У ЗДРАВЉУ И МИРУ, СРЕЋНА НОВА 2023. ГОДИНА...

2023.

СРЕЋНИ НОВОГОДИШЊИ И БОЖИЋНИ ПРАЗНИЦИ!

 

Дарови поезије Бранка Радичевића...

 

 

 

 

 

 

 

 

МОЛИТВА

 

Месец јасни, звезда јато,
И сунашце умиљато,
Зору што нам небо шара,
А и муњу што га пара,
И ту силну грома буку,
И олује страшну фуку
Ти сатвори вељи Боже,
Ко овако јоште може!

 

Цвеће љупко и долину,
Стадо, врело и планину,
Ти’у реку, силно море,
И под небом орла горе,
И над орлом шарну дугу,
И славуја у том лугу,
И још његов глас умилни
Ти сатвори Боже силни.

 

Осим другог овде свега
Мене створи из ничега,
Ду’ом својим ти подуну,
У менека душу суну;

Па ми Боже јоште таде
И у душу нешто даде,
Та и моја песма ова
И њу мени ти дарова.

 

Фала боже на дар ови,
О помози благослови,
Да ми како с права пута
Душа млада не залута!

 

(На Васкрс, 1844)

 

 

ДЕВОЈКА НА СТУДЕНЦУ

 

Кад сам синоћ овде била,

И водице заитила,

Дође момче црна ока

На коњицу лака скока,

Поздрави ме, зборит’ оде:

''Дајде, селе, мало воде!''

Ове речи, слатке стреле,

Минуше ми груди беле.

Скочи’ млада, њему стиго’,

Диго’ крчаг, руку диго’.

Рука дркта... крчаг доле...

Оде на две, на три поле.

Још од њега леже црепи,

Али где је онај лепи?

Кад би сада опет дош’о,

Ма и овај други прош’о!

 

 

ВРАГОЛИЈЕ

 

Момак иде враголан,

По гори се шири,

Леп је ка’но лепи дан

Што кроз гору вири.

 

А са горе, крај потока,

Стазица се дала,

Једна мома милоока

Ту је рубље прала.

 

Ал’ кад смотри враголана,

Повикала сека:

''Ој, стазице, ој, танана,

Донес’ га менека!''

 

Викну мома, па ти брже

За жбун један зађе,

А момак се чисто трже

И чудо га снађе:

 

''Јао мене, и до сада

Шета’ ја по горе,

Али не чу’ још никада

Да славуји зборе!''

 

Тако рече момак туна,

Па с’ млађан захуја

Да он види иза жбуна

Тог чудног славуја.

 

Ал’ и мома из заседе

Поскочила ома –

Бежи, селе, ето беде, –

Бежи мајци дома!

 

Бежи мома, ману рубљe...

Бежи л’ дому своме? –

Све у гору бежи дубље,

А момак за њоме.

 

Бежи мома, до колена

Ноне јој се беле, –

Беле ноне до колена

Момка су занеле:

 

''Та да имаш крило лако

Да пр`неш облаку,

Не би мене, чедо, јàко

Утекла јунаку!''

 

Па се, млађан, за њом стисну,

До’вати је саде:

''Јао мене!'' – она врисну,

Па под липу паде.

 

О, да чудна ваљушкања

По зеленој трави,

О, да чудна љуљушкања

Да т’ подиђу мрави!

 

Лаки ветрић осме’ну се,

Листак лиска дирну,

Бели данак покрену се

Па кроз липу вирну.

 

Липа брсне гране шири,

Шапће дану сјајну:

''Вири, дане сјајни, вири,

Али чувај тајну!''

 

 

УКОР

 

Де си, душо, де си, рано?

Де си, данче мио?

Де си, сунце огрејано?

Де си досад био?

 

Та синоћ се теби млада

Баш зацело нада’!

Сунце зађе – паде тама –

А ја оста’ сама!

 

Ала љубиш, моје лане,

Ала грлиш славно!

Љуби, грли, док не сване –

Та већ неси давно!

 

Већ недеља дана прође

Како ми не дође!...

Јао злато, тако т’ Бога,

Та како си мога’?!

 

 

?

