ВАСКО ПОПА НА 3. БРАНКОВОМ КОЛУ

Поводом стогодишњице рођења Васка Попе

О ПЕСНИКОВОМ БОРАВКУ У СРЕМСКИМ КАРЛОВЦИМА, О ЊЕГОВОЈ ПОЕЗИЈИ И - ШТОГОД УЗ ЊУ

Пише: Ненад Грујичић

У својој педесет другој години, Васко Попа наступио је на 3. Бранковом колу, у недељу, 29. септембра 1974. године. То се догодило девет година пре мога доласка у ову културну институцију. Треће Бранково коло, (Бранково коло ’74) трајало је од 13. септембра до 23. октобра. Протекло у знаку обележавања 150. годишњице рођења Алексија Бранка Радичевића. И, тим поводом свечано је подигнут нови споменик Бранку на Стражилову, рад вајара Јована Солдатовића. Споменик је открио песник Душан Матић. Првог дана одржавања 3. Бранковог кола, 13. септембра, на Тргу Бранка Радичевића у Сремским Карловцима, тек стасалу културну манифестацију отворио је млади Рајко Петров Ного.  

Васко Попа наступио је у Карловачкој гимназији и том приликом добио букет ружа из руку једне одушевљене Карловчанке (Ружокрадице се привуку ружином дрвету/ Један од њих украде ружу/ У срце je своје сакрије – В. Попа). Но, потребно је казати да  је Васко Попа први добитник Бранкове награде која је у Сремским Карловцима основана 1954. године (када је рођен потписник ових редова) за најбоље прве песничке књиге иницијативом Борислава Михајловића Михиза, чувеног ђака славне Карловачке гимназије. Попа је овенчан новооснованом наградом за свој првенац, "Кора" (Младо поколење, Београд, 1953). 

Дакле, након двадесет година, Попа поново долази у Сремске Карловце, сада на 3. Бранково коло, да наступи као први лауреат награде која носи Радичевићево име. У оквиру програма Песничка трибина, који је иначе био одржаван на Стражилову, наступали су песници разних генерација и поетика. У случају кише (било је таквих дана), наступ би био реализован у Карловачкој гимназији, као и овај Попин.

Из викенда у викенд, на Песничкој трибини, наступала су по два песника на 3. Бранковом колу: Мирослав Антић и Мирјана Маруновић, Нада Шербан и Мирослав Настасијевић, Станоје Макрагић и Јован Зивлак, Добрица Ерић и Јурај Тушјак, Душан Радовић и Љубивоје Ршумовић, Ференц Фехер и Иштван Домонкош, Перо Зубац и Славко Алмажан, Ђура Папхархаји и Милан Узелац. На поменутој трибини наступали су песници и понаособ: Десанка Максимовић, Васко Попа, Богдан Чиплић, Јасна Мелвингер, Оскар Давичо и Рајко Петров Ного.

На 3. Бранковом колу била је свечано уручена Бранкова награда младом Станоју Макрагићу за прву књигу поезије, Певачи доњих светова (Нолит, Београд, 1973), а затим и Печат вароши сремскокарловачке за најбоље песме објављене у новосадском "Гласу омладине": Златку Бенки, Габору Филепу и Петру Чонградину.  Током 3. Бранковог кола одржано је мноштво програма у којима су наступали музичари, глумци и други уметници.

           ***

По­ја­вом "Ко­ре" (1953) у Попиној 31. години, на­ша пе­снич­ка сце­на се су­о­чи­ла са ори­ги­нал­ним ру­ко­пи­сом ко­ји ће из­вр­ши­ти си­ло­вит ути­цај на по­то­ње пе­сни­ке. Тај утицај тра­је и дан-да­нас, а мо­же­мо прет­по­ста­ви­ти да ће га и даље бити. По­па је, кажу, нај­пре­во­ђе­ни­ји срп­ски пе­сник у свету. Ма­да је (Ва­си­ле) По­па румунског порекла, завршио и романистику (1949) на Филолошком факултету у Београду, ство­рио је ори­ги­нал­ну по­е­зи­ју на срп­ском је­зи­ку у спо­ју ис­ку­ста­ва којa су до­но­си­ле пе­сме Момчи­ла На­ста­си­је­ви­ћа, те су­бли­ми­са­ни из­раз и род­на ме­ло­ди­ја је­зи­ка, али и ''на­ук о еко­но­ми­са­њу вер­бал­ном гра­ђом'' (И. В. Ла­лић), за­тим, архе­тип­ске ма­три­це фол­клор­не фан­та­сти­ке и ма­ни­фест­не вред­но­сти над­ре­а­ли­зма (без си­ро­вог и ме­ха­нич­ког од­но­са пре­ма фор­ми и је­зи­ку) оли­че­ног у они­рич­ком и хо­мор­ном. 

