УЗДИГНУТО СРЦЕ ДЕЈАНА МЕДАКОВИЋА

ПЕСНИК КОЈИ ЈЕ СПАС ВИДЕО У ДУХОВНИМ ВРЕДНОСТИМА

Доласци Дејана Медаковића на Бранково коло биле су светковине првога реда – долази човек који свим срцем љуби Сремске Карловце, Стражилово и Бранка Радичевића. И, то не тамо неки човек што се из књига, са дистанце, заљубио у српски Сион, у Бранкове Карловце, већ човек који се, дететом, уписао у славну Карловачку гимназију и био, и остао, један од њених најчувенијих ђака, човек са особеним и трајним делом.

Рођен у Загребу (1922) у угледној српској породици, могао је да се школује у родном граду где год пожели, међутим, гимназију је учио и завршио у Сремским Карловцима, а пре тога,  нижу, у Бадији код Корчуле. И кад се сећао Сремских Карловаца и о њима надахнуто писао, нису то само лична сећања, што би се на први поглед могло учинити, већ и одблесци и наставци истраживања културне историје Сремских Карловаца, а тиме и српске духовне мапе уопште, све од Хиландара, фрушкогорских манастира, Сентандреје, Беча, Трста и Темишвара.

Телефонски разговори с Медаковићем у припреми његових долазака на Бранково коло били су већ по себи посебна врста радост која ће се наставити при сусретима  на песничкој и културној манифестацији што слави Алексија (Бранка) Радичевића и његово школовање (1835 – 1841) у Сремским Карловцима. Цео један век после доласка браће, Алексија и Стевана Радичевића, из Земуна у Сремске Карловце, Дејан Медаковић и Борислав Михајловић Михиз уписаће (1937)  Карловачку гимназију и школовати се до 1941. године –  тачно једно столеће од  одласка браће Радичевић из Карловаца у Темишвар.

Са латинским узвиком: „Sursum corda“ („Уздигните срца“), Дејан Медаковић свечано је отворио 26. Бранково коло 5. септембра 1997. године у Карловачкој гимназији, у 11 часова, уз директан телевизијски пренос, што је била вишедеценијска пракса. Последња реченица у његовој беседи дословно је гласила: „Са покличом `Sursum corda` проглашавам отвореним 26. Бранково коло у Сремским Карловцима.“ Са срцем нагоре, увис и навише,  Медаковић је нагласио да отвара Бранково коло у Карловцима, његовим и Бранковим, милим, никад заборављеним, из којих ври неумрла инспирација и грана се јединствени стваралачки пут.

Била је то важна година, не само за Бранково коло,  у којој смо обележили 150. годишњицу изласка прве књиге Бранка Радичевића „Песме“ у Бечу (1847), али и Његошевог „Горског вијенца“,  Даничићевог „Рата за српски језик и правопис “ и превод „Старог завјета“ Вука Караџића. Четврт века после, и ове године, почев од „Пролећних Бранкових дана 2022“ преко септембарског „51. Бранковог кола“ обележили смо датум значајних српских издања у Бечу, 175. годишњицу о којој је, уствари, Дејан Медаковић говорио пре четврт столећа на свечаном отварању 26. Бранковог кола у славној Карловачкој гимназији, те би се његова беседа могла и данас поново прочитати са пуном актуелношћу и живим значењима.

Шта је то Медаковић рекао а да је тако упечатљиво зазвонило, и остало у времену. Беседа је имала наднаслов: „Међаши српске културе: Вук, Његош и Бранко“, а наслов: „Снага за нова искушења“. Привилегована публика, и она поред екрана, у Карловачкој гимназији чула је ове Медаковићеве речи:

„У историји српске културе новијег доба једва да постоји значајнија година од 1847. Свако понаособ, ова дела представљају и велике међаше у српској култури, белеге који оглашавају једно ново доба, дела која творе граничне раздвоје наше духовне зрелости у XIX веку. Јер, све што се даље дешавало у српском политичком и духовном напретку трајно је свезано са овим њеним размеђавањем које нас је опомињало на многе необављене националне послове, упућивало, па чак и нагонило да, у условима потпуне политичке расцепканости нашег националног бића духовним идеалима од трајне вредности, успешно премостимо наметнуте уклете међе.“

Одважно стојећи испред микрофона у свечаној сали своје гимназије, и праћен са апсолутном пажњом аудиторијума, коју духовно дохрањују звона са оближњих вековних цркава,  Медаковић је додао да сећање и прослава збивања из далеке 1847. године може се само неупућенима учинити као носталгично враћање у давно закључану прошлост из које савремени човек не може „да подухвати и задржи опасно раскућивање“ српског етноса, које га је и данас „опсело и опкопало са свих страна“.

