ВУКМАН ОТАШЕВИЋ И МИЛАН НЕНАДИЋ НА 19. БРАНКОВОМ КОЛУ

Сремски Карловци - Нови Сад, 7. новембар 2022.

СТРАЖИЛОВСКИ БОЕМИ, И НА НЕБУ И НА ЗЕМЉИ

У овом времену, радости је потребно – пун нарамак. И старији и млађи песници имају ретку шансу да се парнасовски окаде наступима на Стражилову, у Сремским Карловцима и у Новом Саду. На плану симбола и праксе, то је привилегија какве нема на Балкану и шире. И песници из иностранства на врху Стражилова осете ту благородну светињу поезије и Бранкове личности. А наши, тек они, поготово песници који у својој поезији носе супстанцу стражиловске линије певања, Вукман Оташевић и Милан Ненадић, на пример.

Ево их на 19. Бранковом колу, на фотографији из 1990. године; нико нема песничке фото-албуме попут Бранковога кола. Вукман и Милан у ресторану „Липа“ (негдања „Линда“) у Милетићевој, у Новом Саду.  Тада је био обичај дан пре почетка Бранковога кола, уочи Свечаног отварања у Сремским Карловцима, да песници и уметници пристигли одасвуд, и већ смештени у хотел „Путник“, окупе се у ресторану „Липа“ на вечери, уз тамбурашку музику и песму, да осете домаћинску руку и побратимски поглед.  

А крајем деветнаестог века у „Линди“ („Липа“), коју је држао Јозеф Оберинг, стални гост био је Васа Пушибрк, директор Српске православне гимназије  (данас „Змај-Јовина“), песници, писци и сликари Лаза Костић, Милан Савић, Урош Предић и други. Дабоме, ту су долазили и чувени адвокати Милан Давидовац и Пајица Јанковић, те угледни Новосађани, трговци и лекари, Милош Мијатовић Влајованов, Пера Матић, Мор Офнер и други.  С почетка 20. века кафану је закупио Сава Поповић Голубица, који је са немачког „Линда“ („Zur Linde“) превео на српски – „Липа“.

На Бранковом колу „Липа“ је имала посебно место, управо на поменути начин. Ту би се вече пре почетка нашао велики број учесника манифестације, који ће сутрадан наступити на Свечаном отварању у Карловачкој гимназији. Требало је водити рачуна да се не претера у ићу и пићу, а опет да домаћин буде господски галантан и широке руке. Мамурлук није долазио у обзир.

Јер, сутрадан пре подне, у најстаријој српској, чувеној Карловачкој гимназији – Свечано отварање 19. Бранковог кола, годину дана пре 200. годишњице постојања славне школе, наступили су Десанка Максимовић, Весна Парун,  Радован Павловски, Иван Гађански,  Даринка Јеврић, Бранислав Петровић, Владимир Настић, Слободан Ракитић, Раша Попов, Здравко Крстановић, Јоан Флора, Каталин Ладик, Славомир Гвозденовић и - Вукман Оташевић и Милан Ненадић. Манифестацију отворио Матија Бећковић. Овде не помињемо око стотину имена која су наступила дан касније на Стражилову.

Елем, у „Липи“ за столом, 1990. године, насмејани и надахнути, Вукман Оташевић и Милан Ненадић. Потпуно се разумеју у поетском  људикању, у нирванској равнотежи тема "с ероса и танатоса", а да све буде вртоглаво, духовито и "лудо", види се и осећа "побратимство лица у свемиру". Нигде нема таквих светлих тренутака (lucida intervalla) као на Бранковом колу. "Ао, свете, мио и премио,/ красно ли те Вишњи удесио", певао Бранко Радичевић.

А онда су у српски језик дошли њему слични, одживели земни траг и отишли к Бранку. И Вукман и Милан већ су минули са овога света, као и још десет имена са претходног списка, као што ћемо сви са земаљског шара редом, или како већ. Вукман из Црне Горе, из Никшића, био је наш чест гост, знао је и сâм назвати и пожелети да се опет нађе на Бранковом колу. Милан, тада живео у Зрењанину, такође био често на Бранковом колу, са извесним паузама, па онда опет.

Они су давали боемски штимунг целој манифестацији, видело се да су целим бићем импрегнирани Стражиловом и Сремским Карловцима, а тиме и Новим Садом, јер Бранково коло је од мога доласка на чело подједнак број програма приређивало и у Срему и у Бачкој. Напросто, били су то амбијенти и моментуми, који су захтевали такав концепт, пре свега због културно-историјског прожимања и значаја, и наравно због публике.  

И Вукман и Милан говорили су своју поезију на оригиналан  начин, баш као песници, не као глумци (који рецитују), напросто они су живели своју поезију и она је (миро)точила из њих у сваком тренутку. Вукман је увек казивао песме напамет и придавао томе велики значај, истурао шаке испред себе – да такне публику. Милан понекад - наизуст, махом је читао, али уверљиво и шкргутаво, сваки стих се примао у слух и душу публике.

Без оваквих песника поезија лошије живи, и свет није како треба.  Млади су могли много научити и применити сусрећући их на Бранковом колу. Туђе врлине и мане подучавају друге, нарочито млађе. Цео свет може од песника да учи, навек и сада, поготово у тренутку преапокалиптичне најежености људске цивилизације. Нико не описује (не опева) такве тренутке и доба као даровити песници. У матерњем језику поезија је несаломива. И, прави песници знају - Божја је прва и последња.

Можда ће се и данас међу младима појавити неки нови Милан или Вукман. Има их на Бранковом колу, примећујемо  – редовно наступају, дата им је велика прилика, објављују своје првенце и овенчавају се наградом „Стражилово“.

Ево, управо за те најмлађе ауторе, младе Вукмане и Милане, доносимо по једну песму Оташевића и Ненадића, вечно младих песника,  да покажемо – да они уствари своје стихове сами овог трена изговарају, и да је поезија неуништива и бесмртна, животно потребна и лековита.

                                                                                                                                                  Ненад Грујичић

На фотографији из архива Бранковога кола: Вукман Оташевић и Милан Ненадић у ресторану "Липа" у Новом Саду,  на 19. Бранковом колу, 6. септембра 1990.

Вукман Оташевић

ПЕРОНИ

Њишу се чемпреси у даљини

Недјеља у подне бију звона

Тиктакће сат на зидини

Само сам дио перона.

Плешу бандере уз фијук вјетра

Смију се жене ca балкона

Пролазе људи високи два метра

A ja сам нижи од перона.

Сваког дана сам на станици

Чекам са пута да дође она

Вјетар свира валцер на жици

Ja плешем с калдрмом перона.

Путује калдрма и ja путујем

Мирују чемпреси умукла звона

Жене говоре јасно их чујем

Види га види нижи од перона.

Њишу се чемпреси у даљини

Недјеља у подне бију звона

Тиктакће сат на зидини

Само сам дио перона.

Милан Ненадић

ЈУТРО

А буђење је хапшење

А одећа је везање

А бријање је резање

А доручак је тровање

 – А дете у наручју држим ја

А твој посао је робија

А мој те нерад убија

А одлазак је угрушак

А повратак је упљувак

– А дете у наручју држим ја

А шкиље семафори

А шкрипе кочнице

А кашљу раднице

А креште старице

– А дете у наручју држим ја

А поглед је убод

А поздрав је лавеж

А разговор је ујед

А корак је прелом

– А дете у наручју држим ја.

                 Из „Антологије српске поезије (1847-2000)“ Ненада Грујичића, Бранково коло, 2012, 2013.