ЗЛАТОУСТИ СРЕМАЦ БОРИСЛАВ МИХАЈЛОВИЋ МИХИЗ

МИХИЗ НА БРАНКОВОМ КОЛУ, И ЈОШ ПОНЕШТО ИЗ ЖИВОТА

Округле (сто)годишњице, поред своје темпоралне подстицајности, опомињу нас и сентенцом Марка Твена: „Једина земаљска извесност је заборав.“ И, збиља, да није тих годишњица, неке важне личности пале би у заборав. Човек је немилосно пролазан и његова дела бледе кроз време, поготово материјална. Код духовног наслеђа ствари су нешто другачије, нематеријално благо има потенцијал за дуговечност.

Пре три деценије, Михиз је за једним богато намештеним  кафанским столом у Новом Саду после успешног програма на Бранковом колу рекао: „Ако за сто година после мене остану да живе само две моје реченице, ја сам завршио посао.“  Хтео је казати да би то био његов величанствен траг у времену, велики резултат због којег је вредело писати и живети.

 „Има тренутака када се одједном време заустави и постаје вечно“, рекао Достојевски. То су оне надвремене ситуације, Винавер би додао – надљубавне, које нас чине полубоговима. Ове године обележавамо стогодишњицу рођења Борислава Михајловића Михиза, али и четврт века од његове смрти (1922-1997). Но, прошло је и нешто више од три деценије како је Михиз, годину за годином, учествовао на Бранковом колу у Сремским Карловцима и Новом Саду. И сада се време, гле, у овом тренутку, заиста зауставља и пледира за то да постане нека врста вечности, јер поводом реченога и те како се има шта испричати и сведочити.

На 18. Бранковом колу, 1989. године, у уторак 12. септембра (баш на мој рођендан), у Карловачкој гимназији, у 12:30 часова, у сусрет 200. годишњици ове славне школе, почео је програм „Чувени ђаци Карловачке гимназије“. А гости, ни мање ни више,  Борислав Михајловић Михиз  и Дејан Медаковић. Разговор водио Вуко Пешикан, дугогодишњи директор Карловачке гимназије, стрпљив и вредан човек, драгоцен за сарадњу. А Михиз и Медаковић – идеалан пар за представљање чувених ђака Карловачке гиманзије. Оба исто годиште (1922), и легендарну гимназију похађали од 1937. до1941. године.

Литерате и интелектуалци, Медаковић и Михиз, међусобно су били потпуно различити, али баш зато комплементари у тачкама које се зову Сремски Карловци и Карловачка гимназија. Медаковић академик, Михиз не – чак је сматрао привилегијом то што није академик. У Карловачкој гимназији, на Бранковом колу, кроз време од педесет година,  више пута био је  поменут, казиван и тумачен Милош Црњански који је одбио да буде дописни члан Академије. Но, Медаковић ће заслужено постати и председник САНУ, Михиз потпуно мимо тога. Добрица Ћосић је рекао да никада у животу није упознао интелигентнију особу од Михиза.

Михиза сам доживљавао као супер-боема-свезнадара, онога који поседује хипер-свест о сопственом таленту и својим поступцима, али и о другима, о српској временитости и историји, о свом добу и – будућем. Видео сам га као писца који не жели да се упрегне у кабинетски књижевни рад, нарочито не у научни, са фуснотама. Као јединствени књижевни критичар, лакокриле стилско-језичке еквилибристике, носио је у себи онај преко потребни песнички жар без којег нема небеског пливања на земљи. У тренутку кад је гостовао на Бранковом колу, нико Михиза није видео као песника, па ни до данас, у формалном смислу те речи.  

Међутим, управо ових дана појавила се једна посве необична књига, „антологија заборављених песника и непознатих песама“, „Ендеми под прашином“ (Ковачи културе, Нови Сад, 2022) младог песника Растка Лончара. И, гле дивног чуда, у антологији шездесет један заборављени песник,  а ту се угнездиле и две непознате песме Борислава Михајловића Михиза уз кога се тискају и  раменима гуркају „непесници“ Дејан Медаковић, Радомир Констатиновић и Предраг Палавестра. Ево, и та антологија, на трен,  зауставила је време и окрилатила вечношћу.