Поводом таквог потенцијалног закључка недовољно упућених,  Дејан Медаковић је у својој беседи на Свечаном отварању 26. Бранковог кола додао и ово: „Разуме се да овакав закључак представља још једно тужно сведочанство у којој је мери наш човек збуњен и неспреман да прати и схвати све оне несреће које упорно и свакодневно налећу на њега, које га спречавају да пронађе своје заклоне и своја сигурна уточишта. А управо српско историјско искуство доказује да смо ми у ’скрбним’ и ’последњим’ временима проналазили живоносне снаге у нашем раскомаданом националном бићу, и то у духовним вредностима које су доиста биле јаче од политичког пораза којем нисмо могли да одолимо. Ово горко историјско искуство нас учи да се коначно испуњење великих идеала политичког  јединства,  може само одложити, али се они, ако су засновани на правди и етички освештаним темељима, никада, па ни бруталном силом, не могу ишчупати из наше свести.“

Да, Медаковић не био Медаковић, ерудита, родољуб и визионар, када све то не би поткрепио скривеним (мање познатим или непознатим) доказима из прохујалих времена, а пред понесеном публиком Бранковога кола: „Нама, дакле, предстоје велики задаци да поново препознамо и пригрлимо нашу духовну баштину и да јој удахнемо нову снагу која ће нас као нацију оспособити за нови век и сва искушења и изазове новог поретка. Овим размишљањима можемо додати и ону опомену коју је још давне 1774. године Атанасије Димитријевић Секереш (свештеник и цензор српских књига у Бечу – прим. Н. Г.) записао у свом дневнику: ’Велика је магла код нас и само јаки и добри из ње могу да испливају’, или оне опоре Руварчеве мисли саопштене 1887. године у писму Фрањи Рачком: ’Наша је највећа невоља наше незнање и што нећемо да знамо, већ тумарамо и само надиремо’.“

И као један од најчувенијих ђака Карловачке гимназије, Медаковић је свео своју мисао и на амбијентални тренутак у којем се, радосно, задесио те 1997. године: „Бранково коло, представља, разуме се, само један део наше борбе за културу, за оне њене више вредности које могу да утичу на досликавање српског духовног   портрета. Већ сама чињеница да се овај скуп одржава по двадесет шести пут и да су као место збивања изабрани баш Сремски Карловци јасно сведочи да су организатори свесни коју важност у култури свакога народа представља њен континуитет, а какве се све опасности крију када се напусти основна, хуманистичка порука његове мисије, а ова препусти разорном деловању дисконтинуитета.“

Пре усклика „Sursum corda“, Медаковић је истакао да  окупљање око Бранковог кола мора да опстане  у времену: „ Нека ове тежње увек изнедре један нови стваралачки занос који ће далеко наткрилити суморне претње садашњег историјског тренутка.“

Поред Дејана Медаковића,  на Свечаном отварању 26. Бранковог кола наступили су песници: Танасије Младеновић, Драган Колунџија, Раша Попов, Тања Крагујевић, Милан Ненадић, Ранко Рисојевић, Ранко Јововић, Предраг Бјелошевић,  Илеана Урсу, Благоје Савић, Драган Јовановић Данилов, Војислав Карановић и Драгана Буквић. Учествовали су и драмски уметници: Миша Јанкетић, Весна Чипчић, Петар Краљ, Ана Софреновић, Бранислав Лечић, Миодраг Петровић и Биљана Дидић (Ђуровић). Једна глумица из Српског народног позоришта одбила је да дође на свечано отварање 26. Бранковог кола и наступи због, за њено схватање,  проблематичне реченице Бранковог савременика, „побре“ Ђуре Даничића, који је уз излазак (1847) Радичевићевог песничког првенца записао:   „Ја мислим да до данас није ниједан учени Србин овако пјевао као овај Радичевић, а он пјева онако  како треба Србин књижевник да пјева.“ Невероватна аутоцензура иначе талентоване глумице.

