Ивана Стојић: Путник са тачком

О ЉУБАВНИМ ЗАЦЕЉЕЊИМА

     Љубавна поезија је велики изазов, а тиме и – искушење у стваралачкој радионици сваког песника. Постоје аутори који се одричу таквога пута имајући на уму запажање Миодрага Павловића да је љубавна поезија ''или конвенционална у свом изразу, или сувише приватна у смеровима, и на свој начин пригодна у својим узбуђењима''. По овом погледу релативизована је уметничка вредност љубавних песама и доведено у питање њихово присезање до антологијских висина. Међутим, међу најбољим песмама налазе се управо оне љубавне провенијенције из пера Бранка, Лазе Костића, Јована Дучића, Милана Ракића, Десанке Максимовић, Весне Парун, Бранислава Петровића и других.
     У књизи ''Путник са тачком'', демони земаљске љубави стварају компликоване емотивне тренутке који немају решења на дужу стазу. Песникиња помоћ тражи и проналази у песми и певању, у стварању услова за нова надахнућа која ће досегнути надземни ниво проблема. У непрестаној нади да ће се остварити као (вољена) жена и песникиња и тиме надскочити свеприсутни бол, Ивана Стојић трага за свежим мотивима и призорима живота. У овим песмама осети се зрелина захвата у језику, у наносима новог лексичког материјала и звука. Из целог пројекта избија својеврсна стечена мудрост у новим корацима, освојен степен животног искуства испод којег нема више назад.
      Има нешто староставно у изразу што би да подмлађује и саветује, да гарантује природан ток времена у простору – без истих погрешака и заблуда. С разлозима написана, књига делује целовито и довршено. Напросто, испечени су досадашњи живот и списатељски занат. А хоће ли бити нових грешака и замагљења? И емоција, и песама? Вероватно. Друкчије не би ваљало. Читати овукњигу значи радовати се могућности да се о љубави, са зацељеним ранама, наново пева и – живи.