Ирена Плаовић: Велико Топло

ПУТЕВИ ПЕСНИЧКЕ ИНДИВИДУАЦИЈЕ

Ево поезије настале с разлозима бића – да се отвара и демистификује,  поезије на епифанијској ватри надахнућа, на ономе што зовемо lucida intervalla.  Ово је књига која пева у славу љубави и ероса, са горким талозима и спознајама:  ''Да бих извалила љубав/ Морам да кастрирам небо''. И, ту је свеприсутно ''Велико Топло'' попут ''Јавне птице''  Милана Дединца;  оно се примири, па наврати, нестане и дође, затамни, па блесне, амбивалентних – химеричних и остваривих својстава,  као оргазмична, плазећа  змија страсти, у чуду и праску смртнога бића: ''Велико Топло силази/И растаче се у костима/Бубри и цврчи у жлездама/ Као кукуруз кокичар''. Овде је тело представљено као трошни материјал ''одраних колена'': ''А алпинизам вољења/ још никако да савладам.'' Тело као главни јунак живота, а ''душа ми се и даље/ низ Каменичку котрља''.
       Динамизам песничког говора Ирене Плаовић постигнут је, поред осталог, и честом употребом анафоре, фигуре понављања (Иване клицо/ Иване семенко/Иване најдубљи плоде), што отвара симултана поља својеврсних рефренских украса музичке супстанце језика. Затим, ту је пролошко певање у стиху шеснаестерцу, и у ''даховима'' у осмерцу (претежно),  којима се призива метричко искуство из прве књиге још и окићено римом, тада. Та димензија ове књиге говори о потреби песникиње да нагласи своју позицију певача,  онога који се не одриче матерње мелодије језика на уштрб тзв. слободног стиха који често обара капацитете песничког језика стављајући га у прозну раван.
      Ирена Плаовић показује завидну стваралачку зрелост,  већ изграђену позицију аутора који зна шта хоће. Пред нама је песникиња  освештеног и самосвесног Ја,  са сталним (ауто)поетичким захватима у моћима језика уметности и – језика стварности.