НОГОВА СТРАЖИЛОВСКА ДУША

Сремски Карловци – Нови Сад, 28. новембар 2022.

Уз одлазак Рајка Петрова Нога

ЈЕДИНСТВЕНО ПЕСНИЧКО РАЈКОВАЊЕ

Пише: Ненад Грујичић

Из земнога живота отишао је Рајко Петров Ного, његове песме остале су и на земљи и на небу. Песници имају ту срећу да их наслеђује њихова поезија. Рајко Петров Ного је израна, већ као младић у Сарајеву, стекао ореол песника и својим песмама обезбедио обе ризнице. Завршено је још  једно несвакидашње рајковање на земаљском шару, које је српском језику донело оригиналну поезију.  

Стражиловац, добитник Бранкове награде (1968) за песнички првенац "Зимомора", Ного је љубио Алексија Радичевића као брата и био непрестано у загрљају с песником претечом и његовим потомцима. Отуда у новијој поезији, после Десанке Максимовић и Стевана Раичковића, уз Крстивоја Илића, Ного је најуочљивији песник стражиловске линије певања, онога пева, дакле, на српскоме језику, који нас по душевној резонанци издваја у свету и литератури.

Рај­ко Пе­тров Но­го био је уко­ре­њен у бо­ем­ски мит, али са кул­ти­ви­са­ним за­нат­ским ала­ти­ма за кро­ће­ње те чудотворне на­па­сти. У ње­го­вој по­е­зи­ји стру­ји маг­ма тра­ди­ци­је, зла­то оче­ви­не са ко­сов­ском ле­ген­дом, неизбежна светлост музике у ма­тер­њем је­зи­ку и пра­о­сно­ви пе­вања. По­чев од со­ци­јал­них уви­да у по­зи­ци­ју пе­сни­ка што се мр­зне на све­ту и међу људима, пре­ко хај­дуч­ког кре­ди­би­ли­те­та у срп­ском ду­ху и по­на­ша­њу, зазивању и љубљењу слободе, непокорности и бунту, па све до не­дре­ма­ног ока и све­сти о човековом уде­су без Бо­га, Но­го је пе­сник ко­ји је примордијални заметак своје поезије из­гра­дио на по­ве­ре­њу у гу­слар­ски де­се­те­рац као па­ра­диг­му су­пер­и­ор­не сле­пач­ке пе­снич­ке мо­ћи српскога језика.

Колико је давао значај поезији, и самој песми, у књижевном смислу, говори, поред осталог, и  то што је често на Стражилову и у Сремским Карловцима (једном и на заједничком наступу у Бенковцу), пре него ли ће наизуст, на себи својствен начин, изговорити сонет Привиђења, рекао: „А сада ћу вам казати један роман.“ Песму (сонет) је узимао као сублимисани роман, као пнеуматском силом стешњену фабулу детињства са остатком живота у царској светској форми од свега четрнаест стихова.

Рајко Петров Ного значајан је песник и по томе што је снажно утицао на друге. Многи песници су преузимали његов начин певања и ковали сопствену поетику до голог  епигонства. Тек ретки отели су се утицају свога узора и наставили сопственим путем, али и даље у суптилном одсјају Рајкове поетике.

Кад Ного наизуст говори своје песме, то сија сунце српскога песничког господства, свака реч се озлаћује лахором даха и светлуца формирана у дневној опстојности чина, у дубини и значењу сваке честице матерњега језика у времену. Говор је то скупо плаћен животом из ране младости која, освештена, није престала да пулсира у целокупном процесу стварања и развоја овога песника.

Рајко Петров Ного, гле, два пута је свечано отворио Бранково коло: 1974. и 1992. године. То дивно чудо једино се још догодило Бошку Петровићу и Матији Бећковићу. Тачно пре три деценије, на свечаном отварању 21. Бранковог кола,  у петак, 11 септембра, 1992. године,  у најстаријој српској, Карловачкој гимназији (у којој се Алексије Радичевић школовао од1835. до 1841. године), Ного је надахнуто раскрилио венац својих мисли о Бранку, као да пише поему. Беседа носи наслов „Логос и хаос“. Већ у првим реченицама песник је објаснио: „Када су наши стари у колу заиграли, обредну снагу су са кружне линије пренијели на оно око чега су колали. И обрнуто. Унутар круга је логос — изван кола је хаос, рекли би философи.“

Настанивши се у Београду 1982. године, Ного ће поред осталих, људикати и са Михизом који је изговорио реченицу: „У овој земљи нико не зна да Коло у Бранковом Ђачком растанку није југословенско, већ српско.“ На свечаном отварању 19. Бранковога кола, Ного ће то потанко објаснити:

  „Бранко је био омађијан устаничким младим веком. Вијеком у коме је грануло сунце слободе. Ђорђе дође, сунце грану/ А Србији дан освану. А кад Србији гране, увијек свитка упријеко и у свим нашим крајинама. Загрцнут од вијека у који су провалиле свакојаке, у турском ропству затомљене наде и енергије, Бранко у коло позива витезове, змајеве и соколове из свих српских крајева — Све од мора Јадранскога/ И од града тог Белога/ Све од оног Дренопоља / Што с отеже мору Црну — не бркајући, као што то многи и данас чине, промјенљива покрајинска имена са непромјењивим презименом националним.“

Дабоме, у својој беседи Ного није заборавио ни српско Косово на које је Бранко желео отићи и епос написати, али му се већ увелико болном  та велика жеља није остварила: „Жедан вина и дјевојака, а гладан количина — како би рекла Исидора Секулић — млади луди Бранко је у своје ђачко коло, поред савременика призвао и славне претке. Летећи мишљу уназад, и кроз простор и у вријеме, Бранко се неумитно опсјетио на Косову гроба — Угледо се један на другога/ Попадао један код другога — јер је Косово устанком васкрснуло.

