ЊЕГОШОЛОГ РАДОСНЕ ДУШЕ

О ПРОФЕСОРУ РАДОМИРУ В. ИВАНОВИЋУ

"Блиц недеље", Београд, 12. фебруар 2022.

Пише: Ненад Грујичић

Живимо у времену естрадне и ријалити логодијареје, обликује нас свакодневни шоу дневнополитичког вашаришта, постали смо полуживо тесто без осећања за друге, чак и кад нас пеку у рерни бирократије и неправде, своје муке немамо коме пренети. Након дневног умора од свега, предапокалиптичка језа насељава наше вечерње јастучнице пуне несанице која цеди остатке светлости у телу и души. После кошмарних снова, то исто осећање блокира нам прве јутарање кораке док крећемо кроз такав свет са полузаглављеним залогајима у грлу. Да нема молитве, ко зна да ли бисмо уопште и опстали у оваквој стварности.

Крајем прошле године преминуо је академик Радомир В. Ивановић, угледни књижевни историчар и критичар, теоретичар и универзитетски професор, вишедеценијски пријатељ Бранковога кола и Сремских Карловаца. Припада оним писцима који су најчешће долазили на културну светковину што слави вечито младога Бранка Радичевића.

Одласци вредних људи са овога света, који нису из горе поменуте естрадне збиље, не улазе на списак  вести за емитовање из  франкештајновских мешина медијског млевења информација и слика за плитку памет. Тек понегде се бележи  њихова земна смрт, тек један или два дневна листа на простору српскога језика донесу копирану цртицу о смрти. Медијски рингишпили не уочавају значај таквих људи,  па би (не)упућен човек могао помислити да им прети потпуни заборав. Међутим, „заблуда је тужна легенда“, рече загонетни француски песник Лотреамон.

Нека крену „сећања која живот значе“ (Андрић), прелистајмо каталоге Бранковога кола неколико деценија уназад.У уторак, 20. септембра, 1988. године, поводом 175. годишњице рођења Петра II Петровића Његоша, у чувеној Карловачкој гимназији, у Спомен-библиотеци, одржан је програм „Суза моја нема родитеља“, где је о великом песнику говорио Радомир В. Ивановић.  Значајна  годишњица која припада реду оних што узимају четврт века за ново оглашавање током сваког столећа, а поводом дела и живота несвакидашњих аутора.

Господин Ивановић увек се темељно припремао и сваком предавању прилазио као да му је пресудно, последње његово јавно појављивање . Тако је и Његошево дело обрађивао, који му је уствари, поезијом и животом,ма колико су други о њему већ писали, била неисцрпна тема над темама, а што поводом богодаровитих песника и јесте апсолутно тако. То ће Ивановић крунисати и несвакидашњом књигом „Његош. Његошологија. Његошолози“ (2017). О славном песнику, владици и државнику писаће небројено пута и постати истакнути његошолог.

Стих „суза моја нема родитеља“ дао му је крила да обухвати Његошев живот и дело од самих почетака. Било је задовољство у Бранковој гимназији слушати предавача који има лепу реченицу у потпуној посвећености ономе што изговара, поготово када је у питању Раде Томов –Његош: „Моје племе сном мртвијем спава,/суза моја нема родитеља,/ нада мном је небо затворено,/ не прима ми плача ни молитве.“

Био ми је професор на Филозофском факултету у Новом Саду, предавао македонску књижевност на групи југословенска и општа литература.  Чувена је његова књига „Македонски писци и дела“ (1979). Била су то златуоста превадања, у народу би рекли – медени еглен. Да, пријала ми је и боја његовога гласа, и добра реченица, занос и посвећеност теми о којој збори. Ко год га је слушао, био је хипнотисан реторским способностима. Неки се нису изјашњавали тако,  јер су му завидели. Ко би људе наситио у њиховој таштини. „Није срећан онај коме нико не завиди“,  остало записано још од Есхила.

На Бранково коло Радомир је долазио, рекох,  веома често и – раздрагано, мотивисан Бранком Радичевићем и Сремским Карловцима, носио жар у свом агилном и радозналом бићу, говорио на разне теме. Више пута указао је гласно дивљење и овим Његошевим стиховима из спева „Горски вијенац“: „Благо Андри ђе је погинуо, / дивне ли га очи оплакаше,/ дивна ли га уста ожалише.“ А онда би и уз карловачке тамбураше знао поновити те исте стихове.