 

Никад није вито твоје тело
Рука моја млада обавила,
Ни с’ у твоју усницу упила
Моја усна икад, чедо бело!
Ти’о вече ко да те донело
Сред анђела са божија крила,
У ма’ с’ дивно мени појавила,
У ма’ дивну вече те однело.
Сам остадо’ са сузнијем оком,
Сам ту самцит на свету широком
Сам са ноћи тавном, ал’ без санка.
О зоро моја, зоро без осванка,
Сунце мило, ал’ без бела данка.
На те мислим душо без престанка!

 

 

КАД МЛИДИЈА’ УМРЕТИ

 

Лисје жути веће по дрвећу,

Лисје жуто доле веће пада;

Зеленога више ја никада

Видет нећу!

Глава клону, лице потавнило,

Боловање око ми попило,

Рука ломна, тело измождено,

А клеца ми слабачко колено!

Дође доба да идем у гроба.

 

Збогом житку, мој прелепи санче!

Збогом зоро, збогом бели данче!

Збогом свете, некадањи рају, –

Ја сад морам другом ићи крају!

О, да те тако ја не љубља’ жарко,

Још бих глед’о твоје сунце јарко, –

Слуш’о грома, слушао олују,

Чудио се твојему славују,

Твојој реци и твојем извору, –

Мог живота вир је на увиру!

 

О песме моје, јадна сирочади,

Децо мила моји’ лета млади’!

Хтедо’ дугу да са неба свучем,

Дугом шарном да вас све обучем,

Да накитим сјајнијем звездама,

Да обасјам сунчаним лучама...

Дуга била, па се изгубила,

Звезде сјале, па су и пресјале,

А сунашце оно огрејало,

И оно је са неба ми пало!

Све нестаде што вам дати справља –

У траљама отац вас оставља.

 

 

ЂАЧКИ РАСТАНАК

 

Ведро небо онде нада мноме,

Брдо травно овде пода мноме,

Околине око мене миле,

Да ништа се несте промениле!

Ja ту стојим, око душе моје

Слатки часи умиљато с’ poje,

Око пламти, срце јаче бије –

Који часак да споменем прије?!

.....

Oj Карловци, место моје драго,

Ко детенце дошао сам амо,

Игра беше jедино ми благо,

Слатко зва’ ja мед и смокву само.

Дете мало – голушаво тиче,

Доће тиче па се ту навиче,

Овде, овде, де криоце мало

Први пут je сретно огледало,

Из почетка од гране до гране,

Од дрвета једног до другога,

Док je смело сетити се стране,

Сетити се неба високога,

Док je могло крила своја лака

Небу дићи тамо под облака,

Под небо се диг’о тић и сада,

Ал’ весео није к’о некада,

Гледа доле, реку, врело, луга,

Дрва, жбуне, горе и врлети,

Па му с’ чине до толико друга,

До толико успомена свети,

С кима дане прелепо пробави,

Па и’ сада мора да остави.

Тешко му се, тешко раставити,

Али шта ће када мора бита,

За њи’ срце њему младо туче,

Али нешто на далеко вуче,

Он не може више одолети,

Па се вине и у свет полети.

 

Oj Карловци, лепо л’ живе туде,

Ал’ што мора бита нека буде,

Та и мене нешто даље вуче,

Ево пружам свога раја кључе.

Па када би им как’у жељу,

Једну б’ им’о само али вељу,

Кад би тако смањао се туди

Да те могу притиснут на груди,

Та на груди и на своја уста,

Ох жељице, ала си ми пуста! –

Лака песмо, оди у помоћ,

Јера оно већ je близу ноћ,

Де пригрли песмо, моја снаго,

Па ижљуби све мило и драго!

.....

Тамбур, тамбур, ситна тамбурице!

Удри, побро, у сићане жице!

Данас има, а сутра нас нема, –

'Ајд у коло, ко ћe ту да дрема?

Он у среди у тамбуру бије,

А коло се око њега вије;

Ао, брацо, ао, тамбурице,

Удри жешће у те ситне жице!

Ситне жице – ситнији кораци,

Нек’ се знаде кад играју ћаци!

Oj, ви српски витезови,

Ви змајеви, соколови!

Та има вас на ‘иљаде,

Ал’ бројити немам каде:

Та кад би’ вас све бројио,

Кад би’, јадан, винца пио!