И још, уз Медаковићеву беседу наступили су и оперски певачи: Живан Сарамандић, Милка Стојановић, Виолета Срећковић, Јелена Бодражић и Агота Виткаи Кучера. Дабоме – и Хор Карловачке гимназије који је пред осталога извео култно „Бранково коло“ композитора Јована Пачуа, које је постало, и остало, химна институције Бранково коло. Пишући о Бранку Радичевићу, Михиз је записао: „ У овој земљи нико не зна да ’Коло’ у ’Ђачком растанку’ није југословенско, већ српско.“

Увече истога дана, у 19 часова, у Институту српскога народа, у Стефанеуму, у Сремским Карловцима, приређено је књижевно вече посвећено Дејану Медаковићу. Била је то својеврсна аутопоетичка исповест са неизбежним сећањима на школовање у Сремским Карловцима. Синула је  светлица у оку када је рекао да му математика у гимназији није најбоље ишла, али, по свему судећи, и није му била ни потребна у животу. А онда смо се уз осмех присетили афоризма Станислава Леца: „Не слажем се са математиком: сматрам да збир нула даје опасан број.“

Дејан Медаковић је и раније долазио на чувену манифестацију. Најпре, на 18. Бранково коло, 1989. године,  12. септембра,  у подне, када се у Карловачкој гимназији одиграо програм  „Чувени ђаци Карловачке гимназије – Медаковић и Михиз“. Два незаборавна ђака различитих карактера, али јаке заинтересованости за литературу, са неугашеном љубављу према Карловачкој гимназији и славном месту. Програм је водио тадашњи директор гимназије, Вуко Пешикан, стрпљив и вредан човек. Медаковић и Михиз били су златни дукати Бранковога кола те године, за бројну публику бисери Карловачке гимназије и њене историје.

Поред карловачких успомена, Медаковић је у Карловачкој гимназији испричао да је за време Другог светског рата, све до 1947. године, радио у Музеју кнеза Павла у Београду. О томе је доцније записао: „Не могу рећи да сам у Музеју прихваћен радосно и вољно. Равнодушност, која је граничила и са неучтивом мрзовољом, осетио сам већ и приликом представљања директору Музеја кнеза Павла, господину Милану Кашанину. Примио ме је у свом великом и удобном кабинету. Није устао, а није ме ни понудио да седнем. Иако је већ редовно долазио суботом код Рајићевих, где сам га и упознао, било ми је јасно да је одмах на почетку мога службовања у Музеју желео да ми стави до знања да то неће утицати на наше службене односе. Разговор је био кратак и без посебне срдачности. Било ми је јасно да пред собом гледам човека иза чијег несумњивог ауторитета још стоји Кнез намесник Павле.“

На 21. Бранковом колу 1992. године, 19. септембра, у Градској библиотеци, у Новом Саду, одржан је програм: „Портрет песника: Дејан Медаковић“. У улози критичара нашао се песник Слободан Ракитић који је с поштовањем говорио о необичном колеги.  Медаковић је волео да га други сматрају песником. Знао је, дабоме, да од песничког језика нема дуготрајнијег белега у времену. До тог сусрета на Бранковом колу, он је објавио четири збирке поезије: „Мотиви“ (1946), „Каменови“ (1966), „Умир“ (1987) и „Ниска“ (1989). Касније ће објавити још: „Знак на камену“ (1944), „Завештање“ (1955) и „Све чудније је чудо“ (2000). Осим Медаковића, на 21. Бранковом колу своје посебне вечери имали су и песници Љубомир Симовић, Павле Поповић, Драгомир Брајковић, Алек Вукадиновић и Вукман Оташевић.

Медаковић је у себи носио духовни печат близак хиландарском осећању света, што ће и одисати његовим песничким првенцима. Већ израна проучавао је наше манастире на Косову и Метохији, на Фрушкој гори и другде. Остао је тврд у томе, ништа није могло да промени његов диживљај и став. У оно комунистичко време било је то веома ризично, међутим успео је да прође кроз лавиринте разних искушења и препрека.

