БОЕМСКА ДУША КОЈА ЈЕ ГРЕЈАЛА СВЕТ

Тридесет пет година од одласка Амбре Марошевића (1949 - 1987)

НЕБО У ЗУБИМА

Пише: Растко Лончар

Ко није читао Србољуба Митића, „Песници седе у куту кафане“, ко се није никада нашао у шкрипцу између осећања уклетости постојања дана и нужности песме, за њега ће Брана Петровић, Александар Секулић, Милан Ненадић, Слободан Стојадиновић ЧуДе, Милисав Крсмановић, Јаков Гробаров бити само весело, скадарлијско и друштво из Клуба књижевника, анегдотски материјал за поткусуривање потреба за романтичним кафанским причама и постмодерним преклапањима које брише границе између ткивног и текстуалног; за њих ће и Амбро Марошевић остати само „Хрбин Амбро“, познат по црном шеширу, и прерано отишли песник.

Сачувао је, за оне којима су драже – и за тога никога не треба кривити – анегдоте и догађања, живо сећање на Марошевића Милисав Крсмановић у Мојим испадима, ретко доступним, али зато награђујућим онима што се не уплаше да пођу за овом фонтаном вечите младости, и вечитог немира живљења. У њој се говори и о ноћима које никада нећемо проживети, о Песничким новинама које је и Марошевић уређивао, о немаштини у свету у коме се имало највише да да.

Песништва, пак, што се тиче – Марошевић није оставио много. Не више од Disa или Ракића, и у данас тешко доступним књигама. Оловке за вечеру и Свакодневне баладе. А прва је његова књига међу најлепшим ресемантизацијама стварносне напорности, и вероватно међу најнежнијим душевностима (не)помиреним са цивилизацијом – њеним похромима и челицима – светом у ком „дјеца су мајку појела“. Неодлучен у потпуности између везаног и слободног стиха, Марошевић је ипак најмање о-ствар-ен тамо где говори о о-ствар-ивањима, односно – ту је најуспелији. Може ли се другачије мислити о песнику који за оловке пише: да су „за кричаве домове гавранових рана / […] и луђачке кошуље за комотне умове / савезник мрава у глави“, чији прсти „пате од писмености“, чија „мисао је слаба обрана од смрти“?

Пред доласком „металног народа“, нових „разумаца“ који ће о нама знати само на основу „говора крома“, и увидети да нисмо знали очувати „љепоте храм“, Амбро Марошевић је седео и записивао „име планети на груди“. У времену без вјетрова, „у недостатку праведника“, знао је: „Звијезде се не могу спријечити / Кроз очи пјесми да дођу“. Оне нису бежале од њега, попут Disoвих, нису „шуштале“, трепериле, ромориле и жубориле – звезде су Марошевићеве чекале на небу за које се држао зубима, а песме пишући „свима који имају кичму“, за човека коме поручује: „Буди груби будитељ свијести / Буди далек послушности“.

Најлепшу је можда песму у првој књизи оставио за крај, испод наслова „Ријечи ми пошаљи“. Телеграм очев, „АМБРО САДА НЕМА ВИШЕ / ЈЕР САМ ДРВА КУПИО“, иницијатор је можда најпотресније исповести, различне од оне Јесењинове широкости у исповестима мајци и сестри. Марошевић није постао највећи песник своје земље, нити песник села – ни града; он је вечити одлазник, који оцу доживљавање света не може да речима дочара, а који из очевих жуљева чита много више него што би му овај икада и написао. Са једне стране нужност дрва за зиму, са друге вечерање оловака – стварност је између које је Амбро Марошевић разапео судбину савременог интелектуалца који није могао да у потпуности објасни потребу за (сопственим) песништвом у времену које је у свему оскудевало сем у садржајима Пандорине музичке кутије. Тада Марошевић поручује оцу: „Оче, ако би душу запалили / цијели свијет би огријали“, и придружује се Брани Петровићу, који пева: „Буди ватра на ливади коју деца ложе“ или „Када гори човек / цео свет се греје“.

Амбро Марошевић је био видовити песник. Гледао је и певао очима, оним погледом који је свакодневцу непознат, чији живот истапају звезде што их је записивао, из њих ишчитавајући шта је то писано човеку. Лишен помодности и позе, ослобођен форме и песничке школе, Марошевић за своје звезде није бирао средства, и у том га је непристанку на пуко трајање престало. Са његовим одласком, наговештено је оно што је знано, али са чиме се човек не мири, и на шта не пристаје – песници одлазе у вечност, а вечно остају вечности у песми. Звезде се гасе и хладе, а светлост још увек путује. Пред песницима попут Амбре Марошевића, и оних дивних имена са којима је преписао бесмртност из трагичности људског постојања, мора се човек стати да запита, таман и да не промени мишљење – има ли смисла песништво уколико није попут њиховог?

Амбро Марошевић

ВРТЕШКА

(Милисаву Крсмановићу)

Окружена ти глава злима
од меса. Бакљом из таме
освијетљен, свијет те има
као тијело прст или раме.

Провидне су жеље лептира
на чијем дрхтиш крилу,
у даху чистог немира
смрт у теби скрива свилу.

Изнутра у доскоку сунца
забуна ума стално је већа
о докле ће тобом да пуца
стољетна збуњеност цвијећа.