Oj, Шубићу, Јуранићу,

Турске главе бе’у траве,

Мачи ваши – бритка коса,

Крвца ваша беше роса:

Роса росну, јавор с’ диже,

Певац и за њ гусле здеља,

Па бугари што сте били,

Што л’ десницом починили!

Дела ваша, сунцу равна,

Неће скрити нојца тавна!

Ноћи, ноћи, тавна ноћи! —

Ко би Србу у помоћи?

Oj, Чупићу, љута гујо!

Oj, Ћурчијо, мрки вујо!

Ао, Луко, турска муко!

Ао, Петре, Пла’и ветре,

Што до’вати турско море,

Па о српске разби горе!

Oj, Поцерче, oj, Милошу,

Наш соколе, славо мила,

Ал’ на славу Турком лошу,

Jep им сломи пуста крила,

Сруши Дрини у дубину

Ону страшну орлушину!

Ви, звездице нашег неба,

Што сијасте к’о што треба!

Звезде трепте, звезде сјају,

Али данка joш не дају:

Ђорђе дође, сунце грану,

A Србији дан освану.

 

Коло, коло

Наоколо,

Виловито,

Пла’овито,

Наплетено,

Навезено,

Окићено,

Зачињено –

Брже, браћо, амо, амо,

Да се скупа поиграмо!

Србијанче, огњу живи,

Ко се тебе још не диви!

‘Рваћане, не од лане,

Одувек си ти без мане!

Ој, Босанче, стара славо,

Тврдо срце, тврда главо,

Тврд си као кремен камен,

Где станује живи пламен!

Ао, Еро, тврда веро,

Ко је тебе јоште тер’о?

Ти си кâно хитра муња

Што никада не покуња.

Ао, Сремче, гујо љута,

Сваки јунак по сто пута!

Црногорче, царе мали,

Ко те овде још не хвали?

Мачем бијеш, мачем сечеш,

Мачем себи благо течеш,

Благо – турска глава сува,

Кроз њу ветар горски дува.

Ој, соколе Далматинче,

Дивна мора дивни синче!

Ој, ти красни Дубровчане,

Наш и данас бели дане,

Та са песме из старине

Пуне славе и милине!

Ој, Славонче танани,

Банаћане лагани!

Ој, Бачвани, здраво, здраво,

Ко ј’ у песми већи ђаво!

И ви други, дуж Дунава,

И ви други, где је Драва,

И сви други тамо, амо,

Амо да се поиграмо!

 

Хватите се кола тога,

Од вишњег је оно Бога:

Руком држи братац брата.

Близу срца њега хвата,

Свирац свира,

Срце дира,

Рука с’ диже на посао,

Да л’ ће коме бити жао?

Нога лупа, диже прах,

Наоколо свуда страх...

Нога лака, срце здраво,

Коло лети, коло ђаво,

Поскочица ђаволица,

Што је хтела, то и смела,

Ал’ је жéца одолела.

 

Ој, ти, секо,

Кâно млеко

Белолика,

Кâно винце руменика,

Кâно паун поносита,

Кâно јела, селе, вита,

Амо брже, па наточи,

Да ти браца боље скочи!

Амо, селе, а забога,

Видиш е сам изнемога!...

Тако, злато, тако, тако,

Сад је коло играт’ лако;

Амо, чедо милооко,

Дај да т’ љубне браца око!

 

 

РИБАРЧЕТА САН

 

Ал’ се небо осме’ива!

Ал’ се река плави!

А рибарче у чун снива,

Јасно к’о на јави.

 

Он ‘итнуо удичицу,

Рибицу је стек’о,

Метнуо на жеравицу

Па је тако пек’о.

 

''Жеравице, де се труди,

Немој тако споро!''...

Рибица му веће руди,

Готова је скоро.

 

Руди риба – јоште мало –

Сад му је печена!

Срце му се заиграло:

''Амо сад, милена!''

 

Доле ћемо јàко сести;

Ал’ ће да се слади!

''Мор’о бих те, рибо, јести

И да није глади!''

 

Па је узе, па њом брже

Да примакне к усти –

Чун се љуљну – он се трже –

Оде санак пусти!

