О МИЛОВАНУ МИЋИ ДАНОЈЛИЋУ, И ШТОНЕШТО ЈОШ

Сремски Карловци - Нови Сад, 27. новембра 2022.

Уз одлазак Милована Данојлића

ДИВНО ЧУДО НЕДОЛАСКА НА БРАНКОВО КОЛО

Пише: Ненад Грујичић

Милована Данојлића први пут сâм сусрео у редакцији „Књижевне речи“, коју годину по изласку мога првенца „Матерњи језик“ (1978) у тада јакој Књижевној омладини Србије (едиција „Пегаз“) чија редакција беше у истим просторијама у центру Београда. Деловао је убрзано, тако је и ушао у просторију, подуге тамне косе, леп, здрав (као на фотографији коју прилажем), опседнут оним што пише и објављује, а тиме и самим собом и магмом урођеног талента, на шта генијална бића имају тапију.

Интересовао се у редакцији „Књижевне речи“ кад ће му изаћи неки текст, а чини ми се да је тражио и да унесе неке измене. Тада је време прекуцавања и штампања текста било другачије, није било компјутера и Интернета.  Морао си јавити (лично отићи или у коверти послати нову верзију) да уредник руком допуни или прецрта део реченице илити пасуса пред одлазак у оловну штампарију. Данојлић је до последњих дана свога живота писао (куцао) на старој, механичкој машини што лупа и "звони". Једном је објаснио да кад год би куцао текст на компјутеру да би његови крупни прсти захватили и суседне типке, па се све кварило, а дешавало се и да нестане цео текст са екрана.

Често га је помињао мој земљак Драган Колунџија, били су врсници, заједно ступили на песничку сцену ондашње Југославије. У свом стану, Колунџија би узимао дебели црвени албум (доносио га под пазухом и на Сајам књига и ширио у сусретима) са  сортираним текстовима и фотографијама из новина, на којима је било и Данојлиа, и никад није пропустио да братски прстом укаже баш на њега и потом исприча детаље из њиховога младићког пријатељевања, где би се увек нашао и Бранко Миљковић, никад им прежаљени побратим који је, рано и трагично  отишавши са овога света, на различите начине, оставио жигове у њиховом бићу.

Милован Данојлић је редак пример писца еклектичке ширине, огледао се практично у свим жанровима, створио је и широку лепезу поезије за децу, која му је била "релаксација од метафизичког безнађа". Уствари, тиме је на иницијални начин дефинисао и поезију у целини, онај залет матерњега језика у пространства без имена, али изникла из родне мелодије и слика са кућног прага, са моба и песме из народа, кроз сушне и родне године, из шума, са њива и пољских радова, из голог живота обичног човека под небеском капом. 

И Данојлићева проза кипи од лепоте језика, сва је окренута човеку, мученику блиском себи, Србину на ветрометини колосалних историјских промена, човеку као бићу неправедних друштвених токова и размирица. Он је као прави писац пролазио тешке јавне ударе и васкрсавао потом у висине надахнутог стваралаштва без краја и конца. Тако на пример, његов роман "Ослободиоци и издајници" добија Нинову награду, али председник жирија напушта седницу жирија и неће да потпише одлуку јер "књига не завређује награду". Књига је добила награду са три гласа за, и два против. Други кандидат за ову награду стигао је да напише о лауреату да је "сподоба седе косе" којој из торбе испада парче сланине. Све то и много друго, као судбински писац, претрпео је и одувао Данојлић, и постао громадно име српскога књижевног језика.

Други пут срели смо се Данојлић и ја у Краљеву у манастиру Жича приликом уручења му награде „Жичка хрисовуља“ (2004). Говорио је феноменално, без длаке на језику о Западу као нашем бескрупулозном тлачитељу и непријатељу, с овртом на бомбардовање Србије (1999), које је демонски извело деветнаест држава.  (Да ли се овај данас фамозни Ковид–19 случајно зове тако?)

