СОНЕТНИ ВЕНАЦ "ЦВАСТ" НЕНАДА ГРУЈИЧИЋА

ЧЕТВРТИ ВЕНАЦ МАРИЈИ БАЛКОВОЈ

Сонетни венац Цваст штампан је у истоименој књизи Ненада Грујичића  (Просвета,  Београд, 1996). То је уствари четврти по реду сонетни венац посвећен Марији Балковој чије се име налази у акростиховима и у претходним венцима (Жижак, Вихор и Тајац) у књизи Пуста срећа, која је доживела три издања у београдској Просвети и била овенчана наградом Милан Ракић за књигу године (1994). У тадашњој периодици и штампи, о књизи „Цваст“, која је такође доживела поновљено издање,  писали су: Будимир Дубак, Хаџи Драган Тодоровић, Драгољуб Стојадиновић, Чедомир Мирковић, Ратко Делетић, Здравко Кецман, Павле Поповић, Владимир Јагличић, Саша Радојчић и Славица Гароња-Радованац. Ево тек једног виђења: „Ненад Грујичић на оригиналан начин артикулише, и успева да нам пренесе своју фасцинираност природом, лепотом, љубављу, женом, детињством, језиком, завичајем, певањем, посебно своју фасцинираност стихом. И Цваст потврђује да је Грујичић увек препознатљив, смосвојан и доследан. Он непрекидно проширује мотивске распоне и обогаћује песничка средства." (Чедомир Мирковић, 1996).

 

Ненад Грујичић

ЦВАСТ

 

I

Метеш ме као прашину са звезда

и вејеш кроз ноћ, у далеке снове:

будим се убран са гране Богове

где жари се цваст сонетних сазвежђа.

 

Ту за ме има још довољно места

да риме златим, дахом, сасвим нове,

у погледу твом, а у којем плове

лунине мене у тајни одблеска.

 

Љубави моја, у чар се отварам:

Пролећно сунце у грању се мрести,

но у јесен већ ја лето обарам

 

и снег се топи, гле, од те прелести.

Време је ништа, стих – брзина ултра,

али сачувај замахе за сутра.

 

             II

Али сачувај замахе за сутра:

бануће светлост иза шкрипе ноћи,

и цело поље што у меду плута

одлепиће се и од земље поћи

 

у сунчев ћилим, над гајем, у зени,

у далек напев, у време без года,

у брују сфера кад бол озелени

у дану што се откида од свода.

 

Таквим се складом кити Јеванђеље,

чаробан утук на све што написах,

пара детињства у цвету недеље,

 

сестриних руку око срца стисак.

И зато велим, плав у крошњи дуда:

Рано је завек опајати јутра.

 

      III

Рано је завек опајати јутра

и с тугом белу газити годину

мислећи да све на пола је пута

у тартањ пало, у луду нигдину.

 

Магла у долу, и луг сав завијен

у чемерни клик злослутница тица:

Зар ме је и то походило диљем?

Или ми је крв била несаница?

 

Ах, општа места, о, лирико пуста,

у сонету мом и вас грли кутак

у ком се рођен порађа раснутак

 

љубавног пева, уз руб апсолута,

где појцу врлом, који тобож не зна,

има и дана кад све није бездан.

  

      IV

Има и дана кад све није бездан,

кад се милина планинама мери:

Крајина моја – онако с вечери,

кад груне коло ко предивна неман

 

и севне пуцањ у завету древан,

а душа јечи, грлата, трепери,

па ракијски миг што нирвану мери,

и дечак невин за погибељ спреман.

 

Детињство шарно у венац ти еклам,

ево и скидам капицу са жира

да звизнем ветру, чију нарав имам,

 

да косу твоју замрси из хира

и певне тихо, мазећи те, сневан:

Ја сам ти опет пристигао незван.

 

      V

Ја сам ти опет пристигао незван

у јутро што се ко балада рони,

љубави цела, главу ми наслони

на невидљив слап што се вије нежан.

 

Ал – трепти око, жига раме: глежањ,

лево па десно уво ничим звони!

Твоје слутње, да, из млечне искони

дамарају мном као снова свежањ.

 

Ништа то није, то су миле гајде,

најлепше силе озона у рају:

такни ме, створи, у музику, хајде,

 

моје се струне дугом разгарају.

Све ми се нешто по бескрају лута,

а, као, нисам надахнута мустра.

 

          VI

А, као, нисам надахнута мустра

и тобож све је од обичног кова,

све ово што се порађа изнова

у глави која недођијом плута.

 

Ово је, видим, раскрсница пута

на којој дрежди чељаде из снова

и гледа куд би, крај којих плотова,

скоком у царство вечно да одлута.

 

На страну шала – неће бити тако,

сонет је печат и исправа путна

свакоме ко се уљуди, дакако,

 

и читуцне га барем два-три пута,

јер, не греши и не варај се, брајко,

бехар је цвао дубоко унутра.

 

          VII

Бехар је цвао дубоко унутра,

у срцу где се пепелила туга,

где речи беху наплавине чуда

у акростиху који сложи судба.