"Кора" је изазвала бурне расправе и полемике својим изненадним изласком на песничку сцену. Милан Богдановић жестоко је ударио по књизи укидајући јој естетеску вредност. Попине песме назвао је надреалистичким бунцањем без икаквог смисла. Младог песника бранио је Зоран Мишић говорећи да Попини стихови нису надреалистички и ирационални, већ - визије за које постоје рационалне и логичне одгонеткe. Да, тек да се умешамо, те одгонетке би се могле потражити у српским загонеткама, пословицама, идиомима, питалицама, брзалицама, бајкама, лирској и епској усменој, српској народној поезији, које је Попа обилато узимао као својеврсни предложак за своју уметничку поезију. 

У предговору својој антологији новијег српског песништва, "Када будемо трава" (1998), Владимир Јагличић помиње Васка Попу  кроз кратко реторичко питање које ће захтевати одговор у времену. До данас тај одговор суштински није дат. Наиме, Јагличић се осврће на претерани број заступљених песама Васка Попе у "Антологији српског песништва" (1964) Миодрага Павловића у односу на све  друге уврштене песнике. Подсетимо се, то је антологија која практично обухвата цео миленијум развоја српске поезије. То своје реторичко питање Јагличић ће поставити веома ефектно, дакле сведено, у свега три, односно десетак речи, а на самом крају своје уводне опсервације:

„Наша поезија није добро представљена у антологијама. Најбољи досадашњи пример, Антологија српског песништва Миодрага Павловића престрога је да би била истинита. Антологије са сличним амбицијама раде се у неколико томова: треба окупити све што иоле вреди, ништа не одбацити. Павловићев (изузетан) истраживачки рад покрио је српски средњи век – али чак и ту је дошло до ужасне омашке, па је српска дубровачка поезија – можда и најбоље што у поезији средњег века имамо – прескочена. Слабо су представљени Гаврил Стефановић Венцловић, Лукијан Мушицки, рђаво су прошли Ђура Јакшић, Бранко Радичевић, Милан Ракић, Лаза Костић, Кодер, Сарајлија, Душан Васиљев, нема Јована Илића, Милорада Митровића, нема Луковића, Светислава Стефановића, Војислава Илића Млађег, Драгољуба Филиповића, Данице Марковић, Королије... и тако даље. А онда одједном, Васко Попа, са двадесетак песама! На основу чега?”

Ово питање тражи одговор. Можда би га могли дати неки песници и изучаваоци књижевности који данас Попу не виде као живог у толико уздигнутој (окамењеној) варијанти процењеног значаја у времену. Та хипербола, то претеривање могло је настати у социјалистичком времену и простору претходне Југославије, где су облици свести били обликовани идолошки тврдим матрицама и концепцијама. Оно што је личило на авангардни „рез” могло је бити у функцији дневнополитичког програма, то јест друштвене утопије.

За­што По­па ни­је пи­сао на ру­мун­ском ко­ји је био ње­гов ма­тер­њи је­зик, као што то чи­не пе­сни­ци то­га ми­љеа ро­ђе­ни у Ср­би­ји? У пред­гра­ђу Вршца, у Ку­шти­љу (где жи­ви го­то­во сто­по­стот­но ру­мун­ско ста­нов­ни­штво), 1947. го­ди­не осно­ван је књи­жев­ни круг ''Лу­ми­на'', ко­ји је оку­пио мла­де пе­снике као што су Вас­ко По­па, Ра­ду Фло­ра, Ми­хај Авра­ме­ску, Јон Ба­лан, Фло­ри­ка Ште­фан и дру­ги. По­кре­нут је и исто­и­ме­ни ча­со­пис ко­ји деценија­ма игра ва­жну уло­гу у про­мо­ви­са­њу књи­жев­но­сти на ру­мун­ском је­зи­ку у Вој­во­ди­ни.