Растко Лончар пише: „Велику прашину је подигао Михиз као, уосталом и остали ‚станари’ Симине 9а, тих година, након што је у приватном издању објавио ‚Песме’ (1947).“ А како то Михиз пева, ево: „Спопале ме данас смутње црне,/ вита гордост са високим челом/ и сујета с перјаницом смелом,/ ко у мраку кад бесно насрне/ мрко псето са белегом белом.“ Прилика бере јагоде, вели једна српска пословица, па ћемо у том знаку убрати целу, једну од две, из Лончареве антологије, Михизову песму.

Борислав Михајловић Михиз

КОЈИМ СМЕРОМ

Јуче стари

без чари,

па кука Массука,

а лањски Црњански

старим се кораком краде.

(Написали један стих

у четири баладе).

Данас ови „нови“

чупају па саде,

Крклец Густав учи устав,

а Десанка Радованка

са Тартаљом без престанка

из новина пије вина.

Стиховима каде.

Свуда рачуни стари

и нови неплаћени дуг,

свуда се песме штуре

играју жмуре.

Михизе, на лево круг,

Па назад,

Не, напред,

До Бранка, до Ђуре!

Нова се песма тражи,

Ал стара искреност иште.

Истину, ко заставу на висину,

А стихове на бојиште!

Михиз критикује песнички (друштвени) амбијент и неке његове представнике после Другог светског рата, обрушава се на тзв. „нове“ који не поштују традицију и њене вредности. Он неће у то „ново“,  јер „свуда се песме штуре/ играју жмуре“, не говоре истину. Зато се Михиз држи Бранка Радичевића и Ђуре Јакшића, њихове храбрости и надвремене силине. Без одушевљења за друштвено-политички систем у којем живи, Михиз укршта и распаљује интелектуалне и песничке мачеве.

Ова песма дигла је велику буру, Ћосић узвикује: „Ех, шта је чуда било због ове песме!“

Кад се бура увелико смирила, мој земљак Скендер Куленовић рекао је Михизу да је због те песме сазван хитан састанак у Агитпропу. А сâм Михиз касније у књизи „Казивања и указивања“ пише: „Нама се чинило недозвољеним да један Иво Андрић, или Вељко Петровић, или Исидора Секулић, сарађују с једним комунистичким режимом, а ја сам у том памфлету-песми (...) однекуд све сручио на грешну Десанку Максимовић. Разуме се да сам је волео као песника, јер да је нисам ценио не бих јој ништа замерао.“

На поменутом књижевном сусрету, директор Карловачке гимназије, Вуко Пешикан, пришао је са огромним поштовањем обојици, и Медаковићу и Михизу, и укратко представио њихове биографије отварајући лепезе разговора с необичним људима за које је ова гимназија била неразрушиви бастион духа и  младости. Обојица су поседовали равнотежу озбиљности и осмеха на срећном лицу, различиту у стилско-језичкој боји и начину говора. Било је то несвакидашње искуство за публику док је уживо слушала сведочанство о школовању у Сремским Карловцима.

Пре три деценије, током гостовања двојице великана на Бранковом колу, Сремски Карловци су били много запуштени и девастирани, што их и данас такође прати насупрот напорима обнове, нарочито у свакодневној организацији живота грађана. Дејан Медаковић подарио је публици своја сећања на карловачко школовање кроз чувене професоре, али и  кроз обичне људе. Незаборавна професорица Теодора Петровић Мајица остављала је свакој генерацији у аманет: „упорност, истрајност и у свакој прилици бити човек“. О њој је и Михиз говорио с великом пажњом и љубављу. А она је пак каснијим генерацијама помињала Михиза као ђака без премца, убедљиво најбољег гимназијског познаваоца литературе, коме нико није био ни до колена.

 Медаковић није заборавио многе личности и судбине: „Мени је сваки човек један, да употребим старински израз, Божји створ, без обзира на то шта је и колико успео у животу.“ У дружењу, Медаковић није марио за дуван,  умео је да попије доброг вина уз мезу, са мером која дотиче границу поверљивих разговора. Румен и ведар, цаклећих и љубопитљивих плавих очију што попут ласера проничу у све, имао је смех отворен за побратимски загрљај.