У Краљеву, уз Милованову супругу Сању, били су и њихови млади синови Владимир и Стефан, дечаци којима је уза сто на ручку тата-писац показивао неке ситнице око прибора за јело и указивао на разлику српске и француске хране. Видело се да ужива у јату својих најмилијих и да није од оних писаца-самаца што без мачета и кучета хоће да створе дело, већ да је народни човек који кореном држи до рода и порода.

Писац полемичког и памфлетског замаха, као одани син свога народа, умео је у својим много читаним колумнама да демистификује ароганцију и злехудост тзв. највеће силе света, и одреди тачну дијагнозу свему: "У опредељивању између јаких и слабих, поробљивача и поробљених, богатих и сиромашних, ја се нисам двоумио. Пљачкаш, на чијем удару смо се нашли, изазива дубоки отпор већ и због свог цинизма и ароганције. Он не прави разлику између истине и лажи; добра му је истина ако се даде употребити са добитком... Мој национализам је, такорећи искључиво у функцији отпора насиљу што га водећа сила света врши над многим земљама и народима. Колико српски, толико сам и ирачки, авганистански, персијски,  венецуелански, кубански и либијски националиста."

Трећи пут сусрео сам га у Новом Саду на уручењу награде „Шпиро Матијевић“ (2010) која му је по свему заслужено припала. Обратио ми се на коктелу: „Грујичићу, пратим све што пишете.“ Импоновало ми, дабоме, али и говорило о томе колико је он посвећен литератури и колико из Француске прати све што се пише на српском језику овамо. И разменили смо руковет реченица, и рекли да ћемо се напокон договорити за долазак на Бранково коло.

Заиста, невероватно је да Данојлић никад није гостовао на Бранковом колу, а желели смо то и ми у институцији, и ја лично, и он, пуним срцем. И године су пролазиле кроз „авлију“, једна за другом у трку, а никако да се уклопи септембарски термин да Милован Мића Данојлић напокон дође у Сремске Карловце и на Стражилово, своме Бранку Радичевићу у походе. И пре мога доласка у Бранково коло, његовог имена нема у каталозима манифестације.

Како се догодило да смо остали у мимоходу око Бранковога кола?  Како је могуће да Милован Данојлић није био гост на Бранковом колу, а желела га и наша публика, најпре. Имали бисмо и те како шта чути на програмима уживо, па после – дружење и опуштен еглен, ту где сам лично домаћин, и где би све ишло по стражиловско-карловачком протоколу, у песничкој радости и љубави, па и уз сремске тамбураше: "Стражилово, дивно Стражилово,/ Бранко те је у звездице ков`о.".

Много сам желео да Мића дође и свечано отвори Бранково коло, то му је по свему припадало, међу првима, да јавност чује његову беседу о Бранку Радичевићу, која би, уверен сам у то, била непоновљива и жива душа српскога бића.  Шта се то догодило?

Након жестоких турбуленција на његовој књижевној стази, уз завист других и помаму да олако насрну на писца расног талента, Мића Данојлић се 1984. године спаковао и одселио, неко би рекао - побегао из Југославије у Француску - да тамо живи и ради, да пише надахнуто, обилато,и квалитетно, без балканског дима над главом. Одселио и скућио се, и остао у Француској. И више се није враћао, осим лети, најпре у завичај, а онда –  кад стигне, по волшебним  позивима, овде-онде понекад наступао у Србији. Тада је Француска била нешто другачија у односу на данашњу која је слала бомбардере на Србију1999. године, а у Првом светском рату без српске војске не би ни у сну победила.