Дејан Медаковић

ПРЕД СОПОЋАНИМА

И МИЛЕШЕВОМ

И Сопоћани још постоје

Ко болна претња

Глувом пуку

Милешева још светлуца

Бледи ко дуга

У свом луку

Да ли још трају

Или су само

Привиди неких

Давних сазнања

Рањено памћење

Истањено

Невиђен дух

Од ропског ћутања

Благо без власника

Насред друма

Бачено од збега

У големом страху

Да траје тако

Расточено

Занавек дато

Земаљском праху

Или ћу иза суровог стења

Преболан, рањен

На страшном путу

Открити опет

Мир Успења

Пронаћи заклон

У белом скуту.

(Из антологије „Српски манастири и поетска реч“ Стевана Радовановића и Душана Батинице, Земун, 1990)

Након три године, на 24. Бранковом колу (1995), у Градској библиотеци у Новом Саду, у 19 часова,  ново вече Дејана Медаковића: „Необјављене песме“. Радило се уствари о шест непознатих Медаковићевих песама о којима је том приликом говорио Предраг Палавестра. Начин на који је Медаковић казивао поезију био је посве нежан, скоро у шапату, као да се обраћа најближима у невољи – да посаветује и помогне, да изрази пажњу и љубав. Палавестра је изнео високу оцену поезије и нагласио специфичност појаве Медаковића као песника који по свом сензибилитету није могао нити желео да се прикључи соцреалистичким уметницима после Другог светског рата.

На вечери у ресторану „Сечуан“ у Новом Саду, међутим, уз коју чашу рујнога вина и топлу кинеску храну, Палавестра је променио мишљење и рекао да би он свој став преиспитао о томе колики је и какав Дејан песник. То је и Медаковића изненадило па је настала мала расправа са извесним неспоразумима.  О таквим чегрстима још у 19. веку Јаков Игњатовић је рекао: „Бадава, људи смо, и сваком слатко падне ма и мала порција освете.“

На 28. Бранковом колу, у години (1999) варварског  бомбардовања Србије, три месеца по завршетку ове невиђене демонијаде на самом крају 20. века, у Карловачкој гимназији, 13. септембра, опет програм „Чувени ђаци Карловачке гимназије“, а гост Дејан Медаковић, сâм. Разговор сам водио ја, и све је текло у домаћинском људикању, и дабоме у коментарима западног демонског  чина деветнаест земаља које су нас, ни мање ни више, бомбардовале непуна три месеца. Иако не дословно, Медаковић је упоредио то бомбардовање са оним савезничким које је и сâм доживео у Београду 1945. године.

О томе је записао: „Сећам се, ишао сам да свом школском другу Михизу, који се у међувремену вратио из Баната, честитам Ускрс. Унапред сам се радовао том сусрету, јер смо сви заједно стално жалили што Михиз није са нама,  што су изостале његове врцаве анализе политичких прилика, његове увек духовите и мудре прогнозе наше сутрашњице. Одједном, сирене су дале аларм да се Београду приближавају савезнички бомбардери...Били смо скамењени од ужаса. Бомбе су падале на све градске четврти, а нама се учинило да је највише погођена Француска улица и Бајлонијева пијаца. Најболнија је за нас била чињеница да смо то дивљачко бомбардовање доживели на сам Ускрс. Ни тај празник није спречио да нас бар тада поштеде. Био је то за све нас доказ више како се наши савезници са нама бестидно поигравају.“

Касније, већ распадом Југославије крајем прошлог века, а после вишегодишње побратимске везаности за Карловачку гимназију и део животног тока, Медаковић ће записати: „Михиз! Какво ужасно финале! Наше пријатељство хране још само магловите успомене. Оно је изгубило своје обичне, свакодневне подстицаје, тако неопходне за одржавање пријатељства. Одувек је Михиз био заокупљен собом, али је, упркос свему, расипнички себе раздавао, проширујући скоро лакомислено круг оних који су га обожавали, оних који су поверовали да су стекли његову трајну наклоност. Сви су отписани, брзо и безболно. И ја сам међу њима.“ 