Михиз је био пустопашни пушач, видело се то и по томе колико постаје нестрпљив како одмиче програм у свечаној сали где је било забрањено пушење, па водом из гимназијског бокала гаси жеђ за никотином.  Очи светлуцаво туле, траже утеху у публици која пажљиво прати сусрет са великанима Карловачке гимназије. Годину дана раније, Михиз је објавио књигу „Портрети“ (1988), а наредне појавиће се чувена његова „Аутобиографија о другима“ (1990).

За време Другог светског рата Медаковић је радио као асистент-волонтер у Музеју кнеза Павла у Београду. Михиз је рат провео у завичају, и о томе је рекао: „Моја мајка Вукица родом је из јаке сељачке виноградарске породице Јефтићевих из Лединаца. Из лепог, вијугаво ушореног села које се некако радосно било подвукло под сам корен Фрушке горе. Кажем било, јер старих Лединаца више нема. За време рата спаљено је до темеља. Толико су недозвољено брзи наши заборави, толико смо сами себи заметнули траг, да сав свет зна за спаљене чешке Лидице, а за Лединце и код нас једва да је ко чуо... Једном речју, и моја мајка је у рату била српска жена – хранитељка. Њима нећемо подићи споменик. Јер споменици се дижу само онима који рат праве, а не онима који, онда, тај рат имају да издрже.“

Касније ће о томе писати опсежније у „Аутобиографији о другима“, што су у ствари мемоари, за које је, као жанр,  још Црњански рекао да су „увек били најбољи део књижевности, особито када нису дословце верни“. Старија и, са више прочитаних књига, публика у Карловачкој гимназији знала је да Михиз као гимназијалац није хтео да приступи комунистичкој партији иако је био позиван. Из свештеничке породице, оштроуман и пргав, он је изјавио: „Не могу да приступим комунистима, јер су тамо, у тој организацији, све сами глупани.“ 

Целог живота био је антититоиста. Називао је Тита – „Брозом“, третирајући га као ствар. Осамдесетих година у Србији било је помодно тако називати Тита, а што је Михиз чинио још крајем четрдесетих. У кафани, нарочито у Клубу књижевника у Београду, знао је на сав глас да прича против Тита не обазирући се на жбирове и доушнике међу колегама писцима и уметницима. У Карловачкој гиманзији, публика је знала кога има испред себе и то показивала громким аплаузима.

На 19. Бранковом колу 1990. године, у понедељак, 17. септембра, у 12:30 у Карловачкој гимназији, у програму „Награђени писци“, представљен је роман Вазнесење (1990) Војислава Лубарде, тада актуелног добитника Нинове награде. О роману говорио Борислав Михајловић Михиз, виловито-окићено, а како би дрчни Сремац из Ирига и могао другачије: „Ао, Сремче, гујо љута, сваки јунак по сто пута.“

Одмах је речено да је Лубарда писац који готово целог живота има проблема са властима. Његов други роман „Љуљашка“ (1963) одмах је забрањен у Сарајеву. А после текста „Посланица Маку Диздару“, објављеног у листу Студент, намах је изгубио посао уредника на Телевизији Сарајево. А након романа „Гордо посртање“ власти су му забраниле рад у струци, па  је уследио прогон из Сарајева, што је описао у роману „Свилен гајтан“. Сели се у Београд 1975. године, славу доживљава са романом „Преображење“, а потом и са Ниновом наградом.

На 20. Бранковом колу, у суботу, 7. септембра 1991. године, у Музеју Војводине (тада се звао Историјски музеј), у Новом Саду, у Дунавској 37, у 19 часова приређен је сусрет са Бориславом Михајловићем Михизом. Био је присутан и Борислав Пекић, као главни гост Бранковога кола, угледни писац који је свечано отворио манифестацију.