 

 

МИНИ КАРАЏИЋ У СПОМЕНИЦУ

 

Певам дању, певам ноћу,

Певам, селе, што год ‘оћу:

И што ‘оћу, то и могу,

Само једно још не могу:

Да запевам гласовито,

Гласовито, силовито,

Да те дигнем са земљице,

Да те метнем међ’ звездице.

Кад си звезда, селе моја,

Да си међу звездицама,

Међу својим, селе моја,

Милим сестрицама.

 

   (На Бадње вече 1849)

 

 

ПУТ

 

Прокте ми се једном путовати,

Бела света малко огледати.

Бела света, земаљски’ чудеса,

Па малчице пр’нут у небеса.

Те ти онда започе мислити

Како ли ћe понајбоље бита:

Кола немам, немам ни парипа,

А пешице рћаво се ђипа,

По равни ће бити доста лако,

И по брди ајде којекако,

Али како да се латим неба?

Ту ми барем јоште нешто треба –

И тако ти посред jада свога

Коњица се сетим некаквога:

Име Пегаз, a кљусина јака,

На рамени до два крила лака,

Кљусе, брате, наочито, красно,

И штавише, добавити ласно:

Само ваља позват Аполона

Ил’ деклицу какву с Еликона,

Само викни, па тек што с умук’о,

Лети Пегаз, јер мора ма пук’о.

Зинем, дакле, па што могу дрекнем,

А уз дреку овако набрекнем:

Бре, овамо, ви момице младе,

Не шал’те се, помозите саде!

Бре, Аполо, голаћу убави,

Пегаза ми што пређе набави!

Ао, гољо, да ти кажем право

Тебе млада жао ми je здраво:

Једно момче – девет мома млади,

Чу ли, драги, то су вељи јади!

Помоз’, Поло, ти сада менека

Па ма после ja мор’о тебека.

Тек што ово бија изустио,

Ал’ већ Пега с неба се спустио,

Док длан о длан, до менека стиже,

Мени с’ коса од милине диже,

Па довати с главе шушљајицу,

Па je лупи доле о земљицу,

Узја Пегу, а он макну крили,

Па под облак за час одо тили.

 

Небо – земљо – чуда големога!

Једном овде није ништа било,

До онога Бога великога,

Сам он беше, па му дотужило;

Да се дакле тужан развесели,

Свет сатвори, ка’ што Moja вели.

Створи земљу, па створи облаке,

Жапце, гује, сомове и раке,

Месец, звезде, ветрине и дугу,

Сову, славља, орлове и вугу,

Створи ‘раста, језеро и море,

Створи ружу, долине и горе,

И магарца, па јоште и јарца,

С оним уши, с овим створи браду,

И даде им траву и ливаду,

Па да онде добро виде јести,

Јарко сунце на небо намести.

Ох и друга постварао чуда,

Ка’ што видиш, гледнеш ли ма куда.

Тако ето у прашину пљуну,

Гради блато, па у њега дуну,

Блато живну, ето ти човека..

.....Ово реко’, Пегаза ободо’,

Те управо небесима одо’.

Па кроз облак, сад мањи, сад већи,

Прођо’ један, прођо’ други, трећи,

Па ударим тад на један таван,

Таван облак, облак самоставан.

Ао, брате, да големе страве

Од громовне силене тутњаве,

Ни другога ту бијаше дана,

До што муње чињају проклете,

Оне са сви’ укрстиле страна,

Викну јадан: муње, мене нете!

Шта ћу сада, Боже, и како ћy?

Ако горе, погинути ‘oћy,

Ако доле – среће изненада!

 

Ту се сетим нашије’ одара

И њи’овог убавога сâда,

Сâда, брате, та нема му пара,

Све коприве нарасле високо

Да с’ не море начудити око.

Смислим тамо, па окитит’ њима

Главу, груди и јуначко плеће,

Па тек онда амо громовима,

Јера они у коприве неће.

Па доватим Пегу за вођице,

И полетим доле ка земљице,

Ту се спустим крај Дунава ледна,

Поред једна уљаника гледна.

Ала красно ‘челе зузукаше!

Познам да сам код матице наше,

Уставим се, ко ту кликтат’ неће?

Куд погледиш, свуда красно цвеће,

Цвета, мири, сву ливаду кити,

Како мора још изнутра бити!

