊЕ

За жене које нису дале

Богу Божије ни цару царево,

које нису зањихале

у колевци дете,

за неблагословене,

за жене које пред собом носе

транспаренте снова и маште,

у чијем крвотоку само песме шуме,

за оне чија срца плоде

мириси и жубори воде,

чија су наручја пуна само облака,

које као птице над земљом праве гнезда

и водено цвеће лепоте роде.

За свакога који излази из реда

свакодневна,

навикнута,

који опчињен лута

некуд ван друма древна.

Тражим помиловање, драги царе,

за оне које су од младости ране

приволеле се царству поезије,

које трепере ваздан као брезе,

и месечином се заносе као барка,

за Јефимије,

за свете Терезе,

за сваку Сафо

и Јованку од Арка,

за све занете и недовршене,

и за мене.