Не за­но­се­ћи се пред­но­сти­ма по кљу­чу, ко­је омо­гу­ћа­ва пи­са­ње на ма­њин­ском је­зи­ку у Ср­би­ји (језику народности та­да у Ју­го­сла­ви­ји), Вас­ко По­па и Фло­ри­ка Ште­фан окре­ну­ли су се ве­ћин­ској оп­ци­ји и та­ко при­кљу­чи­ли та­да­шњем срп­ско­хр­ват­ском је­зи­ку, од­но­сно, срп­ској (ју­го­сло­вен­ској) књи­жев­но­сти. Њи­хо­ви су­на­род­ни­ци из ''Лу­ми­не'' на­ста­ви­ли су да об­ја­вљу­ју сво­је збир­ке по­е­зи­је на ру­мун­ском. За­ни­мљи­во је по­на­ша­ње, на при­мер, пе­сни­ка ми­мо путање поменутих, Јо­на Ми­ло­ша, та­ко­ђе ру­мун­ског по­ре­кла, ко­ји је ода­брао ег­зил, али на­ста­вио да пи­ше на свом ма­тер­њем је­зи­ку, румунском у – Швед­ској! Јо­ан Фло­ра, на при­мер, пре­се­лио се из Ср­би­је у Ру­му­ни­ју, же­лео да бу­де ру­мун­ски пи­сац у зе­мљи чи­ји је је­зик био ње­гов ма­тер­њи.

Због че­га Вас­ко По­па ни­је пи­сао сти­хо­ве на свом ма­тер­њем је­зи­ку у сре­ди­ни у ко­јој је ро­ђен? „То су пи­та­ња ко­ја у бу­дућ­но­сти зах­те­ва­ју ду­бљу ана­ли­зу и ко­ја са методоло­шке тач­ке гле­ди­шта”, сма­тра Ма­ри­а­на Дан, „зах­те­ва­ју про­у­ча­ва­ње ви­ше аспе­ка­та има­ју­ћи у ви­ду бар проблем ре­цеп­ци­је, као и раз­ма­тра­ње дру­штве­но-по­ли­тич­ких окол­но­сти, да­кле ванкњи­жев­них еле­ме­на­та ко­ји се да­нас мо­гу на­уч­но об­ра­ди­ти по­мо­ћу има­го­ло­шких на­че­ла.”

Не­ма сум­ње да је та­да­шња Ју­го­сла­ви­ја би­ла отво­ре­ни­ја од Ру­му­ни­је и да је тај аспект и те ка­ко ути­цао на По­пи­ну од­лу­ку на ко­јем је­зи­ку ће наставити да пише поезију, од­но­сно, осе­ћа­ти ве­ћи сте­пен ства­ра­лач­ке и лич­не сло­бо­де. Са­мју­ел Бе­кет  као ир­ски књи­жев­ник по­сле Дру­гог светског ра­та по­чео је да пи­ше на фран­цу­ском и та­ко но­ви је­зик сво­дио на го­ле, су­бли­ми­са­не и крат­ке, че­сто без гра­ма­тич­ке до­след­но­сти елемен­те. Тех­ни­ка са­жи­ма­ња до­при­но­си­ла је ка­му­фли­ра­ном об­ли­ку „са­вла­да­ног” је­зи­ка. Слич­но је чи­нио и По­па, ма­да у по­е­зи­ји, и на дру­ги начин. У спе­ци­фич­ном суживоту два је­зи­ка, пи­са­ње пе­са­ма на срп­ском По­па је мо­гао да из­во­ди про­це­сом су­бли­ма­ци­је. Је­ди­но та­ко, с об­зи­ром на то да  ни­је мо­гао „рас­при­ча­ти” се на српском као на свом ма­тер­њем је­зи­ку. По­ка­за­ло се да та­кав је­зич­ки вид, све­ден и кон­ци­ли­јан­тан, лак­ше се преводи, рецимо у Америци, и до­би­ја по­треб­ну ре­цеп­ци­ју.

Попина прва књига одиграла је значајну улогу у отварању нових путева у развоју српске поезије наспрам тада већ задриглог певања на соцреалистичку струну. То је већ постало фраза казати, дабоме. Време меље и даје нове димензије нашим почетним увидима. Данас ствари изгледају другачије, нису детермисане ситагмом "стваралачка слобода", идеолошким калупима и "авангардом" СФР Југославије. Данас је на сцени разврат тзв. демократских игара у свим правцима, а тиме и у уметности, и ту се заправо зачиње свест о потреби хармонизације света и поезије на темељу одрживог поетичког ткања кроз векове.