Умео је да пева, и то веома добро, старе, праве наше коренске песме које су чиста поезија, па бисмо о појединим стиховима дуго причали, надметали се, не само у мислима о отпеваном, већ и у самом певању. На пример, песма с нашег југа – „Магла паднала в долина“, која је цела фасцинантна, а завршава антологијским стиховима: „Кроз трепке брашно да сејеш,/ со сузи да го замесиш,/ на груди да го развијеш,/ со душа да го испечеш“.  Не само с Радомиром, једном сам ову песму, у име књижевне Србије, на протоколарној вечери, отпевао у Румунији, на Карпатима, на Фестивалу светске поезије у месту Куртеа де Арђеш, које је по својој духовно-монденској  оси слично Сремским Карловцима. Песму су чули присутни песници из двадесет осам земаља, сведоци су ми песници Милан Ненадић и – Сеад Беговић из Хрватске (оба у међувремену преминули), многи су на мелодију заплакали, а кад смо стихове превели на енглески и румунски, број сузних очију се удвостручио.

О Петру II Петровићу Његошу, никад доста. Радомир В. Ивановић говорио је о њему и на 26. Бранковом колу (1997), опет у Карловачкој гимназији, у подне. Било је то „Слово о Његошу“ са наднасловом од два Бранкова стиха: „Ој, владико, Црној Гори главо,/ наша дико, наша веља славо“. Био је то програм поводом 150. годишњице изласка у Бечу „Горског вијенца“  Петра Другог Петровића  Његоша.  Овде је Ивановић истакао слободарску снагу стихова и указао на сталну потребу да се кидају окупаторски  ланци ропства: „Ал’ тирјанству стати ногом за врат,/ довести га к познанију права/ то је људска дужност најсветија“.

Након пет година, за 31. Бранково коло, Радомир В. Ивановић опет је предложио тему о Његошу, о његовој љубавној поезији. Иако је у „Горском вијенцу“ написао да „ћуд је женска смијешна работа“, у чувеној љубавној песми „Ноћ скупља вијека“, Његош слави лепоту, ерос и божанску димензије жене. Ова поема написана је 1845. године, а први пут објављена тек пред почетак  Првог светског рата у сарајевској „Босанској вили“(1913).  Сматрано је да је Његош спалио ту песму (и Андрић  о томе писао), али Исидора Секулић 1968. године рекла:  „Нађена је та песма и шездесет две године после Владичине смрти објављена.“ Сматрало се да Његош као српски православни владика није желео оставити такву песму иза себе. Причало се да је песму и друге Његошеве хартије спалио лично краљ Никола „ради доброг гласа свог великог претка“. 

Оригинални наслов песме гласи „Парис и Хелена или Ноћ скупља вијека“, коју је уз „Његошеву биљежницу“ 1956. године поклонила Историјском институту Цетиња кћер краља Николе, Ксенија Петровић.  Сматра се да је Његош боравио у Перасту 1844. године када је ту сусрео прелепу девојку. Савременици су записали да је у комшилуку боравила женска младица која се загледала у божанског владику, а да он „не презираше те погледе“.  Да ли је све то измаштано, сасвим је свеједно, јер песма у шездесет четири шенаестерца, у парној рими, надмашила је слику дневне љубави и страсти, досегла антологијске висине у небеској сфери српскога језика.