Ваљда мед се по земљици лије,

Јер кошница не мож’ га да скрије.

Скочи брже с Пегаза лакога,

Довати се уљаника тога,

Па у једну кошницу загледа,

Кад ал’ у њој ни трага од меда,

Диго’ другу, диго’ све и’ редом,

Погледа и’ жељнијем погледом,

Ал’ у овим кано и у прве,

Нигде меда ни најмање мрве!

Шта je ово, зар се тако ради?

Гледну ‘челе, ох дивне чељади,

Та све они красни соколови,

Све трутови, да Бог благосови!

Oj, детићи, реко’, здраво, здраво!

Каки амо вас постави ђаво?

Силна посла – о да среће клете –

Чувајте се да с’ не претргнете.

.....

Чудотвор се амо живо крену,

Диже пијук па удари стену,

Пуче стена као гром да груну,

А из стене грдна сова муну,

Ja помисли да ‘oћe да бега,

Али она управо на њега,

Нуто cpeћe! тек што она сукну,

А он ти je пијучином фукну,

Она паде, ветру душу даде,

Ако душу какову имаде.

Оде сова, брате, најстарија,

Најстарија и најглаватија,

Дика, понос своји другарица,

А царица свију кукавица,

Она паде, друге с’ уплашише,

Па на крила лака поскочише:

 „Куку, хуху! о невољо моја!"

Издирала, па онда куд која,

Утекоше тичице убаве,

А нека и’, веселе им главе!

Тек главате што нестаде куге,

Али учас ето тице друге,

Једна – друга – баш читаво јато,

Али јато, брате, умиљато,

Све славуји са Дрине и Саве,

Са Неретве воде и Мораве,

И са Крке, Лима и Цетиње,

И са мора, оне воде сиње,

Долетеше, одма’ попадаше,

На јаворе дрва поседаше,

Запеваше српску царевину,

Српску славу, српску госпоштину...

.....

Ово реко’, па се лећи спрема’,

Јера ми се нешто позадрема,

Но док место ja тражи по мраку,

Гледну малко небу и облаку,

Ал’ кад виде саме облачине,

А звездице те баш ни једине,

Падне на ум нојца некадашња,

Што бијаше ка’ ова садашња,

И песмица што ja онда пева.

Та са брда оног Магарчева,

Па запевам отприлике ‘вако

(Чула нојца, сад нек чује свако):

Тамо ноћна, без звездице тамо,

Шта кроза те тако сија амо?

 

 

ТУГА И ОПОМЕНА
 

1

 

Одавна већ су ошли крути мрази,

Долине, брези нису више седи,

По цвећу нога свуда теби гази,

Зеленило ти око свуда гледи.

Злаћано јутро одонуда лази,

Красоте своје нимало не штеди.

У твоме срцу све то радост буди,

У моји’ тужну невеселост груди.

 

2

 

Малене птице превесели звек

У лиснатоме што се гају крије,

Немирна врела жуборећи тек

По шљунцима шарним што се вије,

Малене пчеле зукајући јек

Из цвећа штоно меда сласти пије, –

Све то је лепо, но је лепше било

Кад моје око није сузе лило.

 

7

 

„О, драга душо, узми цветак нежни,

Он нежан јесте као што си ти.

На врелу где се диже предел брежни,

Где први пут смо видели се ми,

Из образа твоји’ румено-снежни’

Где први пут ја сладе неба пи’,

Где први пут ја ока т’ виде’ бај, –

Ту изнико је, мила моја, знај.“

 

8

 

Овако њојзи моја речца веља,

Овако беше њезин молбен звук,

Овака бија мога срца жеља.

Од ока јој ми љупки паде лук,

А њена рука, још од снега беља,

Од мене узе узабрани струк:

На своју красну задену га груд,

И с пољубима плати мени труд.

 

26

 

И тако ја сам вèће путовао, –

Баш премалећа сијао је крас.

Кроз лепи предел пут се мени дао;

Планине стрме, дрва лисних влас,

И орао што је на облак стао:

То мало туге тишало је глас;

Ал’ што је тавна била ближа ноћ,

И њена са тим растила је моћ.

 

32

 

А преко реке подижу се горе,

А преко гора гледај какав шар!