Попа није невин када је у питању приклањање режиму, и на поетичком, то јест тематско-мотивском, и на практичном плану, животном. У једном тренутку он ће постати близак властима и чинити неке уступке. На пример, као председник савета Летописа Матице српске утицао је да после Титове смрти на корице овог старог (најстаријег по континуитету излажења) српског часописа буде стављена комунистичка петокрака. А и у касним својим песама опевао је социјалистичко самоуправљање, он који је разбио песнике соцреализма. То ће се, дакле, догодити у Попиним најновијим песмама где ће се он напокон "распричати" на  српском језику, где ће његови веристички захвати створити "песме" које су у ствари кратке приче: потребно је "стихове" само исписати од леве до десне маргине и добићемо чисту прозу у малом. Али, то је већ нека друга прича, и не тиче се само Попе. 

С дру­ге стра­не, у раним књигама, По­пи­но ин­си­сти­ра­ње на срп­ским ле­ген­да­ма, на оби­ла­том пи­са­њу о ко­сов­ском ми­ту, на при­мер, ни­је мо­гло у ве­о­ма ри­гид­ном дру­штве­но-по­ли­тич­ком кон­тек­сту, по пи­та­њи­ма срп­ске са­мо­бит­но­сти, има­ти при­го­во­ре да је то својеврсни на­ци­о­на­ли­стич­ки испад, јер је пе­сник био румунског по­ре­кла, што је ре­ла­ти­ви­зо­ва­ло и от­кла­ња­ло та­кве оп­ту­жбе и про­бле­ме.

Понекад је потребно додати разјаснице да би се разумело зашто се то све догађало с песником. Заиста, имагологија као грана упоредне књижевности која се, поред осталог, бави и проучавањем међунационалних перцепција и слика изражених у књижевном дискурсу имаће доста посла око Попе. Запажење (упутство) Мариане Дан сасвим је на месту - потребно. Ево да мало припомогнемо на једну страну. Васко Попа је сачинио драгоцену антологију српског народног блага, "Од злата јабука" (1961), са невеликим предговором од свега две-три странице. У том предговору, гле, уместо синтагме "српска народна поезија", чак двадесет пет пута јавља се придев "наша",  односно, само - "народна поезија". Нигде нема - "српска народна поезија". А на крају књиге, када наводи своје изворе, приређивач антологије приморан је да наведе, да цитира тачне називе, почев од књига Вука Караџића до других, који редовно поседују придев "српски".

А онда нам све то призове и "Антологију српске поезије" (1956) Зорана Мишића, која такође има предговор, истина на девет страна. И ту, на двадесет места, уместо придева "српска" нападно стоји - "наша поезија". Дакле, осим само на корицама антологије, у предговору се нигде више не помиње синтагма "српска поезија" или "српски језик". Беше то време чарног југословенства када су цензори и редактори, лектори и коректори били господари рукописа пред улазак у штампу.

Сећам се и примедбе Петра Милосављевића, још у време моје младости, да се предмет Народна књижевност на Филозофском факултету у Новом Саду, и другде, не зове како би требало - Српска народна књижевност, онако како народ и Бог заповедају. Зашто је то тако, могли бисмо, дабоме, детаљеније објаснити, али нико не уме боље од Борислава Михајловића Михиза од кога нове генарције могу и те како много важнога научити. 

С об­зи­ром на то да је књи­жев­ност, и по док­три­ни свет­ског ПЕН-а, нај­при­род­ни­је сред­ство за ства­ра­ње и из­ра­жа­ва­ње на­ци­о­нал­ног иден­ти­те­та, има­го­ло­шки при­ступ мо­же да при­по­мог­не у осве­тља­ва­њу слу­ча­је­ва по­пут песника Вас­ка По­пе. Пре све­га, узи­ма­ју­ћи у об­зир сâмо аутор­ско дело­ва­ње уну­тар тек­ста, као и ин­тер­ак­ци­ју тек­ста и спо­ља­шњих фак­то­ра, од­но­сно, тек­ста и кон­тек­ста у ко­јем текст на­ста­је или, пак, кон­тек­ста у ко­јем се текст ин­тер­пре­ти­ра. Ко­ри­сте­ћи са­зна­ња исто­ри­је, ан­тро­по­ло­ги­је, со­ци­о­ло­ги­је, пси­хо­ло­ги­је, кул­тур­них и по­ли­тич­ких до­ме­на, ис­ку­сни­ји има­го­ло­зи би мо­гли да про­у­че и до­ка­жу пред­ста­ву пе­сни­ка о се­би, од­но­сно, ње­го­ву пред­ста­ву о дру­го­м.