Пре двадесет година, били смо заједно у жирију Књижевних сусрета на Козари, за награде: „Кљижевни вијенац Козаре“ (за животно дело) и „Скендер Куленовић“ (за књигу године). Састали смо се, по други пут, 9. септембра 2002. године у САНУ, у председничком салону, код Дејана Медаковића, који је био и председник поменутог жирија у чијем саставу су се налазили и Ранко Рисојевић, Новица Петковић, Зорица Турјачанин и ја. Није била присутна госпођа Турјачанин због чијег факса упућеног у њено име из Скупштине општине Приједор – да одустаје од првобитне одлуке да Драган Колунџија, пореклом са Козаре, добије награду „Књижевни вијенац Козаре“ – комплетан жири на челу с Медаковићем поднео је оставку увидевши да су се мехнизми локалне власти и политике умешали у чисту песничку ствар. Мени је та оставка посебно тешко пала с обзиром да су Козара и Приједор мој завичај.

Дејана Медаковића доживљавао сам као несвакидашње вредног и искусног интелектуалца-патриоту на дугу стазу, позитивног и насмејаног човека стопостотно посвећеног свом духовном хабитусу и визијама, као чврстог пријатеља од кога се могло доста научити и – добити савет у прави час. Кад му нестане осмех с лица, укаже се друга врста озарености у очима, оне духовне и трагалачке среће, која саопштава тачне опсервације и детаље из дубоког зденца знања. Та оданост самоме себи и спознајама које је утврдио, одликовала га је моралном чврстином и чистим образом. И кад би изнео деликатну успомену, не баш ушећерену и драгомилу свима, на пример, у an pasan сећањима на великог писца Мешу Селимовића, у фељтону у једном дневном листу, није се померао на приговоре, чак ни онда кад су Мешини ближњи реаговали. Остала је да припомогне једна Цицеронова мисао из Карловачке гимназије: „Сећам се и онога што нећу, а не могу да заборавим оно што хоћу.“

                                                                                                                              Ненад Грујичић

        "Блиц недеље",  Београд, 25. децембар 2022.

        На Фотографији из архива Бранковога кола: Дејан Медаковић и Ненад Грујичић на 24. Бранковом колу, 1995

                     Ненад Грујичић

ДЕЈАН МЕДАКОВИЋ

Многи писци знају да је бити песник

нешто изузетно, привилеговано,

да песнички језик из снова је весник,

да стихови јесу нешто неговано

у крилу богова, и да је то говор

за који се каже: чудо онострано!

Можда ће ми многи рећи: ништа ново,

али знадем како Дејан Медаковић

желео је бити песником и словом

од небеске нити, и да су му снови

од младости ране вапили за тиме,

да му песме буду к’о вински акови

пуњени букеом стражиловске климе.

И он беше ђаче карловачке школе

чији кордон краси и његово име,

лепе успомене понекад и боле

јер не могу младе више да се врате,

но ипак ти дани највише се воле.

На Бранковом колу, онако на рате,

Медаковић стиз’о с осмехом да прича,

а румен у лицу попут Божић-Бате,

волео Карловце много да велича.

Елем, једном тако, он пожели вече

песничко – за себе, тако тражи чича,

да представи како његов живот тече:

то су нове строфе – само шест песама,

али много важне садржајем, рече.

У реду, прихватам, то није без плама,

идеја је свежа, чак ризична малко,

али поезија права срца слама,

ако Дејан жели, нека буде тако.

А о тим песмама збори Палавестра;

задовољни песник има трему мало,

свака песма као рођена му сестра,

толико љубави дао свакој речи,

као да су живе, попут благог ветра,

и чита их нежно – као да се лечи.

Предраг Палавестра одржао слово

о свих шест песама, тај суд је најпречи –

да поета Дејан лепе версе сков’о,

и да вечност све то примила је к знању –

аплаузи беху потврда за ово.

А домаћин Груја, по стеченом стању,

на вечеру води, протокол налаже,

и – са црним вином никако да стану,

храна топла, јака, сви репете траже,

залогаје прате навијене чаше.

У једном тренутку, к’о да нешто важе,

Палавестра рече: Не могу да лажем,

зато морам целу истину да кажем,

Дејане, опрости, нећу да те мажем,

прозни писац јеси, ал’ песник – одлажем!

                (Из књиге „Сремскокарловачке терцине“, Бранково коло, 2020)