 О Михизу, Пекић је дословно рекао: „Он је једини критичар српске књижевности који је дошао на време. Једини српски критичар који је заједно с нама, Ћосићем, Михаиловићем, Селенићем и Бећковићем, правио наше књиге.“ Хтео да каже да је он био први читалац њихових рукописа и да је од Михиза зависило како ће коначно изгледати њихове  штампане књиге. Затим је додао, не откривајући имена, да је четворици наших угледних критичара, истовремено дао свој нови рукопис на читање, али да од њих потом није добио ни један једини користан савет.

Михиз је прочитао своју приповетку „То се тебе не тиче“, а потом сам му поставио питање – како је изгледало његово прво књижевно вече и да ли је тада било публике као у препуној сали Музеја на Бранковом колу. „Тек сам био објавио две-три критичице, и позову ме у Пожаревац на моје прво књижевно вече“, отворио се Михиз.  Било је то послератно време, сиротињско и чемерно, ни говора није било о томе да би га неко аутомобилом пребацио, већ се начекао на аутобуској станици. Био се добро припремио и наоштрио за то вече, међутим, у сали у Пожаревцу није било никог, ни једне једине особе.

Сала у Музеју на 21. Бранковом колу – крцата публиком која је била жељна књижевног спектакла, а Михиз, и духовит, и сатиричан, и отворен, и деликатан, све одједном. Збиља, аутобиографија на лицу места, али и – аутобиографија о другима. Потпуно је демистификовао својим наступом намргођене теоретичаре и критичаре, и њихова махом за ширу публику досадана паламуђења која су, поред осталога,  последњих деценија отерала публику са песничких и књижевних вечери.

Било је то озарено михизовско, козерско-бонвиванско господство на књижевном наступу, еросно људикање првога реда, бистро ораторство које је до отворених вилица привлачило пажњу публике. А и сâм Михиз, дабоме,  уживао је у својој меденој способности да држи пажњу са светлоносним, изненађујуће скованим реченицама, њиховим завијуцима и магистралама. Потом је уследио леп програм Љиљане Петровић, наше кантауторке, поетесе и сликарке, којем су присуствовали Михиз и Пекић.

Касније смо сви сели у „Сечуан“, чувени кинески ресторан, који не личи на садашње збрзане кинеске. Био је то уникатни, једини и први кинески ресторан у Србији, који је подигнут уз почетак Светског првенства у стоном тенису у Новом Саду (1981). И кувари су били из Кине, из провинције Сечуан, остали ту неко време, све док нису научили наше да спремају сечуанска јела. 

Елем, био је то ресторан где је неколико дана раније требало резервисати место. А ту тек показаће Михиз чари елитне боемије и ерудитског разбора. Сместили смо за тзв. „округли сто“ где је могло да седне осам људи и уживали у серији лаганих јела са салатама (са паузама од по двадесетак минута), која су се завршавала, у малим размерама,  са чувеним „воловским тетивама“.

Поклонио сам Михизу, ту за столом, своју „Ојкачу“ (1988), књигу крајишких римованих двостихова у десетерцу, оних што су по форми исто што и равничарски бећарац, али се друкчије певају на Банији и Кордуну, на простору Лике, Далматинске Загоре и Босанске Крајине.  Поменули смо антологију „Бећарац“ Младена Лесковца. Питао сам Михиза како је могуће да Лесковац у свом предговору није поменуо ојкачу као динарски пример римованог десетерачког двостиха. Михиз ми је дао запрепашћујући одговор: „Није знао!“

Рекох му једну ојкачу о храни: „Купус, кромпир и врућа сланина,/ од то троје нема огризина!“ Насмејасмо се, а Михиз узврати бећарцем: „Сремски коњи, банатски лампови,/ Бачкуљице, капију отвори!“ На то ћу ја: „Моја цура мршава и сува,/ па четворе чарапе обува.“ А он к’о из топа:„Неко воли гараву и плаву,/ а ја Сремац дебелу па малу.“ А Љиљана Петровић уз гитару запевала: „Ја се, драги, заљубила у те/ к’о казаљка у ситне минуте!“

Наздрависмо чашама карловачког вина захватајући нове кинеске специјалитете. Припоменух Михизу да је управо тога лета, у августу,  на Смотри југословенских радија у Охриду победила емисија „Од бећарца до ојкаче“ Радио Новог Сада, био сам аутор сценарија.  И честита ми велики господин  и рече да је њему у Матици српској било нуђено да, као Сремац, направи антологију „Бећарац“, али да тада није имао времена за то. У то доба имао је бурно место управника Библиотеке Матице српске, где је дошао 1956. године и остао у Новом Саду свега четири лета. Кад је Михиз одбио понуду за  бећарац, Лесковац се прихватио тога и  1958. године објавио у Матици српској прво издање сад већ чувене антологије.