У јединој Његошевој љубавној песми стоји и ово:  „При зракама красне луне, при свјећици запаљеној,/ пламена се споји душа ка душици раскаљеној,/ и цјеливи божанствени душу с душом драгом слију.// Ах, цјеливи, божја мàна, све прелести рајске лију!/ Цјелителни балсам свети најмирисни аромати// што је небо земљи дало на усне јој стах сисати./ Савршенство творенија, таинствене силе боже,/ ништа љепше нит’ је када нити од ње створит’ може.“

А онда, насупрот томе, и сâм сам поводом 200. годишњице рођења Петра II Петровића Његоша, у нашем најстаријем дневном листу, објавио текст „Његош без државе“, с обзиром да те године (2013)  ни Црна Гора ни Србија, кукавички (због такозваних тренутних политичких прилика и односа између две земље), нису на државном нивоу обележиле велику годишњицу:

„Обележавање два века од рођења Петра II Петровића Његоша, данас, припада, пре свега, стручњацима, ‚побратимству лица у свемиру’ (Т. Ујевић), онима који држе до континуитета и божанског талента. Што даље од политике, и данашње и будуће, не само код нас на Балкану већ и у Европи, у целоме свету. Курва-политика се усавршила и постала планетарна проститутка с окидачима за досад никад виђену опасност за људски род. И шта су онда владари од земне твари данас, међу нама, и шта њихове одлуке да држава не обележи велику годишњицу Његошевог рођења? Председници балканских државица у српскоме језику мењају се и пролазе, топе у таблоидној пржионици истине. Напросто, они не постоје на дужу стазу, губи им се траг иза првог ћошка. А свакоме је дато да рођењем испуни Божји програм. Колико и куда, казаће се само. Јуначко и издајничко памте се подједнако:  Свак је рођен да по једном умре,/ част и брука живе довијека.“

Осим о Његошу, Радомир В. Ивановић је прихватао да говори и о другим темама. На 23. Бранковом колу, на  Дан Сремских Карловаца, 16. септембра 1994. године, у Карловачкој гимназији,  приређен је „Песнички портрет“  Душана Костића  који је иначе својом беседом о Радичевићу 1987. године свечано отворио 16. Бранково коло. Ивановић је волео да истакне и биографске детаље. И сам рођен на Космету (Смоница код Ђаковице, 1936), нагласио да је Душан Костић дошао на свет у Пећи (1917),  ране године провео у Црној Гори, у Плаву, поред језера, гимназију завршио у Беранама, касније отишао у партизане. У Београду, Костић је студирао на Филозофском факултету, као студент писао револуционарне песме, касније ће своју поезију разлистати у шири спектар тема.  А после рата био уредник Радио Београда, Борбе, Књижевних новина, Младости, Књижевности и Савременика.  Костић је живео у Београду и Херцег Новом.

Међутим, и Радомиру Ивановићу приређен је програм „Портрет писца“ на 25. Бранковом колу у „Карловачкој књижарници“, у 18 часова, 13. септембра 1996. године  О њему је говорио Миодраг Радовић, књижевни критичар и научник,  компаратиста и преводилац, универзитетски професор у Новом Саду. Радомир је основну школу завршио у Подгорици, гимназију и Филозофски факултет у Новом Саду, докторирао на Филолошком факултету у Београду (1965). Радио је на филозофским факултетима у Приштини и Новом Саду.

  Радовићу припало да говори о златоустом Ивановићу, што је не само изазов на куб, већ ризик првога реда. Међутим, Радовић је имао своје адуте којима с ногу може оборити чак и реторског првака с факултета. Њих двојица заједно у Сремским Карловцима, то је збиља било чудо над чудима.

Миодраг Радовић пореклом из Шумадије, студирао на групи Општа књижевност на Филолошком факултету у Београду. Као стипендиста француске владе завршио је постдипломске студије у Нансију, и у два маха био стипендиста Хумболтове фондације. О Ивановићу говорио је стојећи, висок преко два метра, са специфичним благим котрљајућим „р“, већ поруменео у лицу, загледан у даљину кроз прозорче уз полице старих књига, а очи све крупније – да искоче, глас под некаквом онтолошком пнеуматиком – гласно и стабилно, страсно и посвећено. Ивановић је уживао у оваквим даровима несвакидашег представљања његовога дела и живота, и са ројем светлица из очију изнад такође руменог лица дивио се пријатељу.

А онда, даље – кроз каталоге Бранковога кола, у рубрици „Људикање“, названој по учесталој речи Душка Трифуновића на Стражилову, 10. септембра 2003. године, у 19 часова, у библиотеци „Бранко Радичевић“ у Сремским Карловцима опет је наступио Радомир В. Ивановић. Своју љубав према Карловцима и Стражилову изразио је, дабоме,  и кроз разговор о Бранку Радичевићу.

