Ова угледна награда траје више од пола столећа, прецизно – педесет шест година,  и представља једну од најстаријих на српском језичком подручју и у региону. Од свог оснивања 1967. године, додељује се искључиво за поезију. Међу досадашњим добитницима ове престижне полувековне  награде  налазе се Миодраг Павловић,  Дара Секулић, Матија Бећковић,  Драгомир Брајковић,  Вујица Решин Туцић,  Рајко Петров Ного, Даринка Јеврић, Новица Тадић,  Милош Комадина,  Слободан Костић, Драган Колунџија, Ранко Јововић, Раша Попов, Ранко Рисојевић, Андреј Јелић Мариоков, Предраг Бјелошевић, Боро Капетановић, Драган Лакићевић, Крстивоје Илић, Стеван Тонтић, Манојле Гавриловић, Милан Ненадић, Илеана Урсу,  Анђелко Анушић,  Ласло Блашковић, Јелена Алексић, Горан Лабудовић Шарло, Саша Нишавић, Драгослав Дедовић, Драгица Стојановић и други.

" /> ВРСНИ ПЕСНИЦИ ОВОГОДИШЊИ ЛАУРЕАТИ "ПЕЧАТА ВАРОШИ СРЕМСКОКАРЛОВАЧКЕ"
Brankovo kolo - slika Brankovo kolo - tekst Brankovo kolo - pero

ВРСНИ ПЕСНИЦИ ОВОГОДИШЊИ ЛАУРЕАТИ "ПЕЧАТА ВАРОШИ СРЕМСКОКАРЛОВАЧКЕ"

slika

Сремски Карловци, 16. марта 2023.

УРУЧЕНЕ НАГРАДЕ НА СВЕЧАНОМ ОТВАРАЊУ "ПРОЛЕЋНИХ БРАНКОВИХ ДАНА 2023"

 

Ој, Карловци, место моје драго,/ ко детенце дошао сам амо,/ игра беше једино ми благо,/ слатко звах ја мед и смокву само... Овако је певао Бранко Радичевић одушевљен Сремским Карловцима. У најстаријој српској гимназији свечано уручујемо престижну награду ''Печат вароши сремскокарловачке''.Ова угледна награда траје више од пола столећа, прецизно – педесет шест година,  и представља једну од најстаријих на српском језичком подручју и у региону. Од свог оснивања 1967. године, додељује се искључиво за поезију. Међу досадашњим добитницима ове престижне полувековне  награде  налазе се Миодраг Павловић,  Дара Секулић, Матија Бећковић,  Драгомир Брајковић,  Вујица Решин Туцић,  Рајко Петров Ного, Даринка Јеврић, Новица Тадић,  Милош Комадина,  Слободан Костић, Драган Колунџија, Ранко Јововић, Раша Попов, Ранко Рисојевић, Андреј Јелић Мариоков, Предраг Бјелошевић, Боро Капетановић, Драган Лакићевић, Крстивоје Илић, Стеван Тонтић, Манојле Гавриловић, Милан Ненадић, Илеана Урсу, Анђелко Анушић,  Ласло Блашковић, Јелена Алексић, Горан Лабудовић Шарло, Саша Нишавић, Драгослав Дедовић, Драгица Стојановић и други.

Престижна награда Бранковога кола, ''Печат вароши сремскокарловачке'', за најбоље песничке књиге на српском језику у 2022. години равноправно је припала Перици Маркову, Јулији Капорњаи, Маји Белегишанин Ивановић и Слободану Јовићу.  На завршној седници 18. октобра 2022. године, ову одлуку једногласно је донео жири Бранковог кола у саставу: Ненад Грујичић, Јелена Алексић и Андреј Јелић Мариоков.