За столом у „Сечуану“ приметих чудо –Михиз у једном тренутку, равном трептају ока,  муњевито извади вештачке зубе из својих уста и смести их у унутрашњи џеп сакоа где би се могао наћи и шпил карата. „Људи који немају никаквог порока спадају у људе са најмање врлина“, рекао Робеспјер. Пушећи неумрлу цигарету, стално обнављану међу прстима с лактом поред кутије дувана, Михиз је егленисао и достављао разне теме, па тако и ову:  „У овој земљи нико не зна да ‚Коло’ у Бранковом  ‚Ђачком растанку’ није југословенско, већ српско.“

Пре осам година, на 45. Бранковом колу, у Карловачкој гимназији, у оквиру програма „Историја Бранковога кола“, опет смо представили овог чувенога ђака Карловачке гимназије, али кроз емитовање видео-снимака старих двадесет пет година, насталих на Михизовом наступу на 20. Бранковом колу. Било је то Велико књижевно вече „За разум“, 6. септембра 1991. године, у 20 часова, у Градској библиотеци у Новом Саду, Дунавска 1:  Борислав Пекић, Александар Тишма, Борислав Михајловић Михиз, Слободан Селенић и Антоније Исаковић. Публика је стајала у ходнику и на степеништима. Сви су се напрезали да чују нешто најсувислије и најмудрије, нешто што би можда могло бар у сну да спречи распад Југославије, који је долазио у галопу јахача балканске апокалипсе.

Видео-снимци у Спомен-библиотеци Карловачке гимназије доносили су слике и звуке глагољивог Михиза који је говорио, прво, о свом запослењу у НИН-у, о сусрету с Крлежом,  о Исидори Секулић, о Толстоју, а затим – тезе о кнезу Павлу, о Косовској бици, о хајдук Станку, о Првом светском рату, о војводи Мишићу, па онда – о очевима и синовима, о Толстоју, о великој моћи књижевности и уметности, о разуму и апокалипси.

Причао је о одласку у Задар, то јест у далматинско-загорско место Ислам Грчки 1971. године, у време такозваног Маспока у Хрватској. Писци и песници из Србије отишли у Ислам Грчки, место где живе Срби. Гостовали су писци из Србије и раније  у Загребу или Осијеку, али у Далматинској Загори нису, поготово не  у време Маспока. Уз Михиза, ту су били Десанка Максимовић, Добрица Ћосић, Антоније Исаковић, Брана Црнчавић, Миодраг Булатовић и други. Програм је био на великом отвореном простору, сећао се Михиз, слегао се силан свет, око шест хиљада људи, неки су носили заставе ФК Црвена звезда.  То је било најпосећеније књижевно вече у његовој каријери.

А двадесет година после, такође у Исламу Грчком, гле чуда,  наступио сам и ја.  Дошао аутобус пун писаца и сликара из Србије: Добрица Ћосић, Бошко Петровић, Антоније Исаковић, Рајко Петров Ного, Милић од Мачве и други. Били смо смештени у манастиру Крка. Моја кћерка Милица, рођена у Книну (1983), тада седмогодишње дете, дочекала ме с бабом и дедом испред манастира, скочила ми у загрљај и не пушта.

Опет је било много света у Исламу Грчком, родном месту славнога  Јанковић Стојана – наступ и вечера такође на отвореном под сумрачним небом са већ видљивим звездама, на летњем ваздуху што мирише на морску плиму. Мене задржала једна породица да преноћим, не дадоше ми макнути, препознали ме по тв-емисији „Ојкача – вековна песма Поткозарја“, која беше емитована на Телевизије Нови Сад, 16. јануара 1991. године, за целу Југославију, у 19 часова, пола сата пре култног ТВ-Дневника; у она времена много гледано, доба без тзв. друштвених мрежа што расипају гледаност.