Знао је за моју књигу „Бранко“, која је имала више издања почев од 1984. године, и волео да професорски цитира Радичевићеве стихове и припупита за неку пикантерију, а онда одмах предочи публици  контекст и повод – где, када и зашто је то написано. На пример, Бранко је чувену песму „Кад млидијах умрети“, посветио болесном млађем брату Стевану, и у његово име, кроз његово Ја, говорио у свом првом лицу. Дакле, ту песму Бранко није написао у тренутку када је и сâм оболео од туберкулозе (сушице, јектике), у то време неизлечиве болести: „Глава клону, лице потавнило,/ Боловање око ми попило,/ Рука ломна, тело измождено,/ А клеца ми слабачко колено!/ Дође доба да идем у гроба.// Збогом житку, мој прелепи санче!/ Збогом зоро, збогом, бели данче!/ Збогом свете, некадањи рају – / Ја сад морам другом ићи крају!“

Бранков брат умро је у Темишвару (оба су ту учили мудрољубије-филозофију), пре Бранковог одласка (1843) у Беч. У  Румунији и данас налази се Стеванов гроб са хумком, уз кости оца Тодора Радичевића, које посвећено чувају темишварски Срби. Радомир је често одлазио и наступао у Румунији. Али као гостујући професор предавао је и у Русији (СССР), Немачкој, Пољској, Чехословачкој, Мађарској, Грчкој, Шпанији, Италији и Бугарској.

Већ наредне године (2004), Ивановић се опет појављује у Сремским Карловцима, на 33. Бранковом колу, у подне, у Спомен-библиотеци Карловачке гимназије, на тему „Лирика и критика“. С њим је учествовала и професорица музике Ана М. Зечевић, ауторка у Бранковом колу значајне књиге „Ал што певах неће пропанути“ (Музичка транспозиција поезије Бранка Радичевића), у којој се налази преко осамдесет нотних записа на стихове стражиловског Орфеја (Исидор Бајић, Стеван Мокрањац, Љиљана Петровић, Корнелије Ковач...). То је била прилика да чујемо, кроз време, какви су односи измећу лирских песника и критичара. Посебно занимљив младој публици био је детаљ о Лази Костићу који је негативно писао о Змајевој и Бранковој лирици. Песнички генији у матерњем језику имају право на сукобе и неразумевање, који потом прерастају у светле стваралачке трагове за нове нараштаје.

И да не пропустимо Радомирово гостовање на 39. Бранковом колу 2010. године, када је тема манифестације гласила „Књига и језик“. Те године, из дана у дан наступали су овим редом писци: Михајло Пантић, Стеван Тонтић, Драгослав Дедовић, Љубивоје Ршумовић, Борис Лазић, Раша Попов, Ђорђе Рандељ, Радомир В. Ивановић, Петар Милосављевић и Матија Бећковић. У Градској библиотеци у Новом Саду, 9. септембра, у 19 часова, наступио је Радомир са својом темом – „О магијском реализму“.

Истакао је да „магијски писци“ не измишљају нову стварност, већ откривају магичне ствари и појаве у свакодневици, попут Габријела Гарсије Маркеса у делу „Сто година самоће“, о коме је Ивановић, иначе, написао књигу „Лавиринти чаробног реализма“ (2011). Маркес је потпуно демистификовао списатељске услове за стварање магијског реализма. Имао је бабу која је без застоја, као нешто сасвим нормално, без посебног узбуђења или страха, лакокрило причала о сабластима, прецима и духовима који играју коло око куће, плешу и подижу се као левијатани. На новинарска питања, Маркес је објаснио да је своју „магичну поетику“ засновао на начину причања његове бабе.

Додајмо, прилика бере јагоде, да је Радомир В. Ивановић, поред осталога,  написао и књиге (студије) о Томасу Ману, Михаилу Шолохову и Умберту Еку, те о Стефану Митрову Љубиши,  Милутину Ускоковићу, Иви Андрићу, Владану Десници, Михаилу Лалићу и Блажету Конеском. Његове књиге и радови превођени су на шпански, руски, француски, турски, јапански, албански, јерменски, немачки, словеначки, македонски, енглески,  бугарски, румунски, словачки и русински језик. Добио је бројне награде, да не прескочимо ону која је везана за дело и име славнога Карловчанина – „Павле Марковић Адамов“ (1999), за укупно стваралаштво. Иста награда припала је и аутору ових редака (2007), председник жирија био Радомир В. Ивановић. 