         На фотографији из архива Бранковога кола: Васко Попа на "3. Бранковом колу", у Карловачкој гимназији, 29. септембра, 1974.

Васко Попа

ОЧИЈУ ТВОЈИХ ДА НИЈЕ

Очију твојих да није
Не би било неба
У малом нашем стану

Смеха твога да нема
Зидови не би никад
Из очију нестајали

Славуја твојих да није
Врбе не би никад
Нежне преко прага прешле

Руку твојих да није
Сунце не би никад
У сну нашем преноћило

ВРАТИ МИ МОЈЕ КРПИЦЕ

1

Врати ми моје крпице

Моје крпице од чистога сна

Од свиленог осмеха од пругасте слутње

Од мога чипкастога ткива

Моје крпице од тачкасте наде

Од жежене жеље од шарених погледа

Од коже с мога лица

Врати ми моје крпице

Врати кад ти лепо кажем

13

Не шали се чудо

Сакрило си нож под мараму

Прекорачило црту подметнуло ногу

Покварило си игру

Небо да ми се преврне

Сунце да ми главу разбије

Крпице да ми се растуре

Не шали се чудо с чудом

Врати ми моје крпице

Ја ћу теби твоје

МОЛИТВА ВУЧЈЕМ ПАСТИРУ

Не остављај нас овде саме

Да јуримо горе доле

По исплаженом свом језику

Молимо ти се вучји пастиру

Походи и нас у сну

Kao сребрног старину вука

Да те прождеремо

Молимо ти се вучји пастиру

Напуни нам утробу

Речитим својим месом

Са укусом сиве облачине

Молимо ти се вучји пастиру

Раствори у нашој крви

Мирисну своју премудрост

Сву од соли над солима

Молимо ти се вучји пастиру

ВУЧЈА СО

Док не заледи лавеж

И зарђају псовке и цркну бакље

Свеопште хајке

И док се сви не скљокају

Празних руку у себе

И прегризу језик од муке

И силници псоглавци с ножем за уво

И хајкачи са полним удом на рамену

И ловачки змајеви вукождери

Четвороношке пузим пред тобом

И урлам у твоју славу

Као у велика

Зелена твоја времена

И молим те стари мој хроми боже

Врати се у своју јазбину

РУЖОКРАДИЦЕ

Неко буде ружино дрво

Неки буду ветрове кћери

Неки ружокрадице

Ружокрадице се привуку ружином дрвету

Један од њих украде ружу

У срце je своје сакрије

Ветрове се кћери појаве

Угледају обрану лепоту

И појуре ружокрадице

Отварају им груди једном по једном

У некога нађу срце

У некога богами не

Отварају им отварају груди

Све док у једног срце не открију

И у срцу украдену ружу

НИШТАРИЈА

Ништаријо спавала си
И сањала да си нешто
Нешто се запалило
Пламен се превијао
У мукама слепим

Пробудила си се ништаријо
И грејала леђа
На пламену из сна

Ниси видела муке пламена
Читаве светове мука
Кратковида су ти леђа

Ништаријо заспала си опет
И сањала да си ништа

Пламен се угасио
Муке су његове прогледале
И угасиле се и оне блажене

ПОСЛЕ ИГРЕ

Најзад се руке ухвате за трбух

Да трбух од смеха не пукне

Кад тамо трбуха нема

Једна се рука једва подигне

Да хладан зној с чела обрише

Ни чела нема

Друга се рука маши за срце

Да срце из груди не искочи

Нема ни срца

Руке обе падну

Беспослене падну у крило

Ни крила нема

На један длан сад киша пада

Из другог длана трава расте

Шта да ти причам

                  Из „Атологије српске поезије (1847-2000)“ Ненада Грујичића, Бранково коло, 2012. и 2013.