 

Име Марија (коју Господ воли)

дато на кушњу у сонетном витлу:

рам за молитву када демон сколи

напуклу душу у гресима ситу.

 

Само јуродив могао је језик

развити тајну видовитог дара

у Богу што се пресипао велик

 

у мене ситног и смешнога раба.

Марија – име: Ојужени нектар

аортом што се пени као пехар.

 

       VIII

Аортом што се пени као пехар

ниче ми биље и лечи у хују:

Промиче селен, за њим цео шевар,

ено га бурјан обгрлио дуњу.

 

Рузмарин, нана, па вилина коса,

стидак и рута, метвица и клека,

божур са јовом, и винова лоза,

горун и лала, семе из дулека.

 

Видарски списак: круг се њиме тече,

завичај куња у кобној мирноћи,

уз реку Сану пуже младо вече,

 

храшће дозива јеле у самоћи,

а брезе беле смолом зене крече:

Лепо је кад се гледамо у очи.

 

      IX

Лепо је кад се гледамо у очи,

а пун се месец у њима премешта

– па занемимо ћутећи којешта:

куцавица се у грлу закочи.

 

Јавља се Дунав: бауља из мрака,

свом се тежином стере подно Фрушке,

еј, карловачке попуцују пушке

у берби грожђа из Ђачког растанка.

 

Бранко и Мина – лептири без крила,

пупољци први, без цвата и лога,

огледала два што су се разбила

 

не спојивши лик један до другога.

Ова се слика сама собом прене

кад нам се душе везују у зене.

 

          X

Кад нам се душе везују у зене,

а са коленом дотакне се рука,

да ли се негде, крај пучине, стене

грле са валом дуже од тренутка?

 

И да ли талас испод беле пене

односи облик каменог белутка

у дубине дна, све до самог врутка

где извире сан, живе успомене?

 

Па зар је валом закључана тајна

за смртне очи које даром воле,

и где су кључи те вековне школе

 

за коју кажу: Ах, та осећања!

Ко мисли друкче, остаће да блене

осмехом тихим што прикрива сене.

 

           XI

Осмехом тихим што прикрива сене

јављаш се и ко лик  Богородице

и промичеш кроз људе, нетремице,

што и не слуте лице свете жене.

 

Ал ти још ниси разумела љубав,

не могу рећи хоћеш ли и како,

једно знам: песник у свету, го, губав,

препознао те – сонетом дотако.

 

Од када с тобом песник постах славан,

јавља ми се глас да песму не новчим,

да никад теби нећу бити раван,

 

јер ми ти у дар кроз Бога ускочи.

Шта је ту је – да: Сонетни караван

валова нових чија хука точи...

 

      XII

Валова нових (чија хука точи)

има и биће ко драгог камења!

О, песмо мила, хајде разурочи

враџбинама од тешких успомена:

 

Сунце за гору – да отера мору,

земљица зину и ветар угину,

ни мору моста – а ни стени мозга,

у изворе хук, у худу главу мук.

 

Шта ли су снови? Бајке? Гатке? Чини?

У којој боји песник мирно спава?

Опет ти, песмо, заповедам: Чини

 

да ми се чиста у свет јави глава!

Ја ћу те мити, као тело жене,

опојним рујем из срчане пене.

 

           XIII

Опојним рујем из срчане пене

песништво славим и манифест дајем:

Уметност стиха пламти твојим сјајем

и нема за њу границе и цене.

 

Занат се учи писмом руке верне,

залиском срца, без трика и граје.

А шта старије: кокош или јаје (?)

– то нека мере бене постмодерне.

 

Венац, на пример, сонетима зидан,

звоник је висок са којега пуца

видик пун чуда и волшебних моћи

 

којима љуте ране опет видам

гледајућ сунце са тога врхунца,

једину тебе која Богом крочи.

 

 XIV

Једину тебе (која Богом крочи)

опевам силно, на престолу чула,

све мимо тебе – од карата кула,

само кроз тебе ја срмом опточим

 

бесмисао сав и самотне ноћи

кад надахнућу пандан јесте нула

из које хитам у боје зумбула:

матерњи језик, а у твоје очи.

 

Сумрак пада сив на реку, на гору,

отац стиже жив на хорекс-мотору,

препукао год, пала шљива с гране,

 

изгинуо род низ крајишке стране.

Бог срећу дао из небеског бездна:

метеш ме као прашину са звезда.

 

      XV

Метеш ме као прашину са звезда,

Али сачувај замахе за сутра,

Рано је завек опајати јутра,

Има и дана кад све није бездан.

 

Ја сам ти опет пристигао незван,

А, као, нисам надахнута мустра:

Бехар је цвао дубоко, унутра,

Аортом што се пени као пехар.

 

Лепо је кад се гледамо у очи,

Кад нам се душе везују у зене

Осмехом тихим што прикрива сене

 

Валова нових чија хука точи

Опојним рујем, из срчане пене,

Једину тебе која Богом крочи.

 

 

 

На фотографији: Марија Балковој и Ненад Грујичић са крајишким певачима из Бачког Јарка, у Беочину, 1993.