Кад год је Радомир стизао на Бранково коло, знало се да он преузима део протокола око коктела или ручка, то јест –вечере за госте и домаћине. Увек је та врста свечаности била код његовога брата Бранка Ивановића, газде хотела Боем у Сремским Карловцима. Програму и седељци присуствовала су још два њихова брата, Слободан и Драган (Гане), и Радомирова супруга Ета, понекад и син Зоран. И сâм сам припомогао да се заснује такав хотел у строгом центру Сремских Карловаца и да он буде при руци и Бранковом колу, а да Бранко Ивановић буде газда. Његовим одласком тај хотел је променио име и изгубио боемску димензију, постао нешто друго, истина и даље има своју вредност, на другачији начин.

Радомир је предлагао програме за Бранково коло, питао шта је тема манифестације, које ћемо годишњице обележити и слично. Једном је на прелому девете и десете деценије прошлога века довео Михаила Лалића, писца који је мало, и стидљиво, причао, показивао тихост детета пред непознатим људима. У нашим просторијама, Лалић је видео стари сто за писање из 19. века,па је проговорио мало конкретније – и он је имао такав сто, своје књиге написао стојећи, са обичном графитном оловком. Слично Ћопићу који је такође писао обичном оловком у ђачку свеску из првог и другог разреда основне школе, са уским и широким линијама, и усправном црвеном с десне стране, иза које иду посебне забелешке.

Уз Ивановићеву беседу, Лалићев наступ био је, дабоме, у Карловачкој гимназији, не у време трајања Бранковог кола, већ у новембру. Дошла је и Јелена Жигон која је читала Лалићеву прозу. Ова славна глумица често је долазила на Бранково коло, а на програме Радомира В. Ивановића неколико пута. И с њом почесто, ведра, стизала и кћерка Ивана, позната глумица, и Стево Жигон, истакнути позоришни и филмски уметник. Изузетна уметничка породица; да не заборавимо Николу Жигона, брата Иваниног, особеног модерног сликара.

Михаило Лалић  је, рекох,  углавном ћутао, и на програму једва да је изустио коју реч, све је препустио Радомиру. Као да је бринуо неку неопреболну бригу, као да је знао да наилази неко чудно и њему ненаклоњено време када ће из идеолошких разлога романи „Лелејска гора“, „Зло прољеће“ и „Хајка“ бити скрајнути, боље рећи – збрисани из лектире, а пишчево име нестати из јавног живота. Радомир В. Ивановић је лепореко и истинито, онако како само он уме, говорио о Лалићевом делу, убедљиво и красно. Било је вечности у музици тога излагања, на Лалићевом лицу заустављен онај детињи осмејак, оживљаван повременим трептањем сетних очију.

После тог незаборавног програма  отишли смо у хотел Боем на закуску и пиће. Радомир је весело причао, попут каквог младог спортисте (играо фудбал за душу и тело до самог краја живота), гипко окретао главу и руке ка Лалићу, и свима нама за пуним столом. Славни прозни писац и даље је попут мајке милоснице ћутао. Боље рећи, попут рано оседелог детета гледао нас је без речи, а ми причали о нечему кобајаги важном, но стално пригледајући тог истог великог романописаца не би ли и он прозборио коју. Радомир је пустио да сусрет за кафанским столом тече како тече, ретка је била прилика  сусрести Михаила Лалића у Карловцима. Могу само да замислим колико је о животу и људима знао и доживео искусни Лалић кад му више није било до разговора чак ни са нама тако видљиво њему наклоњенима. Има једна арапска пословица: „Ја сам господар неизговорених речи, али сам роб изговорених“ – поготово написаних, додајем ја.  