Беседа на свечаном отварању 21. Бранковог кола остала је у сећању и кроз ове речи Рајка Петрова Нога: „У Бранковоме колу преци играју с потомцима. И премда се игра под теретом историје и широм нашег поскитаног земљописа, у Бранковом колу корак је враголаст и лак, јер је и хоризонт отворен. Као и иначе у Бранковој поезији, и овдје је тајна његовога дара у оном амалгаму туге и ведрине, у јединственој еуфонији коју је већ у младићству осјенчила мисао на рану смрт. У Ђачком растанку већ се чује Кад млидијах умрети, и можда је стога Бранково коло онако разиграно. И на крају, зашто је све ово требало рећи. Па зато, браћо, што смо много лагали. Што је Бранково коло деценијама било званично, и што се у њ хватало и кусо и репато. Гдје се до јуче, у лјепљивоме загрљају, притворно страсно орило кривотворено Бранково коло, данас се окреће и суче крваво, крвно коло.“ Биле су то речи пред почетак распада СФРЈ Југославије, који се одигравао пред очима света и свих нас.

Рајко Петров Ного био је чест и привилеговани гост Бранковога кола од самога почетка. Доносио је лирско-епски значај великој песничкој манифестацији. Додавао је светлост културном догађају умивеном лепотом српског Парнаса – Стражилова и српског Сиона –  Сремских Карловаца. Остају бројне успомене и омаглице, еглени и људикања (волео је Бранка звати најпре Алексијем), боемске анегдоте и интелектуални разбори с побратимским осмехом и слатком душом, огрченом.

     На фотографији из архива Бранковога кола: Рајко Петров Ного на гробу Бранка Радичевића, Стражилово, 10. септембар 1991.

Рајко Петров Ного

РАЈКОВАЊЕ

У ово листопадно, у анемично доба,

у овој мелодрами што тежи некаквој блиједој равнотежи,

ако на овом свијету не дишу само хуље –

вријеме под хитно да се окрлежи.

Ja појма немам о ананасу, нити о хризантеми,

али на нешто тако, или још јадније, све скупа ово личи;

као у некој отрцаној, у лимунадној причи –

за нас се тражи помиловање:

за нас који смо већ и онако по милости Божијој и општинској

на земљи одржани, од Бога сачувани, недужно нумерисани

(онај на броју осам уопште сисао није),

који не знасмо за другу топлину до ватре цигарете,

који не бјесмо никад ничије дијете –

зар за нас помиловање.

Па доста већ једном ca Добротворним Уредима

у којим раде све саме предратне бабе.

Ево како изгледа ЦрвеноКрсташка идила, како њен расплет:

„Висте ли хтјели, друже Рајко, уз један половни зимски капут,

узети мекопутну ручицу моје топлокрзне Анет!"

Овако даље никако без скандала,

хоћемо ли на свијет, нико нас питао није,

тијело се ово свело несретно свијетом вије

ко сјенка мјесечара.

О дивна наша идила породична:

танкоћутна женица мила у лавору мужића свога купа

и он се блажено ногицом гица.

Па дођавола с човјеком који цијелог живота свога

ни мрава згазио није!

Ми смо патетична гримаса на усни овог вијека,

ми смо прљава, тмаста ријека без изворишта,

ми смо и поворка која зна дивно да – уједа.

Ja лично од спавања умније не знам ништа,

нити je иједан закон паметнији од измјене материје –

за ме и за природу од несанице као од кише

уистину ништа погубније није.

Послије спавања, ко послије кише,

ja и природа у дивној равнотежи:

омајаковскио сам себе,

окрлежио вријеме

па

сада

рајкујем.

ПРИВИЂЕЊА

Ту ничега нема Све је измишљено
Стварна је тек љубав беде и небеса
Голотрба деца у пласт слажу сено
Сузно коњско око ни муве не стреса

Ситан бисер змије низ откос потече
Јастреб зацијука И вране у низу
Сиромаштво свето О убого вече
Ако игде овде ви сте Богу близу

Ако игде овде привиђења треба
Клисуре и кланци Зими вуци вију
И орлови сури краду Богу дане

Зулуми детињства На сред ведра неба
Кроз облак прогони танку бедевију
Са загорја ломна љутица богдане

    Из „Антологије српске поезије (1847- 2000)“ Ненада Грујичића, Бранково коло, 2012. и 2013.