Пун знања о Бранку Радичевићу и његовој поезији (аутор огледа „Бранко Радичевић“), о златном времену српске Атине, стигао је Михиз 1991. године на Бранковом колу да каже и ово: „Уједињена омладина српска (1866-1871) која је у свом крилу одгајила и Змаја и Ђуру Јакшића и Лазу Костића, прихватила је својски и срдачно и Бранка, многобројне његове песме почињу да се певају, силазе у народ,  у популарне лире, у пречанске прославе, академије, лумперајке, Бранко постаје народни песник.“

И, било је прошло пола деценије од тог надахнутог, последњег Михизовог гостовања на Бранковом колу (1991), где се матице његових златоустих реченица ничим нису могле зауздати. А онда наједном, после нових ратова на јужнословенском делу Балкана,  пред крај свога живота, зарастао у браду на самртној постељи, занемео, одбијао је да говори било с ким – ништа. Као да је знао за мисао Станислава Леца: „Онима који ћуте немогуће је одузети реч.“ Ћутњом је уствари давао до знања да је земаљски живот прах и – глина, сенка и – привид, и да „ништа на свету не траје“ (Андрић). На испраћају Михиза,  18. децембра 1997. године, Бећковић је поред осталога рекао: „Знам да нећеш издржати да не окренеш главу на Карловце и Стражилово.“

Пре потпуне ћутње, дајући оставку 1993. године на место републичког посланика као ванстраначка личност, Михиз је рекао: „За последње три године, не решивши ништа, потрошили смо три рата, десетак избора и референдума, петнаестак републичких и савезних влада и бар толико донетих и промењених устава, за пет фантомских српских република. Окрњили смо углед Цркве, Универзитета, Академије, Француске 7 и готово свих јавних личности, које су нешто значиле. Спискали смо народну привреду, проћердали државу и стандард њеног становништва, а српски народ обесрамили на рубу света.“

Француски проповедник из 19. века, Жан-Батист Анри Лакордер, рекао: „Ћутање је после речи друга моћ света.“  Дакле,  реч је велика нада –  на почетку беше реч, реч беше у Бога и Бог беше реч. Господња је прва и последња. А ту негде, у вери, нади и љубави, у нашим главама, и изнад њихових аура, круже оне две Михизове  реченице (још не знамо које, и да ли ће их уопште бити), што ће за сто година после његове смрти устоличити се у памћењу народа (ако нас буде) и дати духовни и сваки други смисао, не само овом скромном тексту, већ и људском боравку на Земљи.  

                                                                                                                Ненад Грујичић 

"Блиц недеље",  30. октобар 2022.

      На фотографији из архива Бранковога кола: Борислав Михајловић Михиз и Ненад Грујичић на 20. Бранковом колу, 1991.

Ненад Грујичић

МИХИЗ

Карловачко ђаче, из Ирига стигло,

бистро као кликер када светлост врти,

док збори – на ноге све би се подигло,

јер беседе беху с ероса и смрти.

А с картама шта је знао све да ради,

ни Дивљи Бил Хикок кад покером трти

не би био раван његовој паради.

Тридесет је лета прошло да га није

у српској Атини било да се врати;

први пут на позив Бранкове мисије

дош’о у Карловце и до Новог Сада,

а с Пекићем скупа – да шире визије.

Пекићеве књиге од седамсто страна,

Једна је имала (створи је харизма),

тек осамдесетак – Михиз рек’о с длана

да је по дужини попут афоризма!

У старој кафани крај Бранковог кола,

и Михиз и Пекић – међу њима шизма

у смислу да један стално изокола

„поткопава“ другог – од смеха се цепти,

анегдоте прште око царског стола.

Док се јело, пило, нико не примети,

да при крају ручка, Михиз као муња

вештачку вилицу из уста измести

у џеп где данима шпил карата куња.

И запали цигар, оком заколута,

а дим му мирише к’о с ормара дуња,

па настави причу око апсолута.

                     (Из књиге „Сремскокарловачке терцине", Бранково коло, 2020)