Тиха је била и Јелена Жигон, милостива и мудра.  Мешавином погледа сестре и мајке, она нас је умивала осмехом Мона Лизе и молитвеним изразом лица са иконе. Све је било на свом месту, и одвијало се баш онако како су тренуци заснивали. Најгласнији беше власник хотела Боем, домаћин славнога имена, незаборавни Бранко Ивановић, брат Радомиров. Био је жива ватра свога посла, прецизан, прек, од речи, директан, способан.  Волео је да уочи да су гости задовољни храном, пићем и староградском музиком.

На свога старијега брата Бранко Ивановић  је гледао са поносом и неком врстом бојазни (само према њему!) да му овај нешто не приговори. Увек је наглашавао присутнима, у дивљењу, да је Радомир његов рођени брат, да је објавио толико и толико књига, па кад је дошло до педесете, готово са грохом најављивао је да ће бити још толико. Заиста, велики број објављених књига у жанру књижевне историје и критике, науке и теорије: „Тумачење савременог романа“ (1976), „Поетика и критика“ (1988), „Књижевно обликовање стварности“ (2023), „Писци и посредници“ (2011), „Стваралачки узори и изазови“ (2015), „Методе и домети савремене науке о књижевности“ (2021) и друге. То нису књиге у зони белетристичко-естрадног расипања талента. То су оне књиге што обилују фуснотама и говоре о заљубљеној начитаности и ерудицији писца, што је Радомир В. Ивановић без сумње био. У богатој његовој библиографији налази се две хиљаде триста озбиљних јединица, што је за писце његове провенијенције реткост.

И да не заборавим нагласити, Радомир В. Ивановић увек је са израженомпротоколарном пажњом, господствено и обилно,пре почетка предавања, поздрављао и комплиментима китио домаћина, госте и публику, те се затим окретао теми о којој је реч и златоусто зборио. Ђачки и професорски аплаузи потврђивали су значај и лакокрилу лепоту Ивановићевог излагања и живог присуства.

У порти карловачке Доње цркве – Светих апостола Петра и Павла, у којој је 1784. године рукоположен за владику црногорског Петар Први Петровић Његош (Свети Петар Цетињски), као да чујем неки дан из крошње старог платана Радомиров глас који по некоји пут у Сремским Карловцима изговара двостих Његоша Другог: „Благо оном ко довијек живи/ имао се рашта и родити!“

           На фотографији из архива Бранковога кола: Радомир В. Ивановић у Спомен-библиотеци Карловачке гимназије, на 26. Бранковом колу, 1997. и "Бранково коло" у Кући Ђуре Јакшића на Скадарлији: Ненад Грујичић, Ана М. Зечевић, Радомир Ивановић и Драган Млађеновић Шекспир, 2000.

Ненад Грујичић

ХОТЕЛ „БОЕМ“

А у центру Карловаца, тад се хотел звао Боем,

Бранковога кола дани давали су и ту нешто,

ноћни програм беше петком – успомене наглас зовем.

Песници су све у поноћ казивали песме вешто,

тамбураши, конобари, јуродиве намигуше,

аплаузи и здравице, и микрофон ту је крешт’о.

Власник Бранко Ивановић, буран човек добре душе,

волео да загалами, па помислиш, ај, пакао,

ал’ кад треба око посла – договори се не руше.

Петровићу Брани, једном, шећер крви нагло пао:

Дај ми леба, било чега, морам нешто окусити!

Узев парче, покрај стола непомичан жваћућ’ стао.

То примети газда Бранко, као Тарзан набусити,

дрекну зашто жив ту човек стоји тако умртвљено.

Брана ћути као слепић – да  л’ ће ишта изустити,

а кафане све обигр’о и на главу свет окрен’о,

страшне згоде доживео, вандеје и анегдоте. 

Газда цепти, хоће реда – песник, мудар, већ је сео.

Ух, тиме се збрка смири, заустави и не оте,

ко зна шта би све ту било да је песник узвратио,

пропевао љуту псовку, замахнуо можда, бôте!

Уђе гајдаш, пева стару, ја сам гласно прихватио,

тамбураши попратише, завитлаше Бачко коло,

тресе банда, бакшиш лети, неко је и преплатио;

кад бећарац масно врца, ко те, песмо, не би вол’о.

             (Из књиге „Сремскокарловачке терцине“, Бранково коло, 2020)