Данојлићева супруга била је доктор књижевности, професор на универзитету и обевазе су јој започињале 1. септембра. И деца су тад полазила у школу. А Бранково коло по традицији увек  почиње и свечано буде отварано првог петка у септембру у најстаријој српској, чувеној Карловачкој гимназији. Ту традицију није било могуће нарушити, па и у знаку оне народне - збој једног војника војска не стаје, мада се овде радило о генералу писмености и књижевности. Мића Данојлић није могао управо због породично увезаних, темпоралних обавеза и своје одговорности у свему томе да дође на септембарско Бранково коло да га свечано отвори. И он је жалио, треперио, и говорио – видећемо наредне године да свакако дођем, желим и хоћу, морам. 

Био је у Србији и током лета 2019. године. Чули смо се телефоном средином августа, опет на тему доласка - 6. септембра на свечано отварање 48. Бранковог кола. И личило је да ће коначно моћи да се искобеља, међутим, опет – не, на његову и нашу жалост. У Данојлићевом гласу  разазнао сам колико му је, наново, жао и тешко, болно чак, али продица је породица у том тренутку, после летњег одмора у завичају, пред полазак, и сам одлазак у Француску. Те године Бранково коло отворио је антологијски српски песник Милан Ненадић.

Остало је тако с Данојлићем, суђено неким чудом, ко зна зашто, можда је тако и морало, и јесте – чим се није случило. Има то кад нешто измиче, не дâ се и не дâ саставити, напросто, неке невидљиве силнице кроје свој тајни план, можда нас и спасавају од ко зна какаве друге невидљиве силе. Све у свему,  уврстио сам Данојлића, дабоме, у „Антологију српске поезије (1847 – 2000)“. Ево двеју од пет песама овог врсног и у српском језику незаборавног песника, прозаисте, есејисте, полемичара и преводиоца. Срећом, поезија је ту, не одлази никад и никуд, наслеђује свог аутора и даје му легитимитет за сва времена.

Милован Данојлић

БАЛАДА БЕСКУЋНИКА

Златни одсјаји дубоких минута

И вече, ко тиха, древна дрхтавица

Нигде не стижемо, а долазимо с пута

Видик je црн од кишних пијавица

Од ветра што струји као пузавица

Од плавог ваздуха и црвеног прућа

Од ноћи, од њених жила куцавица

Од свег се може направити кућа

Сан je мој кликтај удружених ура

Живот почиње свакога тренутка

Та нездрава и јака температура

Букти у уху врелином белутка

Нада je тајна случајнога кутка

Она je непредвиђено вече надахнућа

Не јеца залуд штанина с три врутка

Од свег се може направити кућа

И ноћ je топла, празна префектура

Са доконом усрдношћу туге

У зидноме сату кад пропева бура

Кад звезде споје златне полукруге

Нек ме избаце крај друма, крај пруге

Пред немуште стражаре смркнућа

Потплатићу их новцем старог слуге:

Од свег се може направити кућа.

НЕДЕЉНИ РУЧАК

Сваки наш обед почиње

Урликом животиње.

A ja бих овде да нађем мира и излечења,

Вама да се поверим у страху и у болу,

Слушајућ ропац животиње у цврчању печења:

Свиња грокће у дунсту, и издише на столу.

Ручајте: гозба вам je крвава и варава,

Смејте се, како то иде мећу добрим знанцима;

Пресечени дах телета испарава

У супи, врелој, ca резанцима.

То знате: нож под грло, или мучки, у ребро;

Измећу сунца и месеца секира лук направи,

Ушник, подигнут до у небо,

Спусти се, као гром, и проспе мозак крави.

Јагње одвојено од сисе полажете, на сувом,

На тоцилу оштрите нож, док се не усија,

А онда: мали прорез, ко стопарац, за увом,

Да не истекне ни кап, плећка да буде укуснија.

Па иако смо се за истим столом састали,

И живимо у истом граду, на истим речним ставама,

Ja говорим ваш језик, али

Више сам са закланима него што сам са вама.

               Из „Антологије српске поезије (1847-2000)“ Ненада Грујичића, Бранково коло, 2012. и 2013.