Вечерње када сунце простре море,

Облачак никак’ не квари му жар.

О, сретно гледај оно сјајно море

И гледај, око, неба дивни чар:

Последњи зрак већ дана ено тоне,

А траве витке сјајне сузе роне.

 

37

 

На врела дођо’ тако ја водице, –

Залуду тражи моје око цвеће;

Претужне стојаше му обалице

Ко да се никад више дићи неће;

Ниједне гласне не беше ту тице;

Кроз грање сунце слободно улеће,

У око мени доле оно гледа,

Но зрак ми с’ његов чиња к’о од леда.

 

39

 

У мени срце једва што је тукло;

Красоту око не гледаше плама

Вечерње небо штоно је обукло;

Пред њиме бија светла нека тама,

И тавнило је свет ми то одвукло,

Баш цео свет, и оставило м’ сама:

Грдоба празна, ја у њој зрно прâ, –

Големи, језни мене прође стра’.

 

40

 

У један ма’ се бија мени тако

Догодило у тугујућој души:

Шушкање зефира по лишћу лако,

Јесењи дишљај његов што осуши,

Мишљење мени одуз’о је свако;

И затим с једним помислом ме скруши,

Посред ме срца уједанпут згоди:

Ко зна међ живим да ли т’ она ходи?

 

43

 

Код куће нађох лице материно,

И оца милог и љубезне браће.

Виђења новог бајна ти, милино!

Све здраве видим, срце друго шта ће?

Ти, ноћи блиске сјајна тавнино,

На земљу красност твоја доћи ка’ ће? –

Тавнина дође, одох драге кући,

И моје срце хтело ми је пући.

 

44

 

Ње више нема – то је био звук

У њен кад ја униш’о бија’ дом,

Стра’овито ме дирнуше тад ‘ук

Из ведрог неба, као страшни гром,

Весеља мога уби сав он пук,

Из корена се љуљну житка стром;

И да му дебло није било камен,

Ти’ речи би га преломио пламен.

 

47

 

У лову шта сам таде задобио,

То не чекајте, мили, од менека,

Дивљачи колико сам порушио,

Да ово знадеш, нашто је тебека?

Но једно не би’ ја од тебе крио,

Да у овом лову рани нађох лека, –

Уморан легох спати под грм један, –

У душу ми га даде санак медан.

 

48

 

Дубоке ноћи владаше тишина

– Овако бија онај санак мој –

Умилно на ме гледаше светлина

Безмерни коју слаше звезда број,

И даљних гласа чу се тад милина,

Умилнија нег’ славка што је пој,

И ближе овај долазаше звук

Кроз тавносјајне ноћи бајни мук.

 

51

 

Све лепше и лепше звечала је гудба,

И околина мицаше се сва,

У једно све је вукла нека жудба,

Снежано поље дизати се ста,

Умилна свуда виђаше се лудба,

Ружа се диза иза свога сна,

У истоку се диза рујно море:

То чинило је крас од младе зоре.

 

52

 

Из снега је изишла врата слика,

Из снега зоре красно деве лице,

А ружа хитро, умиљато слика

Дивне затим њојзи усничице;

Па како дивно стајала је слика

Кад ружа доби затим злаћенице!

За рујном зором изађе облаче,

Облачитије красно затим заче.

 

54

 

Моје срце било је блажено

Да не мога’ речи говорити,

Њено око гледаше милено,

Не мога’ се више противити,

Ја похита’ ка њојзи ‘итрено

Да обу’ватим тело мило њено:

Руком небу она показа таде, –

Ја се пробуди’, а санак нестаде.

 

58

 

Боже драги, за санак ти хвала,

Санче мили, после ноћи дане!

Рука данка врућину је дала,

Дрва ничу, шире своје гране,

Од жалости, свакојаких зала,

Те ме тако веселога бране.

Санче ти ми диже премалеће

И оживи увенуто цвеће.

Ал је хладно, ух ал’ ми је зима!

Кад корачам, је л’ ово земљица

Што л’ шобоће к’о каква гробница?

Слушај, слушај, је л’ ме когод звао?

Она, она брже, што сам стао?

 

Из "Антологије српске поезије (1847-2000)" Ненада Грујичића, Бранково коло, 2012. и 2013.