Перица Марков (рођен 1958. године  у Фаркаждину код Зрењанина, где и данас живи) награду добио за књигу „Огњиште“ (Банатски културни центар, Ново Милошево, 2022). Аутор јединствене песничке путање, објавио шеснаест књига песама – једну у Бранковом колу (2018), „Песмице“, за коју је добио награду „Стражилово“. Новонаграђена књига доноси широк тематско-мотивски лук почев од призива кућног прага и огњишта, као симбола топлине, дома и љубави,  сакралне тачке око које се окупљају душе предака, до суматраистичког зазива удаљених дестинација: црногорског виногорја и камења,  планинских венаца Анда и „страшне џунгле Амазоније“.  Радећи на књизи „Огњиште“ двадесет две године, Марков је успео да укроти боемски живац своје банатске „кошаве“и са већим бдењем и миром у себи посвети се локаланој лепоти матерњега језика. Ово су песме које указују на сићушност човековог присусутва у свету, на људску огреховљеност, пролазност и смртност, а кроз псалмичну резонанцу бића и поезије у дивљењу обичном животу и његовим чудима.

Јулија Капорњаи (рођена 1966. године у Врбасу – Змајеву, живи у Новом Саду) награђена је за четврту по реду песничку књигу, „Панацеја“ (Књижевна општина Вршац, 2022). Већ самим називом књиге (који у грчкој митологији представља богињу универзалног исцељења), песникиња указује на бесмртност песничког језика, на поезију као лек за све болести и сва зла овога света. Јулија Капорњаи пева о разврнутом рукаву живота, о минулом времену  које веже и боли, али у исти мах постаје идеалним епифанијским заметком добре песме. Урођени таленат за певање уочен је још у првим њеним књигама, „Живи чвор“ и „Бело сунце“ објављеним у Бранковом колу 2002. и 2005. Године. Након паузе од деценију и пô, ти првенци наново су се расцветали у потоњој књизи „Из капи мора“ и сада награђеној „Панацеји“, књизи јаке поетичке и животне зрелости. Јулија Капорњаи пева о неподношљивој лакоћи присуства неправде у свету, али ту спознају затомљује сећањима на детињство и „горко-слатке колачиће“, као и уживањем у траговима и знацима божанске природ

Маја Белегишанин (рођена 1980. године у Београду), своју нову, осму по реду књигу објавила са проширеним презименом – Белегишанин Ивановић, и овенчала се наградом „Печат вароши сремскокарловачке“. Још појавом њене прве књиге „Испод неба“ (Бранково коло, 2007), ова песникиња показала је култивисаност свога израза и посвећеност поезији. Најновија књига изабраних и нових песама, „Мајска киша“ (Пресинг, Младеновац, 2022), доставља нам на увид успешан досадашњи песнички и књижевни пут ове вредне ауторке која подједнако добро влада и везаним и слободним стихом, што је одлика ретких песника данас. Лишена баласта помодности и испразног говора, у филигрански резбареној лепези песама, димензију надвремене занатске вештине  представљају сонети и октаве, затим терцине, катрени, квинте и малајски пантуни. Све је у симбиози звука и слике, музика језика плени својим уграђеним и развијеним мелодијама диљем књиге. У основи лирска, ова поезија разгаљује својом душевношћу и опажањем детаља у природи кроз годишња доба. Овде је све одболовано и проживљено, поезија која вековито пледира за то да учврсти позицију песника у савременом свету.  

Слободан Јовић (рођен 1984. године у Тузли), живи у Тобуту на Мајевици – општина Лопаре у Републици Српској), награђен је за књигу „Исусов трн“ (Српска књижевна задруга, Београд). До појаве ове књиге, Јовић је објавио пет збирки поезије и уредио двадесетак бројева књижевног часописа „Бокатин Дијак“.  Награђена књига је својеврсни наставак његове поетике: „Сопствену поезију не видим као ништа друго до мање-више успјешно преписивање из живота“. На први поглед то је тако, међутим, Слободан Јовић песник је контемплативне моћи, он у свакој ствари и појави препознаје траг Божје руке и присусутво предака. Дајући садашњем тренутку приступ будућег и прошлог, овај песник је учитељ који живи на селу, у руралном амбијенту, пева са менама годишњих доба, о биљном, животињском и људском свету. С друге стране, он у песмама слика  и ратничку природу човека, дигитални свет и наспрам свега тога у трошном месу створеног човека. Овенчан моћима матерњега језика, Јовић  молитвено уписује свој песнички таленат у призоре пред очима, грли их јаким емоцијама, освештава и претвара у песме. Он је песник духовно-релогиозне провенијенције, монашких увида